„Kaputi su vam različit“, reče Perin. Tuanda namršteno pogleda svoj kaput, sav u sivom, zelenom i smeđem, a onda osmotri Sulininu potpuno istu odeću.
„Plaštovi takođe.“ Elijas jeste umoran kad mu je tako nešto izletelo.
„Još nisu digli bivak, zar ne?“
„Ne, Perine Ajbara“, odgovori Sulin.
„Šaido se izgleda pripremaju da neko vreme provedu na istom mestu. Sinoć su ljude iz grada naterali da ga napuste i odu na sever — bar one koje su pustili da idu.“ Malčice odmahnu glavom, i dalje zgranuta time što Šaidoi primoravaju ljude koji ne slede đie toh da postaju gai'šaini.
„Tvoji prijatelji Džondin Baran, Get Ajlija i Hju Marvm krenuli su za njima kako bi videli mogu li nešto da saznaju. Naše sestre po koplju i Gaul opet obilaze njihov logor. Mi smo ovde čekale da se Elijas Mačera vrati s tobom.“ Retko kada je dopuštala da joj se u glasu primete osećanja, pa se to ni sada nije desilo, ali u mirisu joj se osećala tuga.
„Hajde, pokazaću ti.“ Dve Device pođoše uz padinu, a on požuri za njima, zaboravljajući na sve ostalo. Malo pre vrha grebena one čučnuše, pa krenuše dalje na sve četiri, a on se povede za njima i poslednjih nekoliko hvatova puzeći pređe preko snega kako bi provirio pored jednog drveta na samom vrhu grebena. Tu je bio kraj šume - nizbrdo je ona prelazila u redak gustiš i po koji izdanak. Bio je dovoljno visoko da mu se pogled pruži nekoliko liga, preko grebena koji su podsećali na duga ogoljena brda, pa sve do mesta gde je tamna šuma ponovo počinjala. Video je sve što je želeo da vidi i tako malo onoga što mu je bilo potrebno.
Pokušavao je da na osnovu Elijasovog opisa zamisli logor Šaidoa, ali stvarnost je zasenila sve njegove zamisli. Hiljadu koraka ispod grebena ležalo je neizmerno mnoštvo niskih aijelskih i svakakvih ostalih šatora, mnoštvo kola, taljiga, ljudi i konja. Prostirući se više od milje na sve strane od sivih kamenih zidina grada podignutog na pola puta do narednog grebena. Znao je da je logor sigurno isto toliki i s druge strane bedema. Budući da je stranica koju je on mogao da vidi bila kraća od četiri stotine koraka, nije to bio jedan od velikih gradova, ni u kom slučaju kao Kaemlin ili Tar Valon, a izgleda da je s drugih strana bio još uži; ali i dalje je to bio grad visokih zidina i kula, a na najsevernijem kraju nešto je podsećalo na tvrđavu. Ali bivak Šaidoa celog ga je progutao. Faila je negde u tom ogromnom jezeru sveta.
Nespretno grabeći iz džepa durbin, u poslednjem trenutku se seti da ga zasenči jednom šakom. Zlatna sunčeva lopta bila je skoro tačno ispred njega, nešto manje od pola puta do svoje podnevne najveće visine. Zalutah odsjaj sa sočiva durbina sve bi mogao upropastiti. U durbinu iskočiše skupine ljudi, lica jasno vidljivih, bar njegovom oku. Dugokose žene tamnih šalova prebačenih preko ramena, okićene desetinama dugih ogrlica, žene s manje ogrlica kako muzu koze, žene u kadin’soru, ponekad s kopljima i štitovima, žene što proviruju ispod dubokih kapuljača debelih belih odora dok žure preko snega već izgaženog u bljuzgavicu. Bilo je tu i ljudi i dece, ali njegov pogled gladno je grabio preko njih, zanemarujući ih. Hiljade i hiljade žena, računajući samo one u belom.
„Previše“, prošapta Marlina, a on spusti durbin i prostreli je pogledom. Ostali su se pridružili Devicama i njemu, i svi su u jednom redu ležah u snegu duž ivice grebena. Dvorečani su se iz petnih žila trudili da im tetive ne dodiruju sneg, a da im pri tome lukovi ne proviruju preko grebena. Arganda Galen su kroz durbine posmatrah logor ispod grebena, a Grejdi je gledao niz padinu naslonivši bradu na obe ruke, usredsređen koliko i dva vojnika. Možda je nekako koristio Moć. I Marlina i Anura su gledale logor - Aes Sedai vlažeći usne, a Mudra mršteći se. Perin je mislio da Marlina zapravo nije htela da progovori naglas, već da joj se omaklo.
„Ako misliš da ću otići odavde samo zato što ima više Šaidoa nego što sam očekivao“, poče on srdito, ali ona ga prekide i staloženo ga pogleda u namršteno lice.
„Previše Mudrih, Perine Ajbara. Kud god da bacim pogled, vidim ženu kako usmerava. Samo na tren ovde, na tren tamo - Mudre ne usmeravaju sve vreme - ali svuda su, kud god da pogledam. Ima ih previše da bi to bile Mudre iz samo deset septi.“
On duboko uzdahnu.
„Šta misliš, koliko ih ima?“
„Mislim da su tamo sve Mudre koje Šaidoi imaju“, odgovori Marlina, smireno kao da priča o ceni ječma.
„Sve koje mogu da usmeravaju.“
Sve? To nema nikakvog smisla! Kako mogu sve da budu tu, kada su Šaidoi izgleda raštrkani na sve strane? To jest, naslušao se priča o njihovom pljačkanju preko čitavog Geldana i Amadicije, priča o pljačkaškim pohodima tu u Altari davno pre nego što je Faila oteta, a čuo je i glasine s još daljih mesta. Zašto bi se sve tu sakupile? Ako su Šaidoi nameravali da se tu okupe, čitav klan... Ne, mora da se nosi samo sa onim za šta zna da je činjenično stanje. I to je dovoljno gadno. „Koliko?“, ponovo upita, blažim glasom.
„Nemoj ti da režiš na mene, Perine Ajbara. Ne umem da kažem koliko je tačno Mudrih Šaidoa ostalo u životu. Čak i Mudre umiru od bolesti, ujeda otrovnica, nesreća. Neke su izginule kod Dumajskih kladenaca. Našle smo ostavljena tela, a mora da su odneli sve koje su mogli da bi ih pristojno sahranili. Čak ni Šaidoi nisu mogli da se odreknu baš svih običaja. Ako su sve koje su ostale u životu tamo dole, kao i učenice koje mogu da usmeravaju, rekla bih da ih ima možda četiri stotine. Možda više, ali manje od pet stotina. Bilo je manje od pet stotina Mudrih iz klana Šaido koje su mogle da usmeravaju pre nego što su prešli Zmajev zid i možda pedeset učenica." Većina seljaka bi s više osećanja govorilo o ječmu.
I dalje zureći u logor Šaidoa, Anura se zagrcnu, kao da će zajecati. „Pet stotina? Svetlosti! Pola Kule iz jednog klana? O, Svetlosti!"
„Mogli bismo se ušunjati noću“, promrmlja Danil s kraja, „kao što si se ti kod kuće ušunjao u onaj logor Belih plaštova.“ Elijas samo progunđa - moglo je to svašta značiti, ali nije zvučalo kao da gaji neke velike nade.
Sulin prezrivo frknu. „Mi ne bismo mogle da se ušunjamo u taj logor - a da imamo nade da ćemo se nakon toga izvući. Vas bi uvezali kao jariće za ražanj i pre nego što prođete prve šatore.“
Perin lagano klimnu. Razmišljao je da se pod okriljem noći uvuče u taj logor i nekako izbavi Failu. I ostale, naravno. Ona ne bi pošla bez ostalih. Ali nije zaista verovao da bi mu to uspelo, ne protiv Aijela - a veličina tog logora utulila je i poslednje iskrice nade. Danima bi mogao da luta među toliko sveta a da je ne nađe.
Odjednom, shvati da ne mora da se bori protiv očaja. Sada mu je ostao samo gnev, ali hladan kao čelik zimi, a nije osećao ni kap beznadežnosti koja je ranije pretila da ga uguši. U tom logoru ima deset hiljada algai’d’sisvaja i pet stotina žena koje mogu da usmeravaju - Galen je bio u pravu; pripremi se na najgore i sva će ti iznenađenja biti prijatna - pet stotina žena koje neće oklevati da Moć koriste kao oružje; Faila je među njima skrivena kao jedna pahulja na livadi pokrivenoj snegom, ali kada ti se toliko toga nagomila, onda više nema nikakve svrhe biti očajan. Moraš se ukopati ili će te lavina zakopati. Sem toga, sada vidi zagonetku. Net Torfin je uvek govorio da se svaka zagonetka može razrešiti kada čovek vidi gde da gura a gde da vuče.
Severno i južno zemljište je bilo raskrčeno na većoj udaljenosti od grada nego greben na kojem je on bio. Krajolik je bio prošaran raštrkanim kućama iz čijih se dimnjaka nije dizao dim, a snegom pokrivena polja bila su omeđena ogradama, ali ako iz ta dva pravca pokuša da priđe više od šačice ljudi, biće isto kao da nose luče i barjake i duvaju u trube. Izgleda da je jedan put vodio otprilike ka jugu, između imanja, a drugi otprilike ka severu. Verovatno su njemu beskorisni, ali nikad se ne zna. Džondin možda donese neke vesti o gradu, mada ko zna šta to vredi kada je grad usred Šaidoa. Gaul i Device koje obilaze logor moći će da mu kažu šta je iza narednog grebena. Prevoj u tom grebenu nagoveštavao je da tuda ide put koji vodi nekud ka istoku. Čudno, ali nekoliko vetrenjača bilo je podignuto možda milju severno od prevoja. Njihove duge bele ruke lagano su se okretale, a povrh uzvisine iza njih bila je još jedna skupina vetrenjača. Niz lukova, nalik na dug uzani most, pružao se niz padinu od vetrenjača bližih gradu sve do gradskih zidina.