„Pobegli su prve noći kada smo ovde stigli“, promrmlja Čijad. „Bain i ja smo ih odvele do drveća i u povratku izbrisale tragove. Koliko vidim, niko nije ni shvatio da ih nema. Sa ovoliko gai'šaina, čudim se što ovi Šaidoi uopšte primećuju kad im neko pobegne.“
Faila malčice uzdahnu od olakšanja. Tri dana je prošlo. Šaidoi nisu zamenili odbegle. Malo je njih uspelo da čitav dan bude na slobodi, ali svakim danom provedenim van zatočeništva izgledi za uspeh sve se više uvećavaju, a činilo se sigurnim da će Šaido sutra ili prekosutra opet nastaviti put. Otkad su zarobili Failu, nikad se nisu tako dugo zaustavljali. Pretpostavljala je da će pokušati da se vrate do Zmajevog zida i ponovo uđu u Pustaru.
Nije bilo lako nagovoriti Lejsilu i Arelu da odu bez nje. Na kraju ih je ubedila time da mogu naći Perina i kazati mu gde je Faila, kao i da ga upozore na to koliko je Šaidoa i da mu kažu da je Faila već pripremila svoj beg i da bi bilo kakvo njegovo mešanje moglo ugroziti i taj beg i nju. Postarala se da ih u to ubedi - doduše, na neki način jeste pripremila svoje bekstvo; zapravo, imala je nekoliko planova, a jedan od njih mora da urodi plodom - ali sve do ovog trenutka bila je skoro napola ubeđena da će te žene doći do zaključka da ih njihove zakletve obavezuju da ostanu. Vodene zakletve su nekako čvršće od zaveta na vernost, ali ostavljaju veliki prostor za glupost u ime časti. Zapravo, nije znala mogu li te dve naći Perina, ali kako god bilo, sada su na slobodi i ona se mora brinuti samo zbog još dve žene. Naravno, odsustvo tri Sevanine sluškinje primetiće se veoma brzo, za svega nekoliko sati. I najbolji tragači biće odaslani da ih nađu i vrate. Faila se navikla na šume, ali znala je da se ne može meriti sa aijelskim tragačima. Za „obične“ gai'šaine koji pobegnu i budu ponovo zarobljeni život postaje veoma težak. Za Sevanine gai'šaine bolje bi bilo da poginu u pokušaju bekstva nego da ih opet uhvate. U najboljem slučaju, nikada više im se neće ukazati prilika da beže.
„Ako biste ti i Bain pošle s nama, mi ostale bismo imale bolje izglede“, tiho kaza. Reka ljudi i žena u belom koji nose vodu nastavila je da teče pored njih. Niko ih nije ni pogledao dvaput zaredom, ali u poslednje dve nedelje oprez je postao sastavni deo njene ličnosti. Svetlosti, izgledalo je kao dve godine! „Kakva je razlika u pomaganju Lejsili i Areli da stignu do šume i pomaganju nama ostalima da stignemo dalje?“ To je očaj govorio iz nje. Znala je razliku - Bain i Čijad su joj prijateljice i naučile su je aijelskim običajima u đie tohu, pa čak su je naučile i nešto malo govora znakova kojima se Device služe -tako da se ni najmanje nije iznenadila kada je Čijad malo okrenula glavu da je pogleda tim svojim sivim očima u kojima nije bilo ni trunčice gai'šainske krotkosti. A nije je bilo ni u njenom glasu, mada je i dalje pričala tiho.
„Pomagaću ti dokle mogu zato što nije ispravno da vas Šaidoi drže u zatočeništvu. Vi ne sledite đie’toh. Ja ga sledim. Ako odbacim svoju čast i svoje obaveze samo zbog toga što su tako Šaidoi učinili, onda im dopuštam da odlučuju kako ću ja delati. Nosiću belo godinu i jedan dan, a onda će me osloboditi, ili ću ja otići, ali neću odbaciti ono što sam.“ Bez reči više, Čijad se priključi bujici gai'šaina.
Faila napola diže ruku da je zaustavi, pa je opet spusti. Već je jednom postavila to pitanje i na njega dobila nežniji odgovor. Postavivši ga ponovo, uvredila je svoju prijateljicu. Moraće da se izvini. Ne da ne bi izgubila Čijadinu pomoć - ta žena neće povući ono što je obećala - već zbog toga što i ona ima svoju čast, makar i ne sledila đie’toh. Ne možeš da uvrediš prijatelje i jednostavno zaboraviš na to, ili da očekuješ da oni zaborave. Ali izvinjenja će morati da sačekaju. Nisu se usuđivale da pričaju predugo da ih neko ne bi primetio.
Malden je bio napredan grad, u kojem se grebenala dobra vuna i pravilo mnogo prilično dobrog vina, ali sada su među zidovima bile prazne ruševine. Koliko je bilo kamenih kuća, toliko ih je bilo i drvenih, a požar se za vreme pljačke razulario. Južni kraj grada sav je bio u gomilama čađavih greda načičkanih ledenicama i oprljenih zidova bez krovova. Sve ulice, bilo da su kaldrmisane ili od nabijene zemlje, sivele su se od vetrom nošenog pepela ugaženog u sneg, a čitav grad je smrdeo na paljevinu. Voda je izgleda bila jedino čega je u Maldenu uvek bilo u izobilju, ali kao i svi Aijeli, Šaidoi su vodu veoma cenili i nimalo se nisu razumeli u suzbijanje požara. Malo je toga u Aijelskoj pustari što može da gori. Da su završili s pljačkanjem na vreme, možda bi čitav grad pustili da izgori do temelja. I ovako su se kolebali da li da traće vodu pre nego što su kopljima gai'šaine naterali u redove s vedrima i dopustili maldenskim muškarcima da dovezu pumpe na zapregama. Faila je mislila da će Šaidoi te ljude nagraditi bar dozvolom da odu sa onima koji nisu odabrani za gai'šaine, ali muškarci koji su radili na pumpama bili su mladi i snažni, baš onakvi kakve Šaidoi žele za svoje gai'šaine. Šaidoi su zadržali neka pravila u vezi s gai’šainima - žene u drugom stanju ili s decom mlađom od deset godina puštene su da idu, kao i mladež mlađa od šesnaest i gradski kovači, koji su bili zbunjeni i zahvalni. Ali zahvalnost nikakve veze nije imala s tim.
Po ulicama je bio pobacan nameštaj: veliki prevrnuti stolovi, kitnjasti kovčezi i stolice, a ponekad i neka zgužvana tapiserija ili polomljeni sudovi. Na sve strane beše razbacana odeća, kaputi, čakšire i haljine, mahom isečena na prnje. Šaidoi su zgrabili sve od zlata i srebra, sve s draguljima, sve što je korisno ili jestivo, ali nameštaj mora da je izvučen iz zgrada u žaru pljačke, a onda ostavljen da trune kada su pljačkaši zaključili da malo pozlate ili lepih rezbarija nije vredno truda. Bilo kako bilo, Aijeli ne koriste stolice, izuzev za poglavare, a u taljigama i kolima nema mesta za teške stolove. Nekoliko Šaidoa i dalje je lutalo po kućama, gostionicama i radnjama tražeći da vide je li nešto propušteno za vreme pljačke, ali najviše je videla gai’šaina s vedrima. Aijele gradovi ne zanimaju, sem za pljačku. Dve Device prođoše pored nje, držaljama svojih džilita terajući jednog nagog čoveka divljeg pogleda, ruku vezanih iza leđa, prema kapiji. Nema sumnje da je mislio kako će moći da se sakrije u nekom podrumu ili na tavanu dok Šaidoi ne odu. Nema sumnje da su Device mislile da će naći skriveni novac ili srebrno posuđe. Kada jedan ogromni čovek u kadin’soru algai’d’sisvaja stade pred nju, ona skrenu da ga zaobiđe što je veštije umela. Gai'šain se uvek sklanjao Šaidoima.
„Baš si lepa“, reče on i opet joj stade na put. Bio je to najkrupniji čovek kojeg je u životu videla. Možda sedam stopa visok, zdepast. Ne debeo -nikada nije videla debelog Aijela - ali veoma širok. On podrignu, a ona oseti vinska isparenja. Pijanih Aijela se nagledala otkad su pronašli svu onu burad s vinom u Maldenu. Ali nije se plašila. Gai'šaini mogu biti kažnjeni zbog čitavog niza prestupa, počesto zbog nečega što većina mokrozemaca ne razume, ali bele odore bile su i svojevrsna zaštita - sem toga, ona je zaštićena na još jedan način.