„Gai'šain sam mudre Sevane“, kaza što je poniznije mogla. Na svoje gađenje, naučila je da bude dobra u tome. „Sevani neće biti drago ako izbegavam svoje dužnosti da bih pričala.“ Opet pokuša da ga zaobiđe i zabezeknuto uzdahnu kada je on zgrabi za ruku šakom koja se slobodno mogla dvaput obmotati oko njene mišice i da to pri tom ne bude konačno.
„Sevana ima na stotine gai'šaina. Neće joj nedostajati jedna od njih na sat ili dva.“
Kotarica pade na ulicu kada je on diže u vazduh kao da uzima neki jastuk. I pre nego što ona shvati šta se dešava, on je stavi pod mišku, pritisnuvši joj obe ruke. Ona otvori usta da vrisne, a on joj slobodnom rukom pritisnu lice uz svoje grudi. Smrad vune kisele od znoja ispuni joj nozdrve. Videla je samo sivosmeđu vunu. Gde su one dve Device? Device koplja ne bi mu dopustile da to radi! Svaki Aijel koji ga vidi šta radi uskočiće da ga spreči! Od gai'šaina nije očekivala nikakvu pomoć. Ako bude imala sreće, jedno ili dvoje možda otrče po pomoć, ali prvi nauk svakog gai'šaina jeste da i ako samo pripretiš nasiljem, završavaš obešen o gležnjeve i tučen dok ne počneš da urlaš. Bar je to prvi nauk koji mokrozemci savladaju; Aijeli to već znaju: gai'šainima je zabranjeno da budu nasilni iz bilo kog razloga. Bilo kog razloga. No to nju nije sprečavalo da besno udara nogama tog čoveka. Ali kao da je tukla u zid. Zagrizla je što je snažnije mogla - i završila usta punih grubog i prljavog sukna, jer su joj zubi skliznuli preko mišića tako tvrdih da nije imala šta da ugrize. Kao da je sazdan od kamena. Vrištala je, ali taj njen vrisak je čak i njoj zvučao prigušeno.
Odjednom, čudovište što ju je nosilo stade.
„Nadriče, ja sam ovu načinio gai'šainom“, začu se duboki glas nekog drugog muškarca.
Faila oseti kako se grudi uz koje joj je lice bilo pritisnuto tresu od grohotnog smeha i pre nego što ga je čula. Nije prestajala da se batrga, udara nogama, da se otima i da pokušava da vrišti, ali njen otmičar kao da nimalo nije obraćao pažnju na njene napore. „Ona sada pripada Sevani, Bezrodni“, prezrivo odvrati grmalj - Nadrik? - „Sevana uzima ono što želi, a ja uzimam ono što ja želim. To je novi običaj.“
„Sevana jeste nju uzela“, hladnokrvno odvrati drugi čovek, „ali ja je nikada nisam dao Sevani. Nikada nisam ponudio Sevani da se zamenimo za nju. Da li se ti odričeš svoje časti samo stoga što se Sevana odrekla svoje?“
Zavlada duga tišina narušena samo prigušenim zvucima koje je Faila ispuštala. Nije prestajala da se batrga, nije mogla da prestane, ali sve joj je to vredelo koliko bi vredelo i nedonoščetu u povoju.
„Nije ona dovoljno lepa da bih se zbog nje borio“, naposletku reče Nadrik. Nije zvučao uplašeno, pa čak ni zabrinuto.
On skloni ruke s nje, a Faili se zubi otrgnuše od njegovog kaputa tako iznenadno da ona pomisli kako će ostati bez jednog ili dva, ali onda tresnu na zemlju i vazduh joj izlete iz pluća, a i pamet iz glave. Dok je smogla snage i povratila daha dovoljno da se pridigne rukama, grmalj je već odlazio niz uličicu i stigao skoro do ulice gde ju je uhvatio. To jeste bila uličica, uzana staza od nabijene zemlje između dve kamene zgrade. Niko ne bi video šta joj on tu radi. Blago podrhtavajući - nije se tresla, samo je podrhtavala! - pljujući da usta očisti od ukusa prljave vune i Nadrikovog znoja, pogledom ga prostreli kroz leđa. Da je mogla dohvatiti nož koji je sakrila uza se, ubola bi ga. Nije ona dovoljno lepa da bi se zbog nje borio, ma je li tako? Jednim delom znala je da je to besmisleno, ali hvatala se svega što joj je moglo nahraniti bes, samo da bi se tako ugrejala. Da bi prestala da podrhtava. Ubadala bi ga i ubadala dok joj se ruke ne zamore toliko da više ne može da ih podigne.
Dignuvši se na klecave noge, jezikom opipa zube. Svi su bili na broju, nijedan okrnjen ili slomljen. Lice joj je bilo izgrebano od grubog sukna Nadrikovog kaputa, a usne nagnječene, ali nije bila povređena. Podsetila je sebe na to. Nije povređena i slobodno može da izađe iz te uličice. Bar onoliko slobodno koliko je to moguće za nekoga u odori gai'šaina. Ako ima mnogo takvih kao što je Nadrik, koji te odore više ne smatraju zaštitom, onda se red i poredak među Šaidoima raspada. Logor će postati opasnije mesto, ali nered će pružiti više prilika za beg. Na to mora tako gledati. Saznala je nešto što će joj pomoći. Samo kad bi mogla prestati da podrhtava.
Naposletku, nevoljno, pogleda svog spasitelja. Prepoznala mu je glas. Stajao je podalje od nje, gledajući je smireno, ne mrdajući ni prstom da joj pruži utehu. Mislila je da bi na sav glas zavrištala kad bi je dodirnuo. To je još jedna besmislica, budući da ju je on spasao, ali svejedno je tako. Rolan je bio svega za šaku niži od Nadrika, a skoro jednako širok i imala je razloga da želi da i njega izubada. Nije Šaido, već jedan od Bezrodnih, Mera’dina, ljudi koji su napustili svoje klanove jer nisu hteli da slede Randa al’Tora, i on je zaista bio taj koji ju je „učinio gai’šainom“. Istina, te noći kada su ih zarobili sprečio je da se ona smrzne na smrt tako što ju je obmotao svojim kaputom, ali da joj nije rasekao sve do poslednjeg komada odeće koji je nosila, taj kaput joj i ne bi bio potreban. Prvi korak u tome da se neko učini gai’šainom uvek je da se taj neko skine do gole kože, ali to nije nikakav razlog da mu bilo šta od svega toga oprosti.
„Hvala ti“, kiselo mu reče.
„Ne tražim zahvalnost“, odgovori joj on blagim glasom. „Ne gledaj me kao da hoćeš da me ugrizeš samo zato što nisi mogla Nadrika.“
Nekako joj pođe za rukom da ne zasikće na njega - ali jedva. U tom trenutku nije mogla da natera sebe na krotkost, mada je to želela. Okrenula se i besnim korakom vratila na ulicu. Pa, pokušavala je tako da hoda. Noge su joj i dalje toliko klecale da je izgledalo kao da se tetura. Gai'šaini u prolazu jedva da su i gledali u njenom smeru dok su s vedrima za vodu gacali niz ulicu. Malo je zatvorenika htelo da deli tuđe muke. Imali su dovoljno svojih.
Kada stiže do kotarice s rubljem, uzdahnu. Bila je prevrnuta na stranu, a bele svilene bluze i tamne svilene suknje, podeljene kako bi sedlo moglo da se opkorači, prosule su se na kaldrmu prljavu od pepela. Ako ništa drugo, izgleda da ih niko nije izgazio. Ljudima koji čitavo jutro tegle vodu i koji će to isto raditi čitavog dana moglo bi se oprostiti da ne zaobiđu komade odeće razbacane po ulici, sasečene sa žitelja Maldena učinjenih gai'šainima. Pokušala bi da im oprosti. Ispravivši korpu, poče da kupi odeću i da s nje trese prašinu i pepeo koji su hteli da se otresu, pazeći da ne utrljava u svilu ono što nije htelo da spadne. Za razliku od Somerin, Sevana je počela da nosi svilenu odeću. Nije htela ništa drugo da oblači. Ponosila se svojom svilom koliko i svojim nakitom, a i na jedno i na drugo budno je motrila. Nimalo joj ne bi bilo po volji da se išta od te odeće ne vrati potpuno čisto.
Taman što Faila spusti poslednju bluzu preko ostatka svilenih stvari, Rolan prođe pored nje i jednom rukom diže korpu. Ona zausti da se brecne na njega - može ona sama da nosi svoje breme, hvala lepo - ali proguta te reči. Jedino oružje koje zapravo ima jeste njen mozak i mora da ga koristi, a ne da se povodi za svojom plahovitom naravi. Rolan se tu nije zatekao slučajno. To je već previše neverovatno. Prečesto ga viđa otkad je zarobljena - toliko često da je nemoguće da su svi ti susreti slučajni. On je sledi. Šta je on to beše rekao Nadriku? Da je nije dao Sevani, niti ju je ponudio u razmenu. Premda ju je baš on zarobio, mislila je da on ne odobrava što se od mokrozemaca prave gai'šaini - većina Bezrodnih deli taj stav - ali izgleda da on i dalje polaže pravo na nju.