„Ne kada je o ovome reč, milostiva“, sumorno odgovori Aravina. Ali čitavo lice ozari joj se od olakšanja. Izgleda da nije bila sigurna da će je Faila prihvatiti. Ako ni zbog čeg drugog, Faila je baš zbog tog vidnog olakšanja bila sklona da joj poveruje - što će reći da joj nije u potpunosti verovala. „Polovina bi izdala sopstvene majke zbog nade da će time kupiti slobodu, a druga polovina je previše uplašena ili previše zblanuta da bi im se moglo verovati da se od straha neće izlanuti. Nekih ljudi u koje se može imati poverenje mora biti - i bacila sam oko na jedno ili dvoje - ali želim da se do kraja uverim. Nije mi dozvoljena nijedna greška.“
„Da, uveri se do kraja“, saglasi se Faila. „Je li Sevana zaista poslala po mene? Ako nije...“
Izgleda da ipak jeste i Faila požuri do Sevaninog šatora - zapravo, išla je brže nego što joj se dopadalo; išlo joj je na živce što skače samo da bi izbegla Sevanino nezadovoljstvo - ali na nju niko nije obratio ni najmanju pažnju kada je ušla u šator i krotko stala pored ulaza.
Sevanin šator nije bio nisko aijelsko sklonište, već paviljon od crvenog platna, toliko veliki da je bio poduprt s dva središnja stuba i obasjan desetinom podnih svetiljki sa ogledalcima. Dva pozlaćena mangala davala su malčice toplote dok su se s njih dizali tanki pramičci dima i izlazili kroz rupe u krovu, ali unutrašnjost je bila tek nešto toplija od spoljašnjosti. Od debelih tepiha - sneg je pažljivo sastrugan sa zemlje pre nego što su bili rasprostrti - pod je bio sav u crvenim, zelenim i plavim tairenskim lavirintima, cveću i životinjama. Resasti svileni jastuci bili su razbacani po tepisima, a u jednom uglu stajala je jedna stolica, ogromna, kitnjasto izrezbarena i debelo pozlaćena. Faila nikada nije videla da neko na njoj sedi, ali znala je da bi njeno prisustvo trebalo da označava prisustvo poglavara klana. Bila je sasvim srećna da tiho stoji pognute glave i spuštenog pogleda. Tri druga gai'šaina sa zlatnim pojasevima i okovratnicima - jedan od njih bio je bradati muškarac - stajala su uz jedan šatorski zid, u slučaju da nešto zatreba. Sevana je bila tu, a i Terava.
Sevana beše visoka žena, malo viša od Faile, bledozelenih očiju i kose boje žeženog zlata. Samo da joj pune usne nisu zračile pohlepom, bila bi prelepa. Malo je toga na njoj podsećalo na Aijele, izuzev očiju, kose i preplanulog lica. Bluza joj je bila od bele svile, jahaće suknje takođe svilene, premda tamnosive, a marama obmotana oko glave bleštala je od grimiza i zlata. I marama je bila svilena. Crvene čizme provirivale su joj ispod skuta kada bi se pomerila. Na svakom prstu nosila je prstenje s dragim kamenjem, a u ogrlice i narukvice bili su utisnuti bremeniti biseri, brušeni dijamanti, rubini veličine golubijih jaja, safiri, smaragdi i granati takve lepote da su bacali u senku sav Somerinin nakit. Ni jedna jedina đinđuva nije bila načinjena aijelskom rukom. S druge strane, Terava je bila prava Aijelka, odevena u tamnu vunu i belu algodu, bez prstenja, ogrlica i grivni od zlata i belokosti. Nije imala ni dragulja. Viša od većine muškaraca, tamnoriđe kose prošarane sedim vlasima, bila je kao neki plavooki orao koji izgleda kao da će svakog časa Sevanu proždrati kao kljasto jagnje. Faila bi radije deset puta razbesnela Sevanu nego jednom Teravu, ali sad su se te dve žene streljale pogledima preko stola sa intarzijama od belokosti i tirkiza, a Sevana je uzvraćala svaki Teravin pogled.
„Ovo što se danas desilo znači opasnost“, reče Terava glasom nekog kome je dojadilo da ponavlja svoje reči. A možda i glasom nekog ko samo što nije isukao nož iza pojasa. Milovala jebalčak dok je pričala, a Faili se činilo da to baš i nije potpuno rasejano. „Moramo se udaljiti od toga, šta god da je, što je više moguće i što je brže moguće. Na istoku su planine. Kada stignemo do njih, bićemo bezbedni dok ponovo ne okupimo sve septe - septe koje nije ni trebalo da se razdvajaju, samo da ti nisi bila toliko sigurna u sebe, Sevana.“
„Pričaš o bezbednosti?" Sevana prasnu u smeh. „Zar si toliko omatorila i odrtavela da moraš da jedeš samo hleb i mleko? Gledaj. Koliko su te tvoje planine daleko? Koliko dana, ili nedelja, kada moramo da se vučemo po ovom prokletom snegu?“ Pokaza sto između njih po kojem je bila raširena karta, na krajevima poklopljena dvema debelim zlatnim zdelama i jednim teškim trokrakim zlatnim svećnjakom. Većina Aijela prezirala je karte, ali Sevana ih je prigrlila, skupa s drugim mokrozemskim običajima. „Terava, šta god da se dešava, daleko je odavde. I sama si rekla da je tako, kao i sve Mudre. Ovaj grad je pun hrane, dovoljno da se nedeljama hranimo ako ovde ostanemo. A ako ovde ostanemo, koga ima da nas izazove? Ako ostanemo... Saslušala si poruke koje su glasnici doneli. Za dve ili tri nedelje, najviše za četiri, pridružiće mi se još deset septi. Možda i više! Ako je verovati ovim mokrozemcima iz grada, ovaj sneg će se do tada rastopiti. Moći ćemo da putujemo brzo, mesto da sve vučemo na saonicama.“ Faila se zapita je li im iko od tih žitelja grada spomenuo blato.
„Još deset septi pridružiće se tebi“, reče Terava, glasom potpuno ravnim sem u toj poslednjoj reči. Šaka joj se stegnu oko balčaka noža. „Sevana, ti govoriš mesto poglavara klana, pa sam i ja izabrana da te savetujem kao poglavara, koji savet mora da sluša zarad dobrobiti našeg klana. Savetujem te da krenemo na istok i nastavimo ka istoku. Ostale septe nam se mogu pridružiti i u tim tamo planinama, a ako usput budemo morali da malo gladujemo - zar je nekome od nas oskudica strana?“
Sevana poče da se igra svojim ogrlicama, a veliki smaragd na desnoj ruci presijavao se kao zeleni oganj na svetlosti što su je bacale podne svetiljke. Usne joj se stisnuše, te je tako delovala još gladnije. Možda joj oskudica nije strana, ali iako u njenom šatoru nije toplo, ta više ne želi da oskudeva. „Ja govorim mesto poglavara - i ja kažem da ostajemo ovde.“ U glasu joj je odzvanjao izazov, ali nije pružila Teravi priliku da na taj izazov odgovori. „Ah, vidim da je Faila stigla. Moja dobra i pokorna gai'šainka.“ Uze sa stola nešto umotano u tkaninu, pa ga razmota. „Prepoznaješ li ovo, Faila Bašer?“ Sevana je držala šaku i po dugačak jednosekli nož, jednostavnu alatku kakvu na hiljade seljaka ima. Samo što Faila prepozna šaru koju su tvorili zakivci u drvenoj dršci i okrnjenu oštricu. Taj je nož ukrala i onako pažljivo sakrila. Ona ništa ne reče. Nije bilo šta da se kaže. Gai'šainima je zabranjeno da imaju oružje, pa čak i nož, sem kada seku meso ili povrće za kuvanje. Ali nije mogla da se suzdrži a da se ne lecne kada je Sevana nastavila.
„Sreća pa mi je Galina ovo donela pre nego što si stigla da ga upotrebiš. Ko zna u koju svrhu. Da si nekoga ubola, morala bih se veoma naljutiti na tebe.“ Galina? Naravno. Ta Aes Sedai neće im dozvoliti da pobegnu pre nego što postupe po njenim željama.
„Terava, pa ona je zapanjena“, nasmeja se Sevana od srca. „Faila Bašer, Galina zna šta se od gai'šaina traži. Terava, šta da radim s njom? To bi već mogla da me posavetuješ. Nekoliko mokrozemaca je ubijeno zbog skrivanja oružja, ali ne bih volela da je izgubim."
Terava prstom diže Faili bradu i pogleda je pravo u oči. Faila joj netremice uzvrati pogled, ali oseti kako joj kolena klecaju. Nije ni pokušavala da sebi govori kako je to samo zbog hladnoće. Zna ona da nije kukavica, ali kada ju je Terava pogledala, Faila se osetila kao zec u kandžama tog orla, u iščekivanju da ga taj kljun umori. Terava joj je kazala da uhodi Sevanu i ma koliko ostale Mudre bile obazrive i razborite, Faila nimalo nije sumnjala da će je Terava i ne trepnuvši preklati kao onog zeca, samo ako je izneveri. Nema nikakve svrhe pretvarati se da je ta žena ne plaši. Samo mora ovladati tim strahom. Ako može.