„Elzi, šta je bilo? I nemoj mi reći da nije ništa. Izgledaš kao da si videla avet.“
Devojka se lecnu. „I jesam“, koiebljivo reče. To što Elejnu nije nazvala nikakvom titulom bio je znak koliko je potresena. „Gospu Nelejn, što je bila baba lorda Edmuna. Umrla je kad sam bila mala, ali pamtim da je čak i lord Edmun pazio da je ne naljuti, da su služavke skakale ako ih pogleda, a i druge gospe i velmože kada su dolazili u posetu. Svi su je se plašili. Bila je tačno ispred mene i tako se mrštila..." Ućuta i pocrvene kada se Elejna zasmeja.
To je iznad svega bio smeh olakšanja. Nije je Crni ađah nekako pronašao na posedu lorda Edmuna. Nisu je čekale ubice s noževima u rukama, niti Elaidi odane sestre da je odvuku u Tar Valon. Ponekad je sanjala o tim stvarima ponaosob, a ponekad o svima njima u istom snu. Pustila je saidar, nevoljno kao i uvek, žaleći zbog toga što taj osećaj ispunjenosti radošću i životom čili iz nje. Maderin je podržava, ali Edmun bi se možda uvredio ako mu uništi pola kuće.
„Elzi, mrtvi ne mogu da naškode živima“, nežno kaza. Potrudi se da bude što je moguće nežnija zato što je prasnula u smeh, a nije ni spominjala kako bi joj najradije izvukla uši. „Više ne pripadaju ovome svetu i ne mogu dodirnuti ništa u njemu, pa ni nas.“ Devojka klimnu, pa pade u još jedan naklon, mada po tome koliko su joj se zenice raširile i usne drhtale videlo se da nije baš ubeđena. Ali Elejna nije imala vremena da je mazi. „Elzi, pozovi ljude za moje škrinje“, odlučno joj reče, „i ne brini o avetima." Opet se spustivši u naklon, devojka odjuri, sve vreme bojažljivo se osvrćući za slučaj da gospa Nelejn iskoči iz zidova. Aveti. Ta cura jeste strašljivica!
Maderin je stara kuća, ako već nije velika i jaka, pa je glavno stepenište, što vodi do predvorja, bilo široko i ograđeno mermernom ogradom. Predvorje je bilo prostrano, popločano sivim i plavim pločicama, a s dvadeset stopa visoke tavanice visile su svetiljke pune ulja. Nigde nije bilo pozlate, a intarzije su bile veoma retke, ali duž predvorja su uza zidove stajale izrezbarene škrinje i kredenci, a na jednom i dve tapiserije. Na jednoj je bio prikazan čovek kako iz sedla lovi leoparde, što je u najboljem slučaju opasan posao, a na drugom žena iz Kuče Maderin kako pruža mač prvoj kraljici Andora, što je bio događaj do kog su Maderinovi silno držali, a koji se možda desio, a možda i nije.
Avijenda je već sišla i sad je nemirno šetala predvorjem, a Elejna uzdahnu kad je vide. Njih dve bi delile sobu samo da tako nešto ne nagoveštava da Maderin ne može istovremeno primiti dva ugledna posetioca, ali Avijenda nije u potpunosti shvatala da je ponos veći što je plemićka Kuća manja. Počesto biva da male Kuće nemaju ništa drugo. Ponos bi trebalo da razume, budući da su vatreni ponos i snaga bezmalo isijavali iz nje. Pravih leđa i još viša od Elejne, debelog tamnog šala prebačenog preko blede bluze i presavijene sive marame što joj je držala dugu riđastu kosu, bila je slika i prilika jedne Mudre, premda je svega godinu dana starija od Elejne. Mudre koje mogu da usmeravaju često deluju znatno mlađe nego što zaista jesu, a Avijenda je imala njihovo dostojanstvo. Bar u tom trenutku, mada su se njih dve često zajedno kikotale kao devojčice. Naravno, jedini nakit koji je nosila bili su duga srebrna kandorska ogrlica, jantarni broš u obliku kornjače i široka narukvica od belokosti; Mudre uvek nose obilje ogrlica i narukvica, ali Avijenda još nije Mudra, već samo učenica. Elejna nikada nije mislila da je Avijenda bilo šta „samo“, ali to je povremeno ipak dovodilo do nevolja. Ponekad joj se činilo da Mudre i nju smatraju nekakvom učenicom. Naravno, to je smešna pomisao, ali ponekad...
Kad Elejna priđe podnožju stepeništa, Avijenda namesti šal i upita: „Jesi li dobro spavala?“ Glas joj je bio spokojan, ali u njenim zelenim očima ugnezdila se zabrinutost. „Nisi tražila vino da ti pomogne da zaspiš, zar ne? Postarala sam se da ti za vreme jela vino bude razvodnjeno, ali videla sam kako gledaš ibrik.“
„Da, majko“, odgovori Elejna bolesno slatkim glasom. „Ne, majko. Pitala sam se kako li se Edmun dokopao tako dobrog vina, majko. Šteta je bila razvodniti ga. A popila sam kozje mleko pre spavanja." Ako joj išta izazove trudničku mučninu, to će biti kozje mleko! A kad pomisli da ga je nekada volela.
Avijenda se podboči kao slika i prilika uvređenosti, tako da se Elejna zasmeja. Ponešto joj je smetalo sad u drugom stanju - od naglih promena raspoloženja, preko osetljivih grudi, pa do neprestanog umora - ali nekako joj je najgore padalo maženje i paženje. Cela kraljevska palata znala je da je bremenita - a zahvaljujući Mininom predviđanju i njenom dugačkom jeziku popriličan broj njih znao je za to i pre nje - tako da misli da je nisu toliko gnjavili ni kada je bila novorođenče. Svejedno, sve je to trpela što je ljubaznije mogla. Obično je trpela. Svi oni samo pokušavaju da pomognu. Samo je priželjkivala da sve žene koje je znaju prestanu da misle kako je zbog trudnoće izgubila svu pamet. Skoro sve žene koje zna. A najgore su one koje zapravo nikada nisu rađale.
Razmišljanje o svom detetu - ponekad je želela da je Min kazala hoće li to biti dečak ili devojčica, ili bolje reći da Avijenda ili Birgita mogu da se sete šta je Min tačno rekla; Min je uvek u pravu, ali njih tri su te noći popile mnogo vina, a Min je otišla iz palate mnogo pre nego što je Elejna saznala da je u drugom stanju, pa nije mogla da je pita - razmišljanje o detetu što raste u njoj uvek bi je navelo da se seti Randa, baš kao što bi je razmišljanje njemu navelo da razmišlja o detetu. Jedno sledi za drugim kao što se pena diže kada se mleko kuva. Rand joj užasno nedostaje, a opet - ne može da joj nedostaje. Deo njega, osećaj njega uvek joj je u glavi, ako ne prikrije vezu, odmah uz osećaj Birgite, njenog drugog Zaštitnika. Ali veza ima svoje granice. Negde je na zapadu, toliko daleko da ona ništa ne oseća sem da je živ. Baš ništa više od toga, mada je mislila da bi znala da je teško povređen. Nije sigurna da uopšte želi da zna šta on to smera. Pošto je otišao od nje dugo je bio na jugu, a sada - baš tog jutra - Putovao je na zapad. Zapravo, bilo je onespokojavajuće osećati ga u jednom pravcu, a onda odjednom u drugom, makar i dalje nego što je bio. Možda progoni neprijatelje, beži od njih ili hiljadu drugih stvari. Žarko se nadala da je Putovao zbog nečeg bezopasnog. Prebrzo će ostati bez njega, prebrzo će on umreti - muškarci koji usmeravaju od toga uvek umru - ali silno je želela da ga održi u životu što je duže moguće.
„Dobro je on“, reče joj Avijenda skoro kao da joj je misli pročitala. Otkad su jedna drugu usvojile kao prvosestre, bile su povezane i osećale su jedna drugu, ali to nije bilo ni izbliza kao zaštitnička veza koju su njih dve i Min delile s Random. „Ako dopusti sebi da pogine, ima da mu uši odsečem!"
Elejna trepnu, pa se zasmeja, a Avijenda je zatečeno pogleda, pa joj se pridruži. To baš i nije bilo toliko smešno, sem možda jednom Aijelu - Avijendin smisao za to šta je smešno a šta nije veoma je čudan - ali Elejna nije mogla da prestane da se smeje, a Alijenda je delovala jednako bespomoćno. Tresući se od smeha, zagrlile su jedna drugu i držale se. Život je baš čudan. Da joj je pre nekoliko godina neko kazao da će deliti čoveka s drugom ženom - s dve druge žene - odgovorila bi ona tome da je lud! Ma i pomisao na to je nepristojna, a kamoli nešto drugo. Ali Avijendu voli koliko i Randa, samo na drugačiji način, a Avijenda Randa koliko i ona. Poricati to značilo bi poricati Avijendu, a radije bi iskočila iz kože nego to da uradi. Aijelke, sestre ili bliske prijateljice, često se udaju za istog čoveka, a on se u tome retko kada šta pita.