Ona će se udati za Randa, a isto važi i za Avijendu i Min. Šta god ko kazao ili mislio, to je rešeno. Ako on preživi dovoljno dugo.
Odjednom je obuze strah da njen smeh klizi ka suzama. Svetlosti, samo da se ne pretvori u neku od onih žena koje postanu cmizdrave kada su u drugom stanju. Dovoljno joj je teško što ne zna hoće li iz časa u čas biti setna ili besna. Ume da satima bude u savršenoj ravnoteži osećanja, ali ume da se satima oseća kao dečja lopta koja pada niz beskrajno stepenište. Od jutros je izgleda na stepeništu.
„On je dobro i biće dobro“, silovito prošapta Avijenda, kao da je rešila da se osigura da će on preživeti tako što će pobiti sve što mu preti.
Elejna vrhovima prstiju obrisa suzu sa sestrinog obraza. „On je dobro i biće dobro“, tiho se saglasi. Ali saidin ne mogu da ubiju, a njega će ubiti izopačenost muške polovine Moći.
Svetiljke što vise s tavanice zatreperiše kada se jedno krilo visokih spoljnih vrata otvori i ledeni nalet vetra uđe u već hladno predvorje, a njih dve se brzo razdvojiše, samo se držeći za ruke. Elejnino lice poprimi izraz spokojne smirenosti, sasvim dostojan jedne Aes Sedai. Nije mogla sebi priuštiti da je iko vidi kako naizgled traži utehu u zagrljaju. Jednom vladaru, ili onome ko teži da vlada, nije dozvoljeno ni da nagovesti slabost ili suze, ne u javnosti. I ovako već previše glasina kruži o njoj, loših koliko dobrih. Ona je blagonaklona ili okrutna, poštena ili hirovita, velikodušna ili pohlepna, sve u zavisnosti od toga koju priču čovek sluša. Ako ništa drugo, bar su te glasine u ravnoteži, ali svako ko može reći da je svojim očima video kćer-naslednicu u zagrljaju svoje saputnice, može toj mešavini dodati i priču o strahu, a ako njeni neprijatelji poveruju da je preplašena, samo će postati smeliji. I snažniji. Glasine o kukavičluku lepe se kao masno blato; čovek se nikada ne može potpuno očistiti od njih. Istorija pamti žene koje su izgubile Lavlji presto samo zbog toga. Da bi neko bio uspešan vladar, mora biti sposoban, ali i mudar - mada se dešavalo da presto osvoje žene koje nisu ni jedno ni drugo, pa su nekako vladale, ali malo će ljudi podržavati kukavicu, a od onih koje ona želi na svojoj strani - niko.
Čovek koji je ušao, okrenuvši se da za sobom zatvori ogromna vrata, imao je samo jednu nogu i služio se štakom umesto druge. Premda je gornji deo štake bio postavljen jagnjećim krznom, rukav njegovog debelog vunenog kaputa istanjio se od nje. Bivši vojnik širokih ramena, Fridvin Ros upravljao je imanjem lorda Edmuna uz pomoć jednog debelog činovnika, koji je zabezeknuto trepnuo kada je video kćer-naslednicu, zapanjeno se zablenuo u njen prsten Velike zmije sa strahopoštovanjem na licu i sa olakšanjem pobegao svojim beležnicama kada je shvatio da ona nema nikakvog posla s njim. Verovatno se bojao uzimanja danka i ispitivanja računa. I gazda Ros se zapanjeno zagledao u njen prsten, ali se razdragano iscerio kćeri-naslednici i s takvom iskrenošću iskazao žaljenje što više ne može da jaše za nju, da bi, da je lažov, već olakšao Edmuna i činovnika svega što obojica imaju. Nije se plašila da će on širiti pogrešne priče.
Njegova štaka ravnomerno je lupkala dok je prilazio preko predvorja i pošlo mu je za rukom da se sasvim pristojno pokloni uprkos njoj, namenivši svoje klanjanje i Avijendi. Isprva je bio iznenađen njenom pojavom, ali iznenađujuće brzo je primetio njihovo prijateljstvo. Sve i ako nije baš u potpunosti verovao jednoj Aijelki, bilo je očigledno da ju je prihvatio. Čovek ne može baš sve da traži od života.
„Moja kraljice, ljudi vezuju tvoje škrinje na tovarne životinje i tvoja pratnja je spremna.“ On je jedan od onih koji su odbijali da je oslovljavaju ikako drugačije sem s „moja kraljice“ ili „veličanstvo“, ali na pomen njene pratnje glas mu postade malčice sumnjičav. On to brzo sakri nakašljavši se i požuri da nastavi. „Ljudi koje šaljemo s tobom svi su na atovima najboljim koje sam mogao da nađem. Mahom su to mladi ljudi, mada ima i nekoliko iskusnijih, ali svi znaju na kom je kraju halebarde šiljak. Voleo bih da ovaj posed može da pošalje s tobom više ljudi, ali već sam objasnio da je lord Edmun, čuvši da drugi polažu pravo na ono što je tvoje, rešio da ne čeka proleće, pa je pozvao svoje oružnike i krenuo za Kaemlin. Od tada su produvale dve gadne snežne oluje, ali ako je imao malo sreće dok je prelazio preko planina, možda je već na pola puta do grada.“ U pogledu mu se videlo da je u to ubeđen, ali znao je on bolje od nje da može biti da su Edmun i njegovi oružnici izginuli u tim planinama ako nije imao sreće.
„Maderinovi su oduvek bili verni Trakandovima“, odgovori mu Elejna, „i sigurna sam da će uvek i biti. Dragocena mi je odanost lorda Edmuna, gazda Rose, kao i tvoja.“
Nije uvredila Maderinove i njega obećavajući da na to neće zaboraviti, ili nudeći nagrade, a po širokom osmehu gazda Rosa videlo se da mu je već dala sve nagrade koje je želeo. Maderinovi će biti nagrađeni ako zaslužuju, ali te im se nagrade ne mogu nuditi kao da su oni konji na prodaju.
Lupkajući štakom, gazda Ros je klanjanjem isprati do vrata, pa je onda, opet se klanjajući, isprati na široki granitni prag, gde su sluge u debelim kaputima čekale na gorkoj studeni s peharom kuvanog vina za put, koji je ona tiho odbila. Dok ne stigne da se prilagodi na hladnoću, htela je da obema rukama drži plašt da se ne rastvara. Avijenda bi svejedno najverovatnije našla neki način da je natera da ispusti pehar. Ona ga je prihvatila, nakon što je obmotala šal oko glave i ramena, sto je bio jedini njen ustupak ledenom jutru. Ona je zanemarivala hladnoću, naravno. Elejna ju je naučila kako. Elejna opet pokuša da odgurne studen od sebe i to joj, na njeno iznenađenje, uspe. Ne do kraja - i dalje joj je bilo hladnjikavo - ali i to je bolje nego da se smrzava.
Nebo je bilo vedro, sunce nad planinama jarko, ali olujni oblaci su mogli svakog časa da pokuljaju preko okolnih planinskih vrhova. Najbolje bi bilo da do prvog današnjeg odredišta stignu što je pre moguće. Nažalost, Vatrenjak, njen visoki vrani škopac, rešio je da opravda svoje ime, pa se propinjao i frktao kao da nikada u životu nije osetio đem, a Avijendina dugonoga vitovrata siva kobila utuvila je u glavu da ga oponaša, pa je počela da poigrava po snegu dubokom do kolena, pokušavajući da ide svuda sem tamo kuda je konjušar vodi. Plahovitija je to životinja nego što bi Elejna odabrala za svoju sestru, ali Avijenda je htela nju i nijednu drugu kad je saznala kako se kobila zove. Sisvaj na Starom jeziku znači „koplje“. Konjušari su izgledali kao sposobne žene, ali izgleda da su mislile kako bi trebalo da najpre smire konje pre nego što ih dovedu. Elejna se jedva suzdrža da ne prasne na njih kako je izlazila na kraj s Vatrenjakom davno pre nego što su ga one uopšte videle.
Njena pratnja je već bila u sedlima, da ne bi stajala u snegu. Dvadeset i nešto jahača u crvenim kaputima belih okovratnika i jarko uglačanim oklopnim prsnicima i s kalpacima kraljičine garde. Gazda Rosova sumnjičavost možda se dala objasniti činjenicom da su im kaputi bili svileni, kao i crvene čakšire s po jednom belom prugom niz nogavice, a oko vrata i krajeva rukava bleda čipka. Svakako su izgledali više paradno nego delotvorno. A možda je razlog toj sumnjičavosti bilo to što svi konjanici behu - žene. Neuobičajeno je da žene rade poslove koji zahtevaju upotrebu oružja, sa izuzetkom poneke trgovačke stražarke ili retko kad žene koja bi za vreme rata stupila u vojsku, a Elejna nikada nije čula za potpuno žensku vojničku družinu pre nego što ju je sama obrazovala. Osim Devica, naravno, ali one su Aijeli i nešto potpuno drugo. Nadala se da će ljudi na njih gledati kao na njen hir i da će ih s tom silnom čipkom i svilom smatrati u najvećoj meri ukrasom. Muškarci imaju običaj da potcenjuju ženu sa oružjem sve dok se ne suoče s njom; pa čak i većina drugih žena misli da je ona budala kojoj su svrake popile mozak. Telohranitelji obično pokušavaju da se predstave tako opasnim da se niko i ne usudi da pokuša da se probije pored njih, ali sve i da se ona okruži celom kraljičinom gardom postrojenom rame uz rame, njeni neprijatelji samo bi našli neki drugi način da je napadnu. Ciljala je da ima telohranitelje takve da će ih njeni neprijatelji zanemariti sve dok ne bude prekasno da išta učine, sem da žale zbog svoje odluke. Nameravala je da im vojničke odežde budu kitnjastije, delimično stoga da bi još više pothranila te predrasude, a delimično i da bi postigla da se te žene ponose zato što su vojnici koji se razlikuju od ostalih - ali što se nje same tiče, u njih nije imala nikakve sumnje. Sve do jedne, od trgovačkih stražarki do žena Lovaca na Rog, pažljivo su odabrane zbog svojih veština, iskustva i hrabrosti. Bila je spremna da svoj život stavi njima u šake. To je već i učinila.