Jedna vitka žena s dva zlatna poručnička čvora na ramenu crvenog plašta pozdravi Elejnu s rukom preko grudi, a njen uškopljeni dorat zabaci glavu, tako da mu srebrna zvonca u grivi tiho zazvoniše, kao da i on pozdravlja. „Spremni smo, milostiva, a područje je čisto.“ Kasijla Raskovni je jedna od onih koje su nekada bile trgovačke stražarke, a po arafelskom naglasku dalo se zaključiti da nije obrazovana žena, ali glas joj je bio oštar, bridak i u njemu se čulo da ne trpi gluposti. Obraćala joj se kako je ispravno i to će činiti sve do Elejninog krunisanja, ali spremna je da se bori kako bi Elejna dobila tu krunu. Vrlo, vrlo malo njih, bilo muškaraca bilo žena, u današnje vreme stupa u kraljičinu gardu ako na to nisu spremni. „Spremni su i ljudi koje je gazda Ros predao. Koliko je to moguće.“ Nakašljavši se, čovek malčice pomeri svoju štaku i zagleda se u sneg ispred sebe.
Elejna je shvatala šta Kasijla hoće da kaže. Gazda Ros je nekako sakupio jedanaestoricu s poseda da ih pošalje za Kaemlin i opremio ih halebardama, kratkim mačevima i okiopima koje je mogao da nađe - devet prastarih kalpaka bez čelenki i sedam ulubljenih oklopnih prsnika, zbog čega su bili ranjivi. Konji nisu bili loši, mada čupave zimske dlake, ali iako su njihovi jahači bili umotani u debele plaštove, videla je da je malo verovatno kako se osmorica od njih moraju brijati češće nego jednom nedeljno, ako i toliko. Ljudi koje je gazda Ros opisao kao iskusne bili su naboranih lica i koščatih šaka, a sva trojica zajedno verovatno nisu imala zdravih zuba za jednu vilicu. Nije lagao niti pokušavao da je prevari; Edmun je sigurno okupio sve sposobne muškarce u tom kraju da ih povede sa sobom i opremio ih najbolje što je mogao. Svuda je bila ista priča. Izgleda da priličan broj zdravih i srčanih muškaraca raštrkanih po čitavom Andoru pokušava da stigne do nje u Kaemlinu. A sada je malo verovatno da će iko od njih ući u grad dok sve već ne bude rešeno. Mogla bi po čitav dan tražiti a da ne nađe nijednu družinu. Ipak, ova skupinica držala je halebarde kao da ume da ih koristi. Mada, s druge strane, to baš i nije bilo teško sedeći mirno u sedlu s krajem halebarde zavučenim u uzengije. I ona bi to mogla.
„Sestro, posetili smo već devetnaest ovakvih poseda“, tiho joj reče Avijenda, prišavši joj tako blizu da su im se ramena dodirivala. „Računajući i ove, sakupili smo dve stotine pet dečaka premladih da se okrvave i staraca koji bi davno trebalo da su spustili koplje. Ranije te ništa nisam pitala - ti poznaješ svoj narod i vaše običaje - ali je li ovo vredno vremena koje na to trošiš?"
„O, da, sestro.“ Elejnin glas takođe je bio tih, da je jednonogi nekadašnji vojnik i sluge ne bi čuli. I najbolji ljudi umeju da postanu tvrdoglavi kao mazge ako shvate da želiš da se ponašaju na određeni način. A naročito ako shvate da pomoć koju su tako naporno prikupili i ponudili ti i koju si ti prihvatila zapravo nije razlog zašto si došla. „Sada svi u ovom selu pored reke znaju da sam ovde, kao i pola imanja miljama unaokolo. Do podneva će to saznati i druga polovina, a do sutra i naredno selo i imanja oko njega. Vesti se zimi sporo šire, naročito u ovakvom kraju. Oni znaju da sam zatražila presto, ali ako ga sutra dobijem ili ako sutra poginem, za to će saznati možda tek sredinom proleća, a možda tek na leto. Ali danas znaju da je Elejna Trakand živa, da je odevena u svilu i dragulje posetila ovo imanje i pozvala ljude pod svoj barjak. Ljudi koji žive na dvadeset milja odavde tvrdiće da su me videli i dodirnuli mi ruku. Malo njih može to da kaže a da ne govori s naklonošću prema onome za koga tvrde da su ga videli. A kada nekoga hvališ, onda i samoga sebe ubediš da si za njega. Muškarci i žene u devetnaest mesta širom Andora sada pričaju kako su koliko prošle nedelje videli kćer- naslednicu, a područje u kojem se priča svakoga dana se širi kao mrlja od mastila.
Da imam vremena, posetila bih svako selo u Andoru. To ni za dlaku neće promeniti ono što se dešava u Kaemlinu, ali može mnogo značiti nakon što pobedim.“ Nije htela priznati nikakvu mogućnost da neko drugi pobedi, a naročito ne ako se u obzir uzme ko će stupiti na presto ako ona u tome ne uspe. „Većina kraljica u našoj istoriji prvih nekoliko godina svoje vladavine provodila je pridobijajući narod, Avijenda, a neke u tome nikada nisu uspele. Ali dolaze još teža vremena. Lako je moguće da neću imati godinu dana pre nego što mi bude bilo potrebno da svaki Andorac bude uz mene. Ne mogu da čekam dok ne stupim na presto. Teža vremena dolaze i moram biti spremna. Andor mora biti spreman, a ja sam ta koja ga mora pripremiti“, odlučno završi.
Smešeći se, Avijenda je dodirnu po obrazu. „Mislim da ću od tebe mnogo naučiti o tome kako da budem Mudra.“
Na svoj užas Elejna pocrvene od stida. Obrazi joj se užariše! Možda su promene raspoloženja zapravo gore nego maženje i paženje. Svetlosti, pred njom su meseci toga! Nije to bilo prvi put da je osetila zrnce ozlojeđenosti prema Randu. On joj je to uradio - dobro, ona mu je pomogla; zapravo, podstakla ga je na to, ali to sad nije bitno - on joj je to uradio i otišao samozadovoljno se cereći. Dobro, sumnjala je da se baš samozadovoljno cerio, ali lako je mogla to da zamisli. Neka on svaki čas skače od razdraganosti do uplakanosti, pa neka vidi kako je! Ne mogu ni da razmišljam razborito, razdraženo je pomislila. I za to je on kriv.
Konjušari naposletku zaključiše da su Vatrenjak i Avijendina Sisvaj dovoljno krotki da ih plemenite gospe uzjašu, pa se Avijenda pope u sedlo s kamenog bloka daleko skladnije nego nekada, nameštajući široke nepodeljene suknje da joj što je više moguće pokriju noge u tamnim čarapama. I dalje je verovala da su njene noge bolje od svakog konja, ali naučila je da pristojno jaše. Doduše, i dalje je umela da izgleda iznenađeno kada konj postupi kako ona hoće. Vatrenjak pokuša da poigra kada se Elejna smesti u sedlo, ali ona ga vešto zauzda, mada malo oštrije nego što bi to obično uradila. Njene promene raspoloženja odvele su je do iznenadne strepnje za Randa, pa ako već ne može da se postara da on bude bezbedan, pri ruci joj je bar jedno muško koje može naterati da radi ono što bi trebalo.
Šest Gardistkinja je laganim korakom povede niz put koji je vodio od imanja - sneg je napadao toliko da se brže nije ni moglo - a ostale su u uređenim redovima pošle za njom i Avijendom, pri čemu su poslednje jahačice vodile tovarne konje. Meštani su ih raštrkano sledili sa svojim tovarnim životinjama, čupavim konjima natovarenim šerpama, grubim zavežljajima, pa čak i sa šest živih kokošaka. Dok su prolazili kroz selo s kućama pokrivenim rogozinom i preko kamenog mosta kojim se prelazilo preko zamrznutog potoka vijugavog kao zmija, pozdravilo ih je nekoliko glasnih pokliča „Elejna od ljiljana!“, „Trakand! Trakand!“ i „Maderin je veran!“. Ali videla je i ženu kako plače glave zarivene u muževljeva prsa, a njegovo je lice takođe bilo orošeno suzama, i jednu drugu ženu koja je pognute glave stajala leđima okrenuta konjanicima, odbijajući čak i da ih pogleda. Elejna se nadala da će im poslati njihove sinove da se vrate kućama. Ako ne pogreši gadno, oko Kaemlina ne bi trebalo da bude mnogo borbi, ali svakako će ih u nekoj meri biti, a prave bitke tek je čekaju kada Ružina kruna bude njena. Na jugu su Seanšani, a na severu Mirdraali i Troloci čekaju Tarmon Gai’don. Andor će u danima koji dolaze ostajati bez svojih sinova. Plamen je spalio, neće zaplakati!