Nakon mosta, put je opet počinjao da se diže u oštar uspon kroz borove, jele i kožoliste, ali do planinske livade koju su tražili nije bilo više od jedne duge milje. Sneg je blistao pod jutarnjim suncem i dalje pokazivao tragove kopita koji su dolazili iz duboke urvine u snegu što ju je kapija ostavila za sobom. Mogli su da je otvore bliže imanju, ali uvek postoji mogućnost da neko stoji tamo gde se otvara kapija.
Svetlost saidara okruži Avijendu čim ujahaše na livadu. Ona je otvorila kapiju kojom su tu došli juče po podne, od jednog poseda stotinu milja severno odatle, pa će zato i izatkati kapiju kojom će se vratiti u Kaemlin, ali Elejna se svejedno natmurila gledajući Avijendu kako blista od Moći. Ko god da otvori kapiju kojom odlaze iz Kaemlina uvek otvara i sve ostale sve dok se ne vrate, budući da ona upozna zemljište na svakom mestu koje njena kapija dodirne - ali svakog puta za njihovih pet odlazaka Avijenda je tražila da ona izatka tu prvu kapiju. Možda jeste želela da vežba, kako je tvrdila, mada teško da bi se moglo reći kako je Elejna u tome mnogo iskusnija od nje, ali postojala je i jedna druga mogućnost. Možda Avijenda hoće da je spreči da usmerava, bar u velikoj meri. Zato što je bremenita. Tkanje s kojim su postale sestre od iste majke ne bi se moglo primeniti da je neka od njih tada bila u drugom stanju, jer bi nerođeno dete učestvovalo u vezi, a ne bi bilo dovoljno snažno da to preživi, ali valjda bi neka Aes Sedai u palati rekla nešto da valja izbegavati usmeravanje u trudnoći. Mada, malo Aes Sedai rađa decu. Možda ne znaju. Svesna je da ima mnogo toga što Aes Sedai ne znaju, koliko god se one pred ostatkom sveta pretvarale da nije tako - i sama je povremeno koristila tu pretpostavku - ali činilo joj se veoma čudno da ne znaju nešto što je većini žena toliko bitno. Kao da neka ptica zna kako da jede svako seme sem ječma, ali samo navodno, jer ako ne zna da jede ječam, šta još ne zna? Ali Mudre rađaju decu, a one ništa nisu rekle o...
Odjednom, ona zaboravi na sve brige o svom detetu, usmeravanju i o tome šta Aes Sedai znaju i ne znaju. Osetila je kako neko usmerava saidar. Ne Avijenda, niti neko na planinama oko njih, niti iko tako blizu. Ovo je negde daleko, kao svetionik koji plamti na vrhu neke udaljene planine usred noći. Veoma udaljene planine. Nije mogla ni da zamisli koliko je Jedne moći potrebno da bi ona s tolike udaljenosti osećala usmeravanje. Mora da to osećaju sve žene na svetu koje mogu da usmeravaju. Mora da sve mogu da upere prstom prema tome. A svetionik je negde na zapadu. Ništa se nije promenilo u vezi s Random, nije mogla da oceni gde je ni s greškom od stotinu milja, ali znala je.
„U opasnosti je“, reče. „Avijenda, moramo k njemu.“
Avijenda odmahnu glavom i prestade da zuri ka zapadu. Sjaj je i dalje bio oko nje, a Elejna je osećala da je otpila iz Izvora duboko koliko je mogla. Ali dok se Avijenda okretala prema njoj, osetila je kako se količina saidara koju ona u sebi drži smanjuje. „Elejna, ne smemo."
Elejna se zabezeknuto okrenu u Vatrenjakovom sedlu i zgranuto je pogleda. „Hoćeš da ga ostavimo? I to tome!“ Niko ne može da podnese toliko saidara, ni najsnažniji krug koji postoji, ne bez pomoći. Navodno, postoji jedan sa’angreal, veći od svega ostalog dosad načinjenog, tako da bi to čudo možda moglo da izađe na kraj s toliko Moći, ako je ono što je ona čula tačno. Možda. Ali po onome što je čula, nema te žene koja bi ga mogla upotrebiti i ostati živa, ne bez ter’angreala načinjenog u tu svrhu, a koliko zna - takav ter’angreal niko nikada nije video. Zacelo nijedna sestra ne bi to pokušala sve i da ga pronađe. Toliko Jedne moći može jednim udarcem sravniti planinske lance! Nijedna sestra ne bi to pokušala sem onih iz Crnog ađaha. Ili još gore, neki od Izgubljenih. Možda više od jednog. Šta bi drugo to moglo biti? A Avijenda hoće da njih dve to zanemare, a mora biti da zna da je Rand tamo?
Gardistkinje, nesvesne onoga što se dešava, i dalje su strpljivo čekale u sedlima, motreći na obod šume oko livade, ali ne preterano zabrinuto s obzirom na to kako su ih primili na posedu, mada je Kasijla gledala Elejnu i Avijendu, a kroz prečage njene čelenke videlo se da se malčice mršti. Znala je da njih dve nikada ne odlažu otvaranje kapije. Ljudi s poseda okupili su se oko svojih tovarnih konja, pa su preturali po zavežljajima, izgleda raspravljajući se je li nešto natovareno ili nije. Avijenda je svoju kobilu poterala još bliže Elejninom vrancu i tihim glasom kazala:
„Elejna, ništa ne znamo. Ne znamo da li on pleše s kopljima ili je ovo nešto potpuno drugo. Ako pleše s kopljima a nas dve uletimo, hoće li nas napasti pre nego što shvati ko smo? Hoćemo li mu skrenuti pažnju zato što nas ne očekuje i tako omogućiti njegovim neprijateljima da pobede? Ako pogine, otkrićemo ko mu je oduzeo život i ubiti ih - ali ako sada odemo k njemu, idemo naslepo i možemo da natovarimo nedaću sebi na glavu.“
„Mogle bismo da budemo oprezne“, naduri se Elejna. Besnela je zato što se oseća tako ćudljivo i to pokazuje, ali sve što je mogla bilo je da prati do kraja te svoje promene raspoloženja i pokušava da im ne dozvoli da je potpuno savladaju. „Ne moramo da Putujemo baš do te tačke.“ Stisnuvši svoju torbicu, opipa malu rezbariju od belokosti u obliku žene koja sedi, što se gnezdila u torbici, pa značajno pogleda jantarni broš svoje sestre. „Svetlosti, Avijenda, imamo angreale, a nije da smo bespomoćne.“ O, Svetlosti, sada je zvučala nadureno. Dobro je znala da bi i njih dve zajedno, sa sve angrealima, bile kao muve naspram lomače u poređenju sa onim što osećaju, ali svejedno - i ujed muve u pravom trenutku može nešto promeniti. „I nemoj da mi kažeš kako ću ugroziti dete. Min je rekla da će biti rođena zdrava i prava. Ti si mi to rekla. To znači da ću poživeti bar dovoljno dugo da rodim svoju kćer.“ Nadala se da će dobiti kćerku.
Vatrenjak baš u tom trenutku reši da gricne kobilu, a Sisvaj mu uzvrati, tako da se Elejna na trenutak zabavila time da zauzda svog vranca, spreči Avijendu da ispadne iz sedla i objasni Kasijli da im nije potrebna pomoć. Dok se sve to završilo, više se nije durila. Došlo joj je da opauči Vatrenjaka tačno između ušiju.
Sem što je zauzdavala svoju kobilu, Avijenda se ponašala kao da se ništa nije dogodilo. Doduše, jeste se namrštila pomalo kolebljivo, lica uokvirenog tamnim vunenim šalom, ali njena kolebljivost nikakve veze nije imala s konjem.
„Ispričala sam ti za prstenove u Ruideanu“, lagano reče, a Elejna nestrpljivo klimnu glavom. Sve žene koje hoće da postanu Mudre moraju da prođu kroz jedan ter’angreal pre nego što otpočnu sa obukom. Podsećao je na ter’angreal kojim se polaznice u Beloj kuli iskušavaju pre nego što ih uzdignu do Prihvaćenih, samo što u tom ter’angrealu žena sagleda čitav svoj život. Zapravo, sve svoje moguće živote, svaku odluku donetu drugačije, i beskrajnu lepezu života zasnovanih na različitim izborima. „Niko ne može sve to da upamti, Elejna, već samo deliće. Znala sam da ću zavoleti Randa al’Tora...“ Ponekad joj je i dalje bilo nelagodno da se pred drugima služi samo njegovim imenom, „i da ću naći sestrožene. Kada je o većini stvari reč, u najboljem slučaju ti ostanu samo nejasni utisci. Ponekad i naznaka nekog upozorenja. Mislim da će se desiti nešto veoma loše ako sada odemo k njemu. Možda će jedna od nas poginuti, a možda i obe - uprkos onome što je Min kazala.“ To što je izgovorila Minino ime bez zastajkivanja bilo je mera njene zabrinutosti. Nju nije poznavala najbolje i obično ju je pominjala punim imenom i prezimenom - Min Faršou. „Možda će on poginuti. Možda će se dogoditi nešto drugo. Ne znam zasigurno - možda ćemo svi preživeti i kada ga nađemo sesti s njim oko vatre da pečemo pecaru - ali u glavi mi je tračak upozorenja.“