„Nisu oni ovde da bi se borili“, podseti ih Elejna dok su išle niz hodnik s plavim podnim pločicama gde su uza zidove bile postavljene podne svetiljke škrinje sa intarzijama. Ona je išla između Birgite i Avijende, a Gardistkinje nekoliko koraka ispred i iza njih. Svetlosti, pomislila je, ne bih uzela vino! U glavi joj je tuklo kao u Birgitinoj, pa se uhvatila za čelo, pitajući se da li da svojoj Zaštitnici naredi da smesta potraži Isceljenje.
Ali Birgiti je drugo bilo na umu. Pogledala je Rejzoriju i ostale koje su išle ispred, a onda se osvrnula i onima iza pokazala da se još malo udalje. To je čudno. Lično je odabrala sve do jedne žene u Gardi - i svima im je verovala.
Ali se Elejni svejedno obratila užurbanim šapatom, pognuvši glavu ka njoj. „Nešto se desilo tren pre nego što ćeš se ti vratiti. Zamolila sam Sumeko da me Isceli pre nego što ti stigneš, a ona se odjednom onesvestila. Oči su joj se samo zakolutale u glavi i prostrla se po zemlji. A nije samo o njoj reč. Niko neće ništa da prizna, bar ne meni, ali i druge Srodnice koje sam sretala htele su iz krvavih koža da iskoče, a isto važi i za vetrotragačice. Nijedna ni da bekne. Vratila si se pre nego što sam stigla da nađem neku sestru, ali pretpostavljam da bi me i one samo bledo pogledale. Ali tebi će reći šta se dešava."
Da bi se u palati život odvijao kako treba, bilo je potrebno slugu koliko stanovnika nekog većeg sela, pa su muškarci i žene u livrejama počeli da se pojavljuju u hodnicima, da se pribijaju uza zidove ili sklanjaju u poprečne hodnike kako bi propustili Elejninu pratnju, tako da je ona ono malo što zna objasnila što je tiše i kraće umela. Nije joj smetalo da se neke glasine prošire i neumitno stignu do Arimile, ali priče o Randu, pošto ih nekoliko ljudi prepriča, umeju da budu jednako gadne kao priče o Izgubljenima. Na izvestan način, umeju da budu još gore. Niko ne bi poverovao da Izgubljeni pokušavaju da je kao marionetu postave na presto. „U svakom slučaju“, završi, „to nikakve veze nema s nama ovde.“
Mislila je da zvuči veoma ubedljivo, hladnokrvno i promišljeno, ali Avijenda je stisnu za ruku, što je za jednu Aijelku bilo kao da ju je zagrlila da bi je utešila, s obzirom na to koliko je ljudi oko njih, a Birgitino saosećanje pokulja kroz vezu. Bilo je to više od pukog saučešća - beše to učešće u bolu jedne žene koja je već pretrpela gubitak kojeg se užasavala, pa i više od toga. Gajdal Kejn je za Birgitu izgubljen kao da je mrtav, a povrh toga, njene uspomene na prethodne živote već blede. Skoro da se ničeg ne seća od pre osnivanja Bele kule, a ni toga se nije sećala baš u potpunosti. Ponekad bi je noću obuzeo strah da će i Gajdal izbledeti iz njenog pamćenja, da će ostati bez svih sećanja da ga je poznavala i volela, zbog čega ne bi mogla da spava sve dok se ne napije do besvesti. To nije dobro rešenje i Elejna je žarko želela da može ponuditi bolje, ali znala je da njena sećanja na Randa neće umreti dok ona ne umre i nije mogla da zamisli užas spoznaje da će možda ostati bez tih uspomena. Svejedno, nadala se da će neko ubrzo Isceliti Birgitin mamurluk, pre nego što se i njoj glava rasprsne kao prezrela dinja. Njeno umeće Lečenja nije bilo dovoljno za to, a Avijendino ništa bolje.
Uprkos osećanjima koja su preko veze dopirala iz Birgite, njen izraz lica bio je smiren i spokojan. „Izgubljeni“, suvo promrmlja. I tiho. To nije ime za razglašavanje. „Pa, sve dok to nikakve veze nema s nama, krvavo smo dobro.“ Stenjanje koje je trebalo da igra ulogu smeha otkri je u laži. Ali, mada je Birgita govorila kako nikada ranije nije bila vojnik, imala je vojnička gledišta.
Slabi izgledi obično su jedini izgledi koje čovek ima, ali posao svejedno mora da se uradi. „Pitam se šta li one misle o tome?“, dodade, klimajuči prema četiri Aes Sedai koje su upravo izašle iz jednog bočnog hodnika.
Vandena, Merilila, Sarejta i Kejrejn hodale su domunđavajući se, mada bi bilo bolje reći da su se ove poslednje tri pribile oko Vandene i nagnule se prema njoj, tiho pričajući i prateći reči žustrim pokretima od kojih su im se na šalovima njihale rese. Vandena je lagano klizila hodnikom, kao da je potpuno sama i da ne obraća pažnju na to što joj pričaju. Oduvek je bila vitka, ali tamnozelena haljina izvezena cvećem po rukavima i ramenima visila je na njoj kao da je skrojena za neku deblju ženu, a seda kosa prikupljena na potiljku vapila je za četkom. Izraz lica bio joj je sumoran, ali to možda nikakve veze nije imalo sa onim što joj druge sestre govore. Nije se smešila otkako joj je sestra ubijena. Elejna je bila spremna da se opkladi da je ta haljina pripadala Adeleas. Otkad joj je sestra ubijena, Vandena je češće nosila njenu odeću nego svoju. Mada joj nije zbog toga tako stajala. Dve žene nosile su odeću iste veličine, ali Vandenina želja za hranom umrla je s njenom sestrom. Izgleda da joj je tada umrla želja za većinom stvari.
Sarejta, Smeđa čije tamnoputo četvrtasto lice bezvremenost još nije dotakla, tek je tada primetila Elejnu i uhvatila Vandenu za ruku kao da hoće da je povuče niz hodnik. Vandena se otrgnu od Tairenke i nastavi da klizi, tek ovlaš pogledavši Elejnu, i izgubi se u hodniku odakle su izašle. Dve žene u beloj polazničkoj odori, koje su na pristojnom odstojanju sledile Aes Sedai, brzo padoše u naklon pred preostalim sestrama i požuriše za Vandenom. Merilila, ženica u tamnosivoj odeći zbog koje je njeno kairhijensko bledilo podsećalo na boju belokosti, zagledala se za njima kao da će i ona poći za Vandenom. Kejrejn namesti šal sa zelenim resama po ramenima širim od većine muških i tiho razmeni nekoliko reči sa Sarejtom. Njih dve se okrenuše pođoše prema Elejni dok im se ona približavala, pa se spustiše u naklone duboke skoro kao one koje su polaznice njima namenile. Merilila primeti Gardistkinje i trepnu, a onda primeti Elejnu i lecnu se. Njen naklon bio je istovetan polazničkom.
Merilila šal nosi preko stotinu godina, Kejrejn duže od pedeset, a čak ga Sarejta ima duže od Elejne Trakand, ali položaj među Aes Sedai određuje se snagom Moći, a po tom merilu sve tri su se među sestrama smatrale osrednjim. U očima Aes Sedai veća snaga možda ne uvećava mudrost, ali bar daje veću težinu nečijim stavovima. Ako je razlika u snazi dovoljno velika, ti stavovi postaju zapovesti. Elejna je ponekad mislila da Srodnice imaju bolje običaje.
„Ne znam šta je ovo“, kaza pre nego što Aes Sedai stigoše da progovore, „ali mi tu ništa ne možemo da uradimo, tako da ne moramo ni da se brinemo. Dovoljno je toga neposredno pred nama da se ne moramo gristi zbog onoga na šta ne možemo da utičemo.“
Rejzorija napola okrenu glavu, mršteći se i očigledno se pitajući šta li joj je to promaklo, ali te Elejnine reči ukloniše strepnju iz Sarejtinih tamnih očiju. Možda ne sasvim, budući da su joj se šake trzale kao da bi htela da zagladi svoje smeđe suknje, ali bila je spremna da sledi sestru tako visoku po položaju kao što je Elejna. Ponekad ima prednosti kada si dovoljno uticajan da jednom rečenicom utišaš sve primedbe. Kejrejn je već povratila spokoj, ako ga je uopšte izgubila. To joj je pristajalo, mada je pre ličila na kočijašicu nego na Aes Sedai, uprkos glatkom i bezvremenom bakarnom licu i svilenoj odeći berilnih šara. Mada, Zelene su obično tvrđe od Smeđih. Merilila uopšte nije delovala spokojno. Razrogačenih očiju i malčice rastvorenih usana, delovala je kao da je iznenađena. Ali to je za nju uobičajeno.