Iako se trudila da to ne čini, u glavi joj je ključalo od vesti iz spoljnog sveta. To jest, bolje reći od nedostatka pouzdanih vesti. Ono što su „oči i uši“ javljale iz Altare i Arad Domana bilo je potpuno zbrkano, a ono malo izveštaja koji samo što su počeli da cure iz Tarabona bilo je zastrašujuće. Glasine su kolale da su vladari Krajina svuda od Pustoši, pa preko Andora i Amadicije do Aijelske pustare; jedina potvrđena činjenica bila je da niko od njih nije tamo gde bi trebalo da bude, da čuvaju granice Pustoši ali zato su Aijeli na sve strane, i izgleda da su se napokon otrgli od Al’Tora, ako su ikada i bili pod njegovom vlašću. Od najnovijih vesti iz Murandije došlo joj je da istovremeno škripuće zubima i rida, a Kairhijen... Sunčeva palata prepuna sestara, pri čemu se za neke od njih sumnja da su pobunjenice a ni za jednu se ne zna pouzdano da je odana, a od Koiren i njenog izaslanstva otkad su napustile grad nema ni traga ni glasa, mada je odavno trebalo da se vrate u Tar Valon. Kao da sve to nije dovoljno, Al’Tor je opet nestao kao mehur od sapunice. Zar je moguće da su priče o tome da je napola uništio Sunčevu palatu istinite? Svetlosti, taj čovek ne sme još da poludi! Ili se možda uplašio od one Elaidine nesuvisle ponuđene „zaštite“, pa se krije? Da li njega išta može da uplaši? Što se nje tiče, on nju plaši, a plaši ga se i ostatak Dvorane, koliko god se one trudile to da prikriju.
Jedino što je zaista sigurno bilo je da ništa od svega toga nije bitno ni koliko pljuvačka na kišnoj oluji. Međutim, to što je bila svesna te činjenice ni najmanje joj nije popravljalo raspoloženje. Brinuti se o tome da se ne upleteš u žbun ruža, čak i kad postoji opasnost da te trnje vremenom ubije, besmisleno je kada ti je nož prislonjen uz rebra.
„Svaki put kada je za poslednjih deset godina otišla iz Kule bilo je to zbog njenih ličnih poslova, tako da nema nikakvih skorašnjih zapisa koji bi se mogli proveriti“, mrmljala je njena saputnica. „Teško je saznati kada je ona to tačno bila van Kule a pri tom biti... neupadljiv." Mejdaninu tamnozlatnu kosu držali su češljevi od belokosti, a bila je visoka i taman dovoljno vitka da izgleda kao da će svakog časa izgubiti ravnotežu zbog svojih velikih grudi, što su kroj njenog tamnosrebrnog izvezenog korseta i pogureni hod - kako bi joj usne bile više u ravni s Jukirinim uhom - samo naglašavali. Šal joj je spao do zapešća, a duge sive rese vukle su se po podu.
„Ispravi se kad hodaš“, tiho prosikta Jukiri. „Nisu mi uši zapušene zemljom."
Druga žena se trže i ispravi, blago pocrvenevši. Podigavši šal ka ramenima, Mejdani se napola osvrnu i pogleda svog Zaštitnika Leonina, koji ih je pratio na prikladnoj udaljenosti. Ali ako njih dve jedva mogu da čuju tiho zveckanje srebrnih zvončića u njegovim crnim pletenicama, onda on svakako ne može da čuje ništa izrečeno umerenim glasom. Nije on znao ništa više nego što je neophodno - zapravo, znao je vrlo malo, sem da njegova Aes Sedai želi nešto da uradi. A to je sasvim dovoljno svakom dobrom Zaštitniku - i možda bi stvarao nevolje kada bi saznao previše, ali za šaputanjem zaista nema potrebe. Ljudi koji gledaju šaputanje žele da znaju kakva je to tajna.
Međutim, druga Siva nije bila razlog za njenu razdraženost ništa više nego spoljni svet, pa makar i bila vrana koja se kiti tuđim perjem. U svakom slučaju, ne glavni razlog. Pobunjenica koja se pretvara daje odana zaista je odvratna stvar, ali Jukiri je bilo drago što su je Serin i Pevara ubedile da Mejdani i njene sestre vrane još ne izručuju Kulinom zakonu. Krila su im sada potkresana i od koristi su. A možda i zasluže izvesnu popustljivost dok ne stignu pred lice pravde. Naravno, kada se čuje za zavet koji je sputao Mejdani krila, možda će i Jukiri priželjkivati da neko prema njoj bude popustljiv. Bez obzira na to što su pobunjenice, ono što su ona i ostale učinile s Mejdani i njenim zaverenicama bilo je ravno ubistvu što se zakona tiče. Ili izdaji. Zakletva lične poslušnosti - data na Štapu zakletvi, i to pod prinudom - preblizu je Prinude, što je jasno zabranjeno, mada ne i tačno određeno šta je zapravo. Svejedno, čovek ponekad mora da izgaravi ruke da bi isterao obade, a Crni ađah su obadi s otrovnim žaokama. Zakon će vremenom isterati svoje - bez zakona nema ničeg - ali ona mora više da se bavi time hoće li preživeti nego kakve će kazne zakon propisati. Leševi ne moraju da se brinu zbog kažnjavanja.
Odsečno je pokazala Mejdani da nastavi, ali čim je ova otvorila usta, tri Smeđe izašle su iz jednog drugog hodnika tačno ispred njih, šepureći se sa svojim šalovima kao da su Zelene. Jukiri je površno poznavala Mariš Tornhil i Dorejs Mezijanos kao što Predstavnice poznaju sestre iz drugih ađaha koje dosta vremena provode u Kuli, što će reći da ih poznaje taman toliko da spoji imena s licima. Da je neko satera uz zid, opisala bi ih kao blage i obuzete svojim izučavanjima. Elin Varel je toliko skoro uzdignuta do šala da bi još trebalo da nagonski pada u naklon. Ali mesto da se njih tri naklone Predstavnici, sve su se zagledale u Jukiri i Mejdani kao mačke u čudne pse. Ili možda psi u čudne mačke. Nije tu bilo nikakve blagosti.
„Možeš li da razjasniš jednu tačku arafelskog zakona?“, upita Mejdani istog trena, kao da je sve vreme nameravala upravo to da izusti.
Jukiri klimnu, a Mejdani zatrtlja o pravu ribarenja na rekama u poređenju s pravom ribarenja na jezerima, što nije bio nimalo nadahnut izbor. Moguće da neki magistrat zamoli Aes Sedai da sasluša slučaj u vezi s pravima na ribarenje, ali samo da bi osnažio svoje mišljenje u slučaju da su tu umešani moćni ljudi, a ona je zabrinuta zbog mogućnosti da se žalba iznese pred prestolom.
Smeđe je pratio samo jedan Zaštitnik - Jukiri nije mogla da se seti je li Marisin ili Dorejsin - zdepast čovek s namrgođenim okruglim licem i tamnim perčinom koji je Leonina i mačeve na njegovim leđima odmeravao s nepoverenjem što gaje začelo pokupio od njegove sestre. Njih dve su pošle hodnikom koji je blago kružio uz kulu visoko dižući dežmekaste brade, a žgoljava žutokljunka je bojažljivo pojurila za njima da ih sustigne. Zaštitnik je pošao za njima odajući utisak čoveka u neprijateljskoj zemlji.
U današnje vreme neprijateljstvo je postalo uobičajeno. Nevidljivi zidovi između ađaha, nekada jedva toliko debeli da sakriju tajne koje su svakom ađahu bile svojstvene, pretvorili su se u tamne tvrde bedeme s jarkovima. Ne, ne jarkovima - provalijama, dubokim i širokim. Sestre više nisu same izlazile iz odaja svog ađaha, a često su Zaštitnike vodile i u biblioteku i trpezariju, stalno sa šalovima na plećima, kao da će neko u suprotnom pretpostaviti da su u drugom ađahu. I Jukiri je ogrnula svoj najbolji šal, izvezen srebrnim i zlatnim koncima, s dugim svilenim resama koje su joj padale do gležnjeva. Valjda je i ona malo isticala svoj ađah. A u poslednje vreme nosila se mišlju da je desetak godina predugo da se bude bez Zaštitnika. Kada je nakon izvesnog razmišljanja došla do korena te pomisli, shvatila je koliko je užasna. U Beloj kuli Zaštitnik ne bi smeo da bude potreban nijednoj sestri.
Nije to bilo prvi put da je zatekne misao kako bi neko trebalo da posreduje između ađaha - i to uskoro - inače će se pobunjenice ušetati kroz vrata i isprazniti celu kuću dok se ostale budu raspravljale kod koga je kositar babe Sumi. Ali jedina nit za koju se mogla uhvatiti kako bi razmrsila to klupko bila je da naredi Mejdani i njenim prijateljicama da javno priznaju kako su ih pobunjenice poslale u Kulu da bi širile glasine - a one i dalje uporno tvrde da su te priče istinite - da je Crveni ađah od Logana napravio lažnog Zmaja. Je li moguće da je to istina? A da Pevara za to ne zna? Pomisao da Pevara može biti tako obmanuta potpuno je neverovatna. U svakom slučaju, to klupko je toliko umršeno s mnogo drugih da sada samo po sebi i ne menja ništa. Sem toga, tako bi se odrekla pomoći deset od četrnaest žena za koje je sasvim sigurna da nisu iz Crnog ađaha, a ne treba ni spominjati da bi tako najverovatnije, pre nego što se prašina slegne, otkrila šta ostatak njih radi.