Ona odjednom začu graju prigušenu zatvorenim vratima i ispravi se u kadi. Naris i Sefani zaskičaše i skočiše da se uhvate jedna za drugu, razrogačeno se zapiljivši u vrata.
„Šta krvavog plamenog...?“ Psujući, Birgita skoči sa škrinje i izlete iz prostorije, zalupivši vrata za sobom. Glasovi se začuše još jače.
Nije zvučalo kao da se Gardistkinje bore, već samo kao da se raspravljaju koliko ih grla nose, a kroz vezu su se mahom osećali bes i osujećenost, skupa s Birgitinom prokletom glavoboljom; no Elejna je svejedno izašla iz kade i pružila ruke da joj Esanda navuče odoru. Spokoj sedokose žene, a možda i Elejnin, smirio je dve služavke dovoljno da su pocrvenele kada ih je Esanda pogledala, ali je iz svoje kade skočila Avijenda, pljuskajući vodu na sve strane, i sva kapljući odjurila u prostoriju za presvlačenje. Elejna je očekivala da će se vratiti s nožem za pojasom, ali ona se umesto toga vratila okružena blistavim saidarom i s jantarnom kornjačom u jednoj ruci. Drugom je pružila Elejni angreal iz njene torbice, figuricu od belokosti požutelu od starosti, u obliku žene odevene samo u svoju kosu. Sem ubrusa na glavi, Avijenda je bila odevena samo u kapljice vode, a besno je odmahnula Sefani da se skloni kada je ova pokušala da je ogrne odorom. Nož ili ne, Avijenda je i dalje bila sklona da se ponaša kao da će se boriti sa sečivom i da će morati iznenadno da se pokreće.
„Vrati ovo u odaju za presvlačenje“, kaza Elejna i pruži Esandi angreal od belokosti. „Avijenda, zaista mislim da ne moramo da...“
Vrata se odškrinuše i Birgita promoli glavu, mršteći se. Naris i Sefani poskočiše, ne tako spokojne kao što su izgledale.
„Zaida hoće da te vidi“, procedi Birgita kroz zube. „Kazala sam joj da mora da sačeka, ali...“ Iznenada ciknuvši, zatetura se u sobu, pa nakon dva koraka povrati ravnotežu i munjevito se okrenu prema ženi koja ju je gurnula.
Gospa od talasa klana Katelar nije delovala kao da je ikoga gurnula. Krajevi njene zamršeno uvezane crvene ešarpe njihali su joj se oko kolena dok je hladnokrvno ulazila u odaju; pratile su je dve vetrotragačice, od kojih jedna zalupi vrata besnoj Rejzoriji pred nosom. Dok su hodale, sve tri su se njihale skoro kao Birgita u svojim čizmama s visokim potpeticama. Zaida je bila niska, guste i veoma kovrdžave kose prošarane sedima, ali njeno tamnoputo lice bilo je jedno od onih što s godinama bivaju sve lepša, a lepotu kao da joj ju je uvećavao zlatni lanac načičkan medaljončićima koji je jednu od njenih teških zlatnih naušnica spajao s prstenom u nosu. Još važnije, nosila se zapovednički. Ne bahato, već kao da zna da će se, šta god da naredi, poslušati. Vetrotragačice odmeriše Avijendu, koja je i dalje blistala od Moći, a Canelino uzano lice se namršti, ali sem što Sijelin promrmlja da je „mala Aijelka“ spremna da tka, ćutale su i čekale. Osam naušnica u Šijelininim ušima govorilo je da je ona vetrotragačica gospe od talasa klana, a Čanelin časni lanac nosio je zlatnih medaljona skoro kao Zaidin. Obe žene navikle su na vlast, što je bilo očigledno po njihovom držanju i kretanju, ali čovek ne mora ništa da zna o Ata'an Mijerama da bi znao da je prva među njima Zaida din Parede.
„Mora da si se saplela zbog svojih čizama, kapetan-generale“, promrmlja uz maleni smešak svojih punih usana, a jedna tamnoputa istetovirana šaka poigra se sa zlatnom mirisnom kutijom koja joj je visila na grudima. „Nezgrapna su stvar te čizme.“ Ona i dve vetrotragačice bile su bosonoge, kao i uvek. Tabani Ata’an Mijera tvrdi su kao đonovi i ne smetaju im ni grube palube ni hladne pločice. Bilo je čudno to što su, sem bluza i čakšira od jarko obojenog svilenog brokata, sve tri nosile i široke bele platnene trake koje su im padale do ispod pojasa i skoro sakrivale obilje ogrlica.
„Kupala sam se“, oštro reče Elejna. Kao da one ne vide da joj je kosa umotana u ubrus i da joj se odora zalepila za vlažnu kožu. Esanda je skoro drhtala od uvređenosti, što je zacelo značilo da ne zna šta će sa sobom od besa. Elejna je bila na korak od toga. „Ponovo ću se okupati čim vi odete. Razgovaraću s vama kada završim s kupanjem. Ako je Svetlosti po volji.“ Eto! Ako će već da joj upadaju u odaje, neka vide kako je to kada im se ona obraća ozbiljno i svečano!
„Milost Svetlosti takođe te obasjala, Elejna Sedai“, smesta odgovori Zaida. Pogleda Avijendu izvivši obrvu, mada ne zbog toga što je ova i dalje sijala od saidara, pošto Zaida nije mogla da usmerava, niti zbog toga što je naga, budući da je Morski narod u vezi s time prilično opušten, bar kada ih žitelji kopna ne gledaju. „Nikada me nisi pozvala da se kupam s tobom, mada bi to bilo pristojno, ali nećemo pričati o tome. Upravo sam saznala da je Nesta din Reas Dva Meseca mrtva - ubili su je Seanšani. Žalimo zbog toga što smo je izgubili.“ Sve tri žene dodirnuše bele trake oko vrata pa prineše vrhove prstiju usnama, ali Zaida je zbog sveg tog poštovanja običaja delovala nestrpljivo skoro kao Elejna. Ne dižući glas niti brzajući, samo je nastavila, mada zapanjujuće naglo i neposredno za jednu pripadnicu Morskog naroda.
„Prvih dvanaest Ata'an Mijera moraju da se susretnu kako bi izabrali novu gospu od brodovlja. Ono što se dešava na zapadu jasno govori da odlaganja ne sme biti.“ Šijelin stisnu usne, a Čanel prinese svoju šupljikastu mirisnu kutiju nosu, kao da hoće da uguši neki smrad. Oštar miris iz kutije bio je dovoljno jak da se probije kroz miris ružine vodice kojim je prostorija odisala. Kako god da su ono što osećaju opisale Zaidi, ona nije pokazivala nikakvu nelagodu, niti ma šta drugo sem samouverenosti. Gledala je Elejnu pravo u lice i nije skretala pogled. „Moramo biti spremne za sve što dolazi, a za to nam je potrebna gospa od brodovlja. Obećala si dvadeset učiteljica u ime Bele kule. Ne mogu da povedem Vandenu u žalosti, niti tebe, ali ostale tri povešću sa sobom. Ostatak Bela kula duguje i očekivaću brzu isplatu. Poslala sam glas sestrama u Srebrnom labudu da vidim hoće li neka od njih platiti Kulin dug, ali ne mogu da čekam na njihov odgovor. Ako je Svetlosti volja, noćas ću se kupati sa ostalim gospama od talasa u ilijanskoj luci.“
Elejna se iz sve snage borila da joj lice ostane bezizrazno. Ta žena je upravo obznanila kako namerava da pokupi sve Aes Sedai iz Kaemlina i da ih odvede? A zvučalo je i kao da ne namerava da za sobom ostavi nijednu vetrotragačicu. Elejna zbog toga oseti potištenost. Dok se Riejna ne vrati, biće sedam Srodnica dovoljno snažnih da izatkaju kapiju, ali od tih sedam dve ne mogu da otvore dovoljno veliku kapiju da prođu konj i taljige. Bez vetrotragačica, snabdevanje Kaemlina iz Tira i Ilijana postaće u najboljem slučaju teško. Srebrni labud! Svetlosti, koga god da je Zaida tamo poslala, taj će otkriti svaki delić pogodbe koju su sklopile! Egvena joj neće biti zahvalna na tome što je taj haos iznela u javnost. Nikad joj se u životu nije desilo da je jedna rečenica zaspe tolikim mukama.
„Žao mi je zbog tvog gubitka i gubitka Ata'an Mijere“, odgovori, brzo razmišljajući. „Nesta din Reas je bila velika žena.“ Ako ništa drugo, bila je moćna žena i imala je veoma snažnu ličnost. Elejna je nakon jednog sastanka s njom bila sva srećna što je ova nije odrala do gole kože. Kad je već kod gole kože, nema vremena za oblačenje. Zaida možda neće sačekati. Ona priveza odoru oko sebe. „Moramo da popričamo. Esanda, neka se donese vino za naše goste, a za mene čaj. Slab čaj“, uzdahnu kada kroz vezu od Birgite pokulja upozorenje. „U manjoj primaćoj sobi. Gospo od talasa, hoćeš li mi se pridružiti?“
Na njeno iznenađenje, Zaida samo klimnu kao da je to očekivala. To navede Elejnu da počne da razmišlja o Zaidinoj strani pogodbe sklopljene između njih. Zapravo, u suštini dve pogodbe, što bi moglo da bude ključno.
Niko nije očekivao da će se manja primaća soba još neko vreme koristiti, tako da je bilo hladno čak i nakon što je Sefani uletela s kresivom da zapali potpalu ispod hrastovih cepanica u širokom belom kaminu, pa odmah potom izletela iz sobe. Plamen se zalepi za drvo i zahvati cepanicu na gvozdenoj rešetki taman kad žene sedoše u blago izrezbarene stolice niskih naslona razmeštene u polukrug ispred kamina. Pa, Elejna i žene iz Morskog naroda su se namestile - Elejna pažljivo nameštajući odoru preko kolena i priželjkujući da je Zaida sačekala samo sat vremena da bi mogla da se obuče, a vetrotragačice sačekavši da gospa od talasa sedne, pa joj onda sedoše sleva i zdesna. Birgita stade ispred pisaćeg stola podbočena i raskrečena, lica tmurnog kao olujni oblaci. Kroz vezu se jasno osećala njena želja da Ata’an Mijerama zavrne šije. Avijenda se opušteno naslonila na zid, a kada joj je Esanda donela odoru i značajno joj je pružila, samo se ogrnula i opet zauzela isti položaj, ruku prekrštenih ispod grudi. Pustila je saidar, ali i dalje je držala kornjaču, a Elejna je pretpostavljala kako je spremna da u trenutku ponovo prigrli Moć. Ali ni Avijendin hladan zelenooki pogled ni Birgitino mrštenje ni najmanje nisu uticali na žene iz Morskog naroda. One su to što su, i dobro znaju ko su.