„Nikad se ne zna kada može zatrebati“, reče.
„Bolje sprečiti nego lečiti“, saglasi se Elejna. „Te ti boje divno stoje.“ Bila je to istina, ali Avijenda je svejedno pocrvenela. Ako je čovek pohvali na streličarstvu ili na tome kako brzo trči, prihvatala je to kao svoju zaslugu, ali teško je izlazila na kraj sa činjenicom da je prelepa. Taj deo sebe sve doskora je uspešno zanemarivala.
Esanda odmahnu glavom u znak neodobravanja, ne znajući da je broš zapravo angreal. Jantar se nije slagao s plavim somotom. A možda je odmahnula glavom i zbog noža s rožanom drškom koji je Avijenda tutnula za pojas od zelenog somota. Sedokosa žena postarala se da Elejna nosi mali bodež sa safirima na koricama i na jabuci - visio joj je s pojasa od upletenih zlatnih niti. Sve mora da bude baš kako treba ne bi li prošlo Esandinu proveru.
Rejzorija se trže kada u predvorje uđe Avijenda u somotskoj haljini visokog okovratnika. Gardistkinje je nikada nisu videle ni u čemu drugom sem u aijelskoj odeći. Avijenda se namršti kao da su joj se nasmejale i čvrsto stisnu nož za pojasom, ali pažnju joj je srećom skrenuo tkaninom prekriveni poslužavnik na dugom stolu pribijenom uz zid. Dok su se one oblačile, Elejni su đoneli ručak. Skinuvši prugastu plavu krpu, Avijenda pokuša da namami Elejnu da jede pokazujući joj koliko bi sladak bio kompot od suvih šljiva i hvaleći komade svinjetine u sosu. Rejzorija se nakašlja i spomenu da se u većoj primaćoj odaji Elejninih odaja vatra lepo raspalila. Biće više nego srećna da ponese poslužavnik za gospu Elejnu. Svi su pokušavali da se postaraju da se Elejna hrani kako treba, i to onako kako oni smatraju šta znači „kako treba“, ali ovo je već smešno. Poslužavnik tu već podugo stoji. Umak se tako stisnuo da bi se zalepio za zdelu kad bi se ona okrenula naopačke!
Čekaju je Visoka sedišta četiri Kuće - i to već dovoljno dugo. Istakla je tu činjenicu, ali ponudila da sačeka njih dve da jedu ako su baš toliko gladne. Štaviše, nagovestila je da će možda i zatražiti od njih da pojedu to s poslužavnika. To je bilo sasvim dovoljno da Avijenda baci tkaninu preko poslužavnika zgroženo se ježeći, a ni Rejzorija više nije traćila vreme.
Od svečane primaće sobe delila ih je samo kratka šetnja niz ledeni hodnik i jedino što se sem njih mrdalo bile su jarke zimske tapiserije koje su se njihale na promaji, ali Gardistkinje su obrazovale prsten oko Elejne i Avijende i motrile na sve strane kao da očekuju Troloke. Elejna je samo uz grdne muke ubedila Rejzoriju kako nema potrebe da pretražuje primaću sobu pre nego što uđe u nju. Gardistkinje joj služe i pokoravaju joj se, ali takođe su se zavetovale da će je sačuvati u životu i s tom poslednjom dužnošću umeju da budu tvrdoglave koliko i Birgita kada odlučuje je li u određenom trenutku Zaštitnik, kapetan-general ili starija sestra. Nakon onog slučaja sa Zaidom, Rejzorija verovatno želi da velmože i gospe koji unutra čekaju predaju svoje oružje! Možda je neku ulogu u tome igrala i ona pretnja umakom. Ali nakon kratke rasprave, Elejna i Avijenda same prođoše kroz široki dovratak. Medutim, Elejnin osećaj zadovoljstva nije potrajao.
Primaća soba bila je velika, namenjena da se u njoj udobno smesti desetak ljudi. Zidova popločanih tamnim drvetom i sa slojevima tepiha koji su pokrivali podne pločice, ispred jednog visokog kamina od belog mermera, premreženog tananim crnim venama, stajala je potkovica od stolica visokih naslona. Tu se primaju važni dostojanstvenici tako da im se odaje veća počast nego prilikom primanja pred prestolom, zato što je sredina daleko prisnija. Plamen koji je palacao među cepanicama u ognjištu jedva da je stigao da malo smlači ledeni vazduh, ali to svakako nije bio razlog zašto se Elejna osećala kao da je primila udarac u trbuh. Sada je razumela Birgitinu zbunjenost.
Dijelin je grejala ruke spram vatre i okrenula se kada su njih dve ušle. Žena upečatljivog lica s jedva primetnim borama u uglovima očiju i tragovima sedih vlasi u zlatnoj kosi, nije gubila vreme na presvlačenje po dolasku u palatu, pa je i dalje nosila jahaću tamnosivu haljinu ruba pomalo umrljanog od puta. Njen naklon bio je najmanje moguće krivljenje vrata, najblaže povijanje kolena, ali nije nameravala da vređa. Dijelin je znala ko je jednako sigurno kao što je to znala Zaida. Jedini nakit joj je bila mala zlatna pribadača u obliku taravinskih znamenja - sove i hrasta - na ramenu, što je bila jasna izjava da Visokom sedištu Kuće Taravin ništa više nije potrebno - ali umalo je poginula da bi dokazala svoju odanost Elejni. „Moja gospo Elejna“, svečano reče, „čast mi je da ti predstavim lorda Perivala, Visoko sedište Kuće Mantear.“
Lepuškast zlatokosi dečak u jednostavnom plavom kaputu trže se iz piljenja od četvorostrukog kaleidoskopa na pozlaćenom postolju višem od njega. U ruci mu je bio srebrni pehar, a Elejna se nadala da u njemu nema vina, ili makar da je dobrano razvodnjeno. Na jednom od stolova sa strane bilo je nekoliko poslužavnika prepunih ibrika i pehara - kao i kitnjasti čajnik u kojem, znala je, kao da je bila voda. „Zadovoljstvo mi je, moja gospo Elejna“, piskutavo reče pa pocrvene i nekako mu uspe da se pristojno pokloni, uprkos malo nespretnoj kretnji s opasanim mačem. Oružje je delovalo predugo za njega. „Kuća Mantear je uz Kuću Trakand.“ Ona mu zgranuto odgovori na njegovu ljubaznost, šireći suknje i padajući u plitak naklon, i ne razmišljajući šta radi.
„Gospa Katalina, Visoko sedište kuće Hevin“, nastavi Dijelin.
„Elejna“, promrmlja tamnooka mlada žena pored nje, dodirnuvši tamnozelene podeljene suknje i malčice klecnuvši, što je možda trebalo da bude naklon, mada je možda samo htela da oponaša Dijelin. Ili je htela da izbegne da udari bradom o ogromni pozlaćeni broš u obliku plavog medveda Hevinovih na visokom okovratniku svoje haljine. Kosa joj je bila prikupljena u srebrnu mrežicu na kojoj se takođe nalazio plavi medved, a i jedan izduženi prsten imao je to znamenje. Moglo bi se reći da se malčice previše ponosi svojom Kućom. Uprkos hladnoj nadmenosti, mogla se nazvati ženom samo iz ljubaznosti, jer su joj obraščići još bili detinjasto bucmasti. „Hevinovi su uz Trakandove, očigledno, inače ne bih bila ovde.“
Dijelin neznatno stisnu usne i popreko pogleda devojku, što ova izgleda nije primetila. „Lord Branlet, Visoko sedište kuće Gilijard.“
Još jedan dečak, samo s neobuzdanim crnim kovrdžama i u zelenom kaputu po rukavirna izvezenim zlatnim koncem, brzo spusti pehar s vinom na sto kao da se oseća nelagodno zato što je viđen s njim. Plave oči su mu bile prekrupne za lice i skoro se sapleo o svoj mač klanjajući se. „Gospo Elejna, zadovoljstvo mi je da kažem da Kuća Gilijard stoji uz Trakandove." Ali na pola te izjave glas mu se prelomi i odjednom postade dubok kao iz podruma, a on pocrvene još više od Perivala.
„I lord Konejl, Visoko sedište Kuće Norden.“
Konejl Norden se isceri preko ruba svog srebrnog pehara. Visok i vitak, u sivom kaputu rukava za dlaku prekratkih da mu prekriju koščata zapešća, cerio se razoružavajuće, razigranih smeđih očiju i orlujskog nosa. „Izvlačili smo slamke ne bismo li videli kojim ćemo redom biti predstavljeni, a ja sam izvukao najkraću. Nordenovi su uz Trakande. Ne možemo dopustiti da na presto sedne zamlata kao što je Arimila." On je vešto sklonio svoj mač da se ne spotakne i bar je on bio punoletan, ali ako je od njegovog šesnaestog rođendana prošlo mnogo meseci, Elejna će pojesti te njegove podvrnute čizme i srebrne mamuze.
Naravno, nije se iznenadila zbog njihove mladosti, ali očekivala je da Konejl pored sebe ima neku sedu glavu da ga savetuje, a da ostalima preko ramena gledaju njihovi staratelji. U sobi nije bilo nikog drugog sem Birgite, koja je stajala ispred visokih zalučenih prozora, ruku prekrštenih ispod grudi.