Stresla se, ali to nije bilo ni u kakvoj vezi s promajom u hodniku. Ona i sve ostale žene koje mogu da otkriju istinu umreće pre nego što se oluja smiri, ili u takozvanim nesrećama, ili u snu. A možda samo nestane; možda samo navodno ode iz Kule i izgubi joj se trag. U to nimalo nije sumnjala. Svi dokazi biće zakopani toliko duboko da čitava vojska s lopatama neće moći da ih opet iskopa. Čak će i glasine biti prekrečene. Dešavalo se to i ranije. Svet i većina sestara i dalje su bili ubeđeni da je Tamra Ospenja umrla u snu. I ona je u to verovala. Moraju što je više moguće sputati Crni ađah pre nego što se usude da izađu u javnost.
Čim su Smeđe prošle pored njih, Mejdani je nastavila sa svojim izveštajem, ali opet je zaćutala svega nekoliko trenutaka kasnije, kada je tik ispred njih jedna krupna dlakava šaka odjednom povukla jednu tapiseriju u stranu, uhvativši je s naličja. Ledena promaja dunu iz dovratka koji je do maločas skrivala tapiserija s pticama jarkih boja iz Potopljenih zemalja, a jedan zdepast čovek u debelom smeđem težačkom kaputu ušao je u glavni hodnik unatraške vukući kolica natrpana cepanicama koja je drugi sluga u grubom kaputu s druge strane gurao. Bili su to obični težaci: nijedan na grudima nije imao beli Plamen.
Kada su videli dve Aes Sedai, njih dvojica žurno pustiše tapiseriju da padne nazad na mesto i gurnuše kolica uza zid, istovremeno pokušavajući da se poklone. Zbog toga se njihov tovar skoro stropoštao na pod, a oni su se smesta bacili na sluđeno hvatanje cepanica, ali i dalje se klanjajući. Nesumnjivo su očekivali da će završiti posao a da pri tom ne sretnu nijednu sestru.
Jukiri je oduvek saosećala s ljudima koji su morali da vuku ogrev, vodu i sve ostalo uz hodnike za poslugu sve od prizemlja, ali samo je namršteno prošla pored njih.
Razgovor prilikom šetnje niko nikada nije načuo, a hodnici u zajedničkom delu Kule činili su joj se dobrim mestom da bude nasamo s Mejdani. Zapravo, mnogo boljim od njenih odaja, gde bi svaki štit protiv prisluškivanja samo svima u odajama Sivih obznanio da raspravlja o nekakvim tajnama - a da sve bude još gore, i s kime. U Kuli je trenutno bilo svega dvestotinak sestara, koliko Bela kula može da proguta i da još izgleda pusto, a pošto su se svi nekako držali po strani i gledali svoja posla, zajednički delovi trebalo bi da su prazni. Barje tako mislila.
Uzela je u obzir to da će sluge u livrejama hitati da provere fitilje u svetiljkama i količinu ulja, kao i na desetine drugih stvari, i da će težaci u neuglednoj odeći nositi na leđima kotarice pune samo Svetlost zna čega. Uvek ih je bilo u jutarnjim časovima; pripremali su Kulu za predstojeći dan, ali žurno su klecali i padali u naklone i sklanjali se sestrama s puta. Nisu mogli da prečuju razgovore. Sluge u Kuli umeju da paze na ponašanje, naročito zbog toga što bi svakome ko prisluškuje neku sestru pokazali vrata. S obzirom na to kakvo raspoloženje trenutno vlada u Kuli, sluge su veoma pazile da izbegavaju čak i priliku da načuju nešto što ne bi trebalo.
Ali nije uzela u obzir to koliko će se sestara rešiti na to da se šeta van svojih odaja, po dve ili po tri, premda je rano i hladno. Crvene su pokušavale da pogledima ukrote sve koje sretnu, s izuzetkom drugih Crvenih; Zelene i Žute nadmetale su se koje će biti nadmenije, a Smeđe su se iz petnih žila trudile da nadmaše i jedne i druge. Nekoliko Belih, sve sem jedne bez Zaštitnika, pokušavale su da održavaju fasadu hladnog razuma, a svaki čas su se trzale na zvuk sopstvenih koraka. Činilo joj se da neka nova družinica dolazi niz hodnik čim se ona prethodna izgubi iz vidnog polja, pa je tako Mejdani skoro isto toliko provela čavrljajući o zakonima koliko i predajući svoj izveštaj.
Najgore je bilo što su se Sive dva puta nasmešile kao s olakšanjem što vide druge pripadnice svog ađaha, i pridružile bi im se samo da Jukiri nije odmahnula glavom. To ju je dovodilo do besnila, jer je svima koje su je videle stavila do znanja da ima posebnog razloga da bude nasamo s Mejdani. Sve i da Crni ađah to ne primeti, a Svetlost dala da ne bude razloga da to primeti, u današnje vreme previše sestara uhodi druge ađahe - a uprkos Trima zakletvama, priče koje su širile nekako su usput narastale. Pošto je Elaida izgleda pokušavala da ukroti ađahe sirovom silom, te priče su često za posledicu imale pokoru, a najbolje čemu je žena mogla da se nada bilo je da se može pretvarati da se na to sama odlučila iz nekih svojih razloga. Jukiri je jednu takvu pokoru već izdržala i nije imala nimalo želje da ponovo traći vreme na ribanje podova, naročito sada kada ne zna šta će od silnih obaveza, a druga mogućnost - odlazak kod Silvijane - nije bila ništa bolja, premda je štedela vreme! Otkad je Elaida počela da poziva Silvijanu navodno zbog svojih privatnih pokora - nikada nije bila goropadnija. Cela Kula još bruji zbog toga.
Koliko god Jukiri bilo mrsko da prizna, zbog svega toga pazila je kako gleda sestre koje susreće. Ako gleda predugo, moglo bi se pomisliti da i ona uhodi. Ako prebrzo skrene pogled, izgleda kao da nešto krije, što onda ima isti učinak. Svejedno, jedva joj je pošlo za rukom da ne zadrži pogled na dve Žute koje su gordo lebdele a ne hodale jednim poprečnim hodnikom, kao da su kraljice u svojoj palati.
Crmpurasti zdepasti Zaštitnik koji ih je pratio taman na dovoljnoj udaljenosti da one mogu da pričaju mora da je pripadao Pritali Nerbajdžan - zelenookoj koja je u velikoj meri bila pošteđena saldejskog nosa - jer Atuan Lariset nema Zaštitnika. Jukiri nije nešto mnogo znala o Pritali, ali imala je nameru da se obavesti nakon što ju je videla u prisnom razgovoru s Atuan. U sivoj haljini sa žutim prugama, s visokim okovratnikom i šalom sa svilenim resama, Tarabonka je bila zapanjujuće lepa. Njena tamna kosa u tankim pletenicama nakićenim jarkim đinđuvama, koje su joj padale do pasa, uokvirivala joj je lice, nekako savršeno ali ne prelepo. Čak je bila i prilično skromna, bar za jednu Žutu. Ali ona je žena koju su Mejdani i ostale pokušavale da posmatraju a da ih ne otkriju. Njeno ime nisu smele da izgovore izuzev iza snažnih štitova. Atuan Lariset samo je jedna od tri Crne sestre za koje Tejlin zna. Tako su one bile uređene - tri žene koje se poznaju, tri žene koje obrazuju jedno srce, s tim da svaka od njih zna još jednu ženu koju druge dve ne znaju. Atuan je bila Tejlinina „još jedna“, tako da ima nade da se može slediti do druge dve.
Neposredno pre nego što su ove dve zašle za ugao hodnika i izgubile se s vidika, Atuan je bacila pogled niz hodnik. Pogledom je samo dotakla Jukiri, ali to je bilo sasvim dovoljno da se Jukiri srce sunovrati u pete. Nastavila je ona dalje hodnikom, upinjući se iz petnih žila da zadrži spokojno lice, a kada je došla do ugla usudila se da i sama brzo baci pogled iza sebe. Atuan i Pritala već su odmakle niz hodnik, zaputivši se prema spoljnom prstenu. Zaštitnik joj je smetao da ih lepo vidi, ali ni jedna ni druga se nisu osvrtale. Pritala je odmahivala glavom. Da li na nešto što Atuan govori? Bile su predaleko da bi Jukiri išta čula sem slabašnog odsečnog lupkanja Zaštitnikovih čizama po podnim pločicama. Bio je to samo običan pogled. Naravno da jeste. Ubrzala je korak da bi im što pre izmakla iz vidnog polja za slučaj da jedna od njih ipak reši da se osvrne, pa je onda duboko uzdahnula, sve do tada ne shvatajući da je zadržavala dah. Mejdani slabašno uzdahnu za njom i poguri ramena.
Čudno kako to utiče na nas, pomisli Jukiri uspravljajući se.
Kada su prvi put saznale daje Tejlin Prijateljica Mraka, ona je bila zatvorenica pod štitom. A svejedno smo od nje premrle od straha, priznala je u sebi. Pa, najpre su premrle od straha zbog onoga što su učinile kako bi je naterale da prizna, ali od istine su potpuno obamrle. Sada je Tejlin sputanija nego Mejdani i pod pomnom stražom, premda izgleda kao da je potpuno slobodna - čak ni Serin nije znala kako da zatoči Predstavnicu a da to niko ne primeti - i bilo je bedno koliko je bila spremna i voljna da ispriča sve što zna, pa i sve što pretpostavlja, u nadi da će joj to spasti život, mada nikakvog drugog izbora i nema. Teško da se za nju može reći da izaziva strah. A što se ostalog tiče...