„Birgita, moraćeš da sarađuješ s njima, kao kapetan-general s Visokim sedištima. Ne mora da znači da bi ih sede kose učinile mudrijim, a svakako ne lakšim za saradnju. I dalje bi imali svoja mišljenja, a s godinama iskustva koje bi tim stavovima davale težinu, verovatnije je da bi bili deset puta sigurniji da bolje od tebe znaju šta valja činiti. Ili od mene.“ Silno se trudila da joj glas ne bude oštar i Birgita je nesumnjivo to osetila. Ako ništa drugo, lavina gneva kroz vezu odjednom se smanjila. Samo se prigušila, ne i nestala - Birgita je volela da je muškarci gledaju, bar kada ona to želi, ali veoma nije volela da joj neko kaže kako pokušava da im privuče pažnju - ali svejedno, dobro je znala koliko je po njih obe opasno da dozvoli da se njihova osećanja razulare.
Dijelin je pila vino u malim gutljajima, i dalje gledajući Birgitu. Svega šaka ljudi zna istinu koju Birgita očajnički želi da sakrije, a Dijelin nije među njima, ali Birgita dovoljno često nije pazila šta priča da je starija žena postala ubeđena kako se iza Birgitinih plavih očiju krije neka tajna. Svetlost samo zna šta bi pomislila kada bi tu zagonetku razrešila. I ovako su njih dve kao ulje i voda. U stanju su da se raspravljaju i o tome šta je gore, a šta dole, a vala i o svemu ostalom. Ovoga puta, Dijelin je očigledno mislila da je ubedljivo pobedila.
„Možda i jeste tako, Dijelin“, oglasi se Elejna, „bilo bi mi daleko draže da si dovela njihove savetnike. Učinjeno je šta je učinjeno, ali Branlet me naročito muči. Ako me Gilijardovi optuže da sam ga otela, stvari će postati gore nego što već jesu, a ne bolje.“
Dijelin samo odmahnu. „Ne znaš ti Gilijarde, zar ne? Koliko se međusobno svađaju, možda pre leta i ne primete da dečaka nema, a ako i primete, niko se neće buniti protiv onoga što je učinio. Niko od njih neće biti voljan da prizna da je bio prezauzet raspravljanjem oko toga ko će mu biti staratelj da je zaboravio da ga drži na oku. Drugo, niko od njih neće hteti da prizna kako ih pre toga niko ništa nije pitao. U svakom slučaju, Gilijardi će pre podržati Zaidu nego Marne, a Araune ili Sarande ne vole ništa više.“
„Nadam se da si u pravu, Dijelin, jer ćeš ti biti zadužena da se nosiš s besnim Gilijardima, ako se budu pojavili. A kad već savetuješ to troje, možeš i da držiš Konejla na oku da ne uradi nešto potpuno sumanuto.“
Uprkos onome što je malopre rekla, Dijelin se malčice lecnu na prvi predlog. Na drugi uzdahnu.
Birgita se grohotom nasmeja. „Ako te bude mučio, pozajmiću ti čakšire i čizme, pa možeš da se prošetaš za njega.“
„Gospo Birgita“, promrmlja Dijelin u svoj pehar, „neke žene mogu da nateraju ribu da grize mahanjem prsta, druge moraju da razvlače mamac po čitavoj bari.“ Avijenda se na to zasmeja, ali Birgitin bes opet poče da kulja kroz vezu.
Talas hladnog vazduha ulete u prostoriju kada se vrata otvoriše i Rejzorija uđe, pa stade mirno. „Moja gospo Elejna, stigli su domaćica i glavni pisar“, obznani. Glas je na kraju izdade kada oseti raspoloženje u sobi.
I slepa koza bi osetila koliko je Dijelin bila samozadovoljna, kao mačka sa slaninom, Birgita se mrštila i na nju i na Avijendu, a Avijenda je baš tada rešila da se seti da Birgita jeste Birgita Srebroluka, zbog čega je sada spustila pogled posramljena kao da se smejala nekoj Mudroj. Elejna je ponekad priželjkivala da se njene prijateljice slažu kao ona i Avijenda, ali one ipak umeju da budu kao rogovi u vreći, a Elejna je pretpostavljala da od stvarnih ljudi ništa drugo ne može ni da očekuje. Savršenstvo je za knjige i zabavljačke priče.
„Uvedi ih“, kaza Rejzoriji. „I ne prekidaj nas ako grad nije pod napadom. Ako nije reč o nečemu bitnom', ispravi se. Žene koje izdaju takva naređenja uvek u pričama navlače nedaću na sebe. Ponekad je u pričama naravoučenije, ako ga potražiš.
14
Šta znaju Mudre
Halvin Nori, glavni pisar, i Rina Harfor, domaćica, zajedno su ušli. On se poklonio nezgrapno i neuvežbano, a ona pala u skladan naklon koji nije bio ni predubok ni previše plitak. Bili su sušta suprotnost jedno drugome. Gazdarica Harfor, okruglog lica, beše dostojanstvena kao kraljica, kose pokupljene u urednu sedu punđu. Gazda Nori je bio visok i štrkljast kao čaplja, a ono malo kose što mu je ostalo štrčalo mu je iza ušiju kao belo paperje. Oboma su im tanke kožne torbice bile natrpane hartijama, ali ona je svoju nosila sa strane, kako ne bi izgužvala svečanu skerletnu ešarpu, koja je kao i uvek bila bez ijednog nabora, koje god doba bilo ili koliko god da je ona već na nogama, dok je on svoju pribio uz uzane grudi, kao da hoće da sakrije stare mrlje od mastila kojima mu je bila poprskana i ešarpa, uključujući i jednu veliku, od koje je izgledalo kao da se rep belog lava završava crnim čuperkom. Završivši sa iskazivanjem poštovanja, smesta se malo udaljiše jedno od drugog, bezmalo se gledajući ispod oka.
Čim se vrata za Rejzorijom zatvoriše, sjaj saidara blesnu oko Avijende i ona izatka štit protiv prisluškivanja, koji se zalepi za zidove. Ono što će se reći sada je najsigurnije što može biti, a Avijenda će znati ako neko makar pokuša da prisluškuje pomoću Moći. Ta vrsta tkanja njoj baš ide od ruke.
„Gazdarice Harfor“, kaza Elejna, „molim vas, počnite.“ Naravno, nije ih ponudila vinom ni da sednu. Gazda Nori bi se na takav propust u ophođenju verovatno zgranuo do noktiju na nožnim prstima, a lako je moguće da bi se gazdarica Harfor uvredila. Nori se i ovako sav trzao i gledao Rinu ispod oka, a ona je stiskala usne. I nakon nedelja i nedelja koliko se ti sastanci održavaju, bilo je očigledno koliko njih dvoje ne vole da podnose izveštaje kada ono drugo može da čuje. Ljubomorno su čuvali svoje posede, a još više otkad je domaćica zašla u deo koji bi se nekada smatrao odgovornošću gazda Norija. Naravno, staranje o Kraljevskoj palati oduvek je bila dužnost domaćice, a moglo bi se i reći da su njene nove dužnosti tek produžetak toga. Ali Halvin Nori to baš i ne bi rekao. Plamteće cepanice glasno prasnuše i urušiše se u kaminu jedna na drugu, a oblak žiški diže se uz dimnjak.
„Moja gospo, ubeđena sam da je drugi bibliotekar... uhoda“, naposletku reče gazdarica Harfor, ne obraćajući pažnju na Norija, kao da bi da on nestane. Protivila se da iko drugi zna da ona traga za uhodama po palati, ali izgleda da joj je najviše smetalo što to zna glavni pisar. Jedina vlast koju on nad njom ima, ako i to, jeste plaćanje računa, a on nikada nijedan trošak nije doveo u pitanje, ali čak je i to malo bilo više nego što se njoj dopada. „Na svaka tri ili četiri dana gazda Harnder odlazi u jednu gostionicu po imenu Obruč i strela, navodno zbog piva koje pravi gostioničarka, izvesna Milis Fendri. Ali gazdarica Fendri takođe drži golubove i nakon svake gazda Harnderove posete ona pušta jednog goluba koji leti na sever. Juče su tri Aes Sedai, koje su odsele u Srebrnom labudu, našle razloga da posete Obruč i strelu, mada tu gostionicu posećuju znatno siromašniji gosti. Ušle su i izašle pod kapuljačama, a bile su nasamo s gazdaricom Fendri duže od sat vremena. Sve tri su iz Smeđeg ađaha. Bojim se da to govori ko je gazda Harnderov poslodavac.“
„Služavke, lakeji, kuvari, majstor stolar, ne manje od pet gazda Norijevih pisara, a sada i jedan bibliotekar.“ Zavalivši se u stolicu i prekrstivši noge, Dijelin se kiselo namršti. „Gazdarice Harfor, zar nema baš nikog za koga vremenom nećemo otkriti da je uhoda?“ Nori nelagodno istegnu vrat; prekršaje svojih pisara smatrao je ličnom uvredom.
„Nadam se da ću ubrzo stići do dna te bačve, moja gospo“, spokojno odgovori gazdarica Harfor. Nju ne uzbuđuju ni uhode ni Visoka sedišta moćnih Kuća. Uhode su napasti od kojih ona namerava da očisti palatu, kao što je čisti od buva i pacova - mada je u poslednje vreme bila primorana da prihvati pomoć Aes Sedai kada je o pacovima reč - dok su velmože kao kiša ili sneg, prirodne nepogode koje se trpe dok ne prođu, ali zbog kojih se ne treba previše uzbuđivati. „Ograničen je broj ljudi koji su spremni da se prodaju, a ograničen je i broj ljudi koji imaju novca da ove kupe, ili to žele.“