„Milostiva, po mom mišljenju to nije verovatno. Morali bi da... ovaj... postave prava pitanja pravim ljudima, ali bankari su obično... ovaj... mučaljivi... među sobom. Da, mislim da to nije verovatno. Za sada.“
U svakom slučaju, ništa tu ne može da se učini. Sem da se kaže Birgiti kako će se možda pojaviti novo izvorište ubica i otimača. Mada, sudeći po njenoj natmurenosti i iznenadnoj sumornosti koja se osećala kroz vezu, ona je to već shvatila. Sada više nema nikakvih izgleda da ima manje od stotinu telohraniteljki. Ako je ikada i bilo.
„Hvala ti, gazda Nori“, reče mu Elejna. „Kao i uvek, postupio si dobro. Smesta me obavesti ako uočiš ikakve nagoveštaje da su bankari postavljali ta pitanja.“
„Naravno, moja gospo“, promrmlja i kratko pognu glavu kao čaplja koja lovi ribu. „Milostiva je veoma ljubazna." On pridrža vrata Rini dok su izlazili iz sobe; klanjao joj se za dlaku skladnije nego obično, a ona mu je blago klimnula dok je kao da lebdi prolazila pored njega i izlazila u hodnik, Avijenda nastavi da drži štit. Kada se vrata zatvoriše uz zvuk koji štit proguta, ona kaza; „Neko je pokušavao da prisluškuje."
Elejna odmahnu glavom. Nikako se nije moglo otkriti ko - da li neka Crna sestra ili radoznala Srodnica - ali bar taj neko nije uspeo. Mada nije bilo mnogo izgleda da iko probije Avijendine štitove, možda čak ni Izgubljeni, ona bi smesta rekla da se to desilo.
Dijelin je Avijendinu izjavu prihvatila daleko manje staloženo, gunđajući Morskom narodu. Nije ni trepnula kada je čula da pola vetrotragačica odlazi, ne ispred Rine i Norija, ali sada je htela da čuje čitavu priču. „Nikada nisam verovala Zaidi“, progunđala je kada je Elejna završila. „Priznajem, taj sporazum zvuči dobro za trgovinu, ali ne bi me ni najmanje iznenadilo da je ona naredila nekoj vetrotragačici da pokuša da prisluškuje. Mislim da je ona žena koja voli sve da zna, čisto za slučaj da joj to jednog dana bude od koristi." Dijelin je retko kada oklevala, ali sada je bila kolebljiva i igrala se vinskim peharom između dlanova. „Elejna, jesi li sigurna da taj... taj svetionik... ne može da nam naškodi?“
„Sigurna sam koliko je to moguće, Dijelin. Da je to čudo htelo da raspoluti svet, mislim da bi to dosad već učinilo." Avijenda se zasmeja, ali Dijelin smrtno preblede. Ma stvarno! Čovek ponekad mora da se smeje, makar samo da ne bi zaplakao.
„Ako se još neko vreme zadržimo ovde, nakon što su Nori i gazdarica Harfor otišli“, primeti Birgita, „možda će se neko zapitati zašto to radimo.“ Mahnu ka zidovima, pokazujući štit koji nije mogla da vidi. Ali znala je da je tu. Svakodnevni sastanci s domaćicom i glavnim pisarom uvek su prikrivali nešto više.
Svi se okupiše oko nje, a ona s jednog stočića sa strane skloni dve zlatne porcelanske zdele Morskog naroda i iz unutrašnjeg džepa svog kratkog kaputa izvadi ispresavijanu kartu. Ta karta se uvek tu nalazila, sem kada ona spava, a i tada počiva pod njenim jastukom. Raširena, s praznim vinskim peharima na uglovima kako bi bila ravna, karta je pokazivala Andor od reke Erinin pa do granice između Altare i Murandije. Zapravo, moglo bi se reći da je na toj karti prikazan čitav Andor, budući da je ono što je dalje ka zapadu već pokolenjima tek polovično pod vlašću Kaemlina. To parče hartije teško da je i na početku bilo remekdelo kartografije, a još se mnogo toga na njemu nije videlo od nabora nastalih presavijanjem, ali prilično dobro je prikazivala zemljište, a bili su ucrtani i svi gradovi i sela, svi putevi, mostovi i gazovi. Elejna je svoju šoljicu spustila podalje od karte, kako bi izbegla da po njoj prospe čaj i još više je umrlja. A i da se otarasi tog bednog izgovora za čaj.
„Krajišnici su u pokretu“, reče Birgita i pokaza šume severno od Kaemlina, jednu tačku iznad najsevernije andorske granice, „ali nisu mnogo prešli. Ovom brzinom biće im potrebno mnogo više od mesec dana da se približe Kaemlinu."
Igrajući se svojim srebrnim peharom, Dijelin se zagleda u crno vino, pa odjednom diže pogled. „Gospo Birgita, mislila sam da ste vi severnjaci sviknuti na sneg.“ Čak i sada ona mora da čačka. Da joj Elejna kaže da prestane, samo bi se desetostruko uverila da Birgita nešto taji i postala bi dvadesetostruko rešenija da otkrije šta je to.
Avijenda se namršti na stariju ženu - kada ne oseća strahopoštovanje prema Birgiti, ponekad ume da čuva njene tajne besno kao nekakav ris - ali Birgita je samo smireno pogledala Dijelin pravo u oči, a kroz vezu se nije osećala nikakva uzbuđenost. Postalo joj je prilično lagodno da laže o svom poreklu. „Dosta vremena je prošlo otkad sam poslednji put bila u Kandoru.“ To je čista istina, mada je zapravo prošlo daleko više vremena nego što Dijelin može da zamisli. Ta zemlja se tada nije ni zvala Kandor. „Ali bez obzira na to na šta je čovek navikao, kretanje dve stotine hiljada vojnika, a Svetlost samo zna i koliko uobičajenih prilepaka koji prate vojsku da ne pominjem, zimi je veoma sporo. Da stvari budu još gore, poslala sam gazdaricu Okalin gazdaricu Fot da obiđu neka sela nekoliko milja južno od granice." Sabejna Okalin i Džulanija Fot su Srodnice koje mogu da Putuju. „Kažu da seljani misle da su Krajišnici digli bivak za zimu.“
Elejna coknu, mršteći se na kartu dok je vrhom prsta povlačila po njoj odmeravajući razdaljine. Računala je na vesti o Krajišnicima, ako već ne na Krajišnike lično. Novost o vojsci te veličine kako ulazi u Andor trebalo bi da bukne kao požar u suvoj travi. Niko sem neke budale ne bi poverovao da su prešli sve te silne stotine liga samo da bi pokušali da pokore Andor, ali svi koji za to čuju počeli bi da nagađaju o tome kakve su im namere i šta u vezi s time valja uraditi, a na vrhu svakog jezika bilo bi drugo mišljenje. Bar kada vesti o tome počnu da se šire. Kada se to dogodi, ona će biti u prednosti nad svima ostalima. Na kraju krajeva, ona je i dogovorila da Krajišnici pređu u Andor i već je dogovorila da odu.
Nije bilo preterano teško doneti tu odluku. Došlo bi do velike krvi ako bi pokušala da ih zaustavi, pri čemu nije uopšte sigurno da bi to i bilo izvodljivo, a oni hoće samo slobodan prolaz u Murandiju, jer misle da će tamo naći Ponovorođenog Zmaja. I to je njeno maslo. Krili su razlog zbog koga traže Randa, a ona nije imala namere da im otkrije gde se on zaista nalazi, svakako ne ako se u obzir uzme i to da je s njima desetak Aes Sedai i da oni to kriju. Ali kada vesti o njima stignu do Visokih sedišta...
„To bi trebalo da urodi plodom“, ona tiho kaza. „Ako se pokaže neophodnim, možemo i mi da raširimo glasine o Krajišnicima.“
„Trebalo bi da urodi plodom“, saglasi se Dijelin, pa sumorno dodade: „Sve dok Bašer i Bael zauzdavaju svoje ljude. Biće prilično usijano kada se Krajišnici, Aijeli i Zmajeva legija nađu na nekoliko milja jedni od drugih. Niti vidim kako možemo da znamo da Aša’mani neće učiniti neku ludost.“ Na kraju frknu. Što se nje tiče, čovek i mora da bude lud da bi postao Aša’man. Avijenda klimnu. Nije se slagala s Dijelin skoro jednako često kao Birgita, ali oko Aša’mana su uglavnom bile u saglasju.
„Postaraću se da se Krajišnici klone Crne kule“, uveri ih Elejna, mada im je to i ranije govorila. Čak je i Dijelin znala da će Bael i Bašer obuzdati svoje ljudstvo - ni jedan ni drugi ne žele da se upuštaju u nepotrebnu bitku, a Davram Bašer svakako se neće boriti protiv sopstvenih zemljaka - ali svi imaju pravo da se osećaju nelagodno zbog Aša’mana i onoga što bi oni mogli da učine. Prst joj sa šestokrake zvezde koja je označavala Kaemlin skliznu nekoliko milja dalje, do zemljišta koje su Aša’mani preoteli. Crna kula nije bila označena na karti, ali ona je već predobro znala gde se tačno nalazi. Ako ništa drugo, bar je podalje od Lugardskog druma. Neće biti teško poslati Krajišnike na jug u Murandiju, a da pri tom ne uznemiri Aša’mane.