Usne joj se stisnuše na pomisao da ne sme uznemiravati Aša’mane, ali u vezi s tim u skorije vreme se ništa ne može učiniti, pa je stoga u mislima gurnula ljude u crnim kaputima u stranu. Ono sa čime se ne može izaći na kraj u datom trenutku moraće da ostavi za kasnije.
„A ostali?“ Ništa više nije morala da kaže. Šest velikih Kuća nije se obavezalo - bar ne njoj ili Arimili. Dijelin je tvrdila da će vremenom sve one prići Elejni, ali za sada ničim nisu pokazivale da će to učiniti. Sabejna i Džulanija tragale su i za novostima o tim Kućama. Obe žene su poslednjih dvadeset godina provele kao torbarke, pa su navikle na naporna putovanja, spavanje u stajama ili pod drvećem i na osluškivanje onoga što ljudi ne govore koliko i onoga što imaju da kažu. Njih dve su savršene izviđačice. Biće veliki gubitak ako budu morale da se premeste na snabdevanje grada.
„Ako je verovati glasinama, lord Luan je viđen na desetak mesta istočno i zapadno.“ Mršteći se na ispresavijanu kartu, kao da je Luanov položaj trebalo da bude označen na njoj, Birgita opsova sebi u bradu, mnogo gadnije nego što je neophodno, pošto je Rina Harfor odsutna. „Stalno je u narednom selu, ili u onom posle njega. Gospa Elorijen i lord Abel izgleda da su potpuno nestali, ma koliko to bilo teško za jedno Visoko sedište. Ako ništa drugo, gazdarica Okalin i gazdarica Fot nisu uspele da otkriju ni šapat o njima, niti o ma kom oružniku kuća Pendar i Tremejn. Ni o čoveku ni o konju.“ To već jeste veoma neobično. Neko očigledno ulaže veliki napor.
„Abel je uvek umeo da postane avet kada to hoće“, promrmlja Dijelin, „uvek je umeo da te uhvati u raskoraku. Elorijen..." Dodirnu usne vrhovima prstiju, pa uzdahnu. „Ta žena je previše plahovita da bi tek tako nestala. Sem ako nije sa Abelom ili Luanom. Ili obojicom.“ Ma šta inače govorila, bilo je očigledno da je ta zamisao ni najmanje ne usrećuje.
„A što se naših drugih prijatelja tiče“, reče Birgita, „gospa Aratela je pre pet dana prešla u Murandiju, i to ovde.“ Ovlaš dodirnu kartu, nekih dvesta milja južno od Kaemlina. „Pre četiri dana lord Pelivar je prešao granicu jedno pet šest milja zapadno odatle, a gospa Aemlin ovde, opet pet šest milja dalje.“
„Ne zajedno“, primeti Dijelin, pa klimnu. „Jesu li poveli neke Muranđane? Ne? Dobro. Elejna, možda idu na svoja imanja. Ako se još više razdvoje, znaćemo više.“ Te tri Kuće najviše je brinu.
„Moguće je da se vraćaju kući“, saglasi se Birgita, mada nevoljno, kakva je uvek kada se slaže s Dijelin. Prebaci svoju složenu pletenicu preko ramena, pa je čvrsto stisnu, skoro kao Ninaeva. „Ljudi i konji mora da su iznureni nakon ulaska u Murandiju po zimi. Ali jedino u šta možemo biti sigurni jeste da su u pokretu.“
Avijenda frknu. Budući u somotskim haljinama prelepog kroja, za nju to beše čudan i iznenađujući zvuk. „Uvek pretpostavi da će tvoj neprijatelj postupiti kako ne želiš. Prosudi šta ti najmanje odgovara da neprijatelj učini, pa se vodi time.“
„Aemlin, Aratela i Pelivar nam nisu neprijatelji“, slabašno se pobuni Dijelin. Kome god mislila da će se oni vremenom prikloniti, to troje je najpre nju podržalo da stupi na presto.
Elejna nikada nije pročitala da je neka kraljica naterana da stupi na prestolje - u svakom slučaju, tako nešto možda ne bi ni bilo zapisano u istoriju ali Aemlin, Aratela i Pelivar izgleda da su bili voljni da to pokušaju, i to ne u nadi da će tako prigrabiti moć za sebe. Dijelin nije želela presto, ali teško da bi bila trpeljiva vladarka koja ništa ne radi. Jednostavna je činjenica da je poslednja godina Morgaze Trakand bila obeležena sve samim teškim greškama, a malo je njih znalo ili verovalo da je ona za to vreme bila zatočenica jednog Izgubljenog. Neke Kuće ni po koju cenu ne žele još jednu Trakandovu na prestolu. Ili bar tako misle.
„Šta ni najmanje ne bismo hteli da oni učine?“, zapita se Elejna. „Ako se vrate na svoje posede, isključeni su iz svega sigurno do proleća, a do tada će već sve biti rešeno.“ Biće, ako Svetlost da. „Ali šta ako nastave na Kaemlin?"
„Bez Muranđana nemaju dovoljno oružnika da izazovu Arimilu." Proučavajući kartu, Birgita protrlja bradu. „Ako još ne znaju da se Aijeli i Zmajeva legija neće mešati u ovo, ubrzo će saznati, ali zacelo će biti oprezni. Niko od njih mi ne izgleda dovoljno glupo da bi izazvao bitku koju ne može da dobije, a da to ne mora. Rekla bih da će dići bivak negde istočno ili jugoistočno, gde mogu držati na oku razvoj događaja i možda uticati na ono što se dešava."
Iskapivši poslednje gutljaje svog vina, koje mora da se već ohladilo, Dijelin duboko uzdahnu i pođe da opet napuni pehar. „Ako dođu do Kaemlina“, kaza čemerno, „onda se nadaju da će im se pridružiti Luan, Abel ili Elorijen. Možda sve troje.“
„Onda moramo smisliti kako da ih sprečimo da dođu do Kaemlina pre nego što naše namere urode plodom, a da tako od njih ne napravimo sebi večite neprijatelje.“ Elejna se potrudi da joj glas bude odlučan i čvrst koliko je Dijelinin bio umrtvljen. „I moramo smisliti šta ćemo u slučaju da stignu prerano. Dijelin, ako se to desi, ti ćeš ih morati ubediti da je izbor između mene i Arimile. U suprotnom ćemo se naći u zamršenom klupku koje možda nikada nećemo razrešiti, a s nama i sav Andor.“
Dijelin zastenja kao da je primila udarac. Poslednji put su se velike Kuće ravnomerno podelile između tri pretendentkinje na Lavlji presto pre bezmalo pet stotina godina, nakon čega je usledilo sedam godina otvorenog rata pre nego što su krunisali kraljicu. Tada su već svi prvobitni pretendenti bili mrtvi.
Ne razmišljajući šta radi, Elejna uze šolju i srknu. Čaj joj se ohladio, ali joj se po jeziku razli ukus meda. Med! Zapanjeno pogleda Avijendu, a usne njene sestre na tren se izviše u osmejak. Pravi zaverenički smešak, kao da Birgita ne zna šta se desilo. Čak ni njihova neobično pojačana veza nije joj omogućavala da oseća iste ukuse kao Elejna, ali svakako je osetila Elejnino iznenađenje i zadovoljstvo pošto je otpila čaj. Podbočivši se, pogledala ih je prekorno. Ili, bolje reći, pokušala je - iako se iz petnih žila trudila da ga suzbije, smešak se iskrao i na njeno lice. Elejna odjednom shvati da je Birgitina glavobolja nestala kao rukom odnesena. Nije znala gde je to nestala, ali svakako više nije bila tu.
„Nadaj se najboljem, a spremaj se za najgore“, reče. „Ponekad ipak ume da se desi ono najbolje.“
Dijelin, nesvesna meda ili ičega drugog sem da se njih tri keze kao lud na brašno, glasno frknu. „A ponekad se ne desi. Elejna, ako se tvoja pametna spletka završi tačno kako je nameravano, neće nam biti potrebna ni Aemlin, ni Elorijen, niti iko drugi - ali to je užasno kockanje. Sve što je potrebno da bi to pošlo po zlu jeste...“
Levo krilo vrata otvori se i u prostoriju ulete talas hladnog vazduha, a za njim jedna žena rumenih obraza, ledenih očiju i sa zlatnim potporučničkim čvorom na ramenu. Moguće je da je najpre kucala, ali i ako jeste, štit je ugušio taj zvuk. Baš kao Rejzorija, Cigan Sokorin je bila Lovac na Rog pre nego što se pridružila Elejninim telohraniteljkama. Izgleda da se straža promenila. „Mudra Monela želi da vidi gospu Elejnu”, ukočeno stade Cigan i najavi. „Gazdarica Karistovan je s njom.“
Sumeko su mogli da odlože, ali ne i Monelu. Arimilini ljudi bi se pre zakačili sa Aes Sedai nego sa Aijelima, ali jedna Mudra bi u grad ušla samo zbog nečeg važnog. I Birgita je to znala, pa je smesta krenula da opet presavija svoju kartu. Avijenda pusti da se štit raspline, a onda pusti i Izvor.
„Zamoli ih da uđu“, kaza Elejna.
Monela nije čekala Cigan, već je ušla u sobu čim je štit nestao, a njeno mnoštvo grivni od zlata i belokosti zazveckalo je kada je zbacila šal s ramena do laktova jer je u sobi bilo toplo. Elejna nije znala koliko Monela ima godina - Mudre ne taje godine kao Aes Sedai, ali to ne znači da o njima otvoreno govore - ali izgledala je kao da nije duboko zašla u srednje doba. U njenoj do pojasa dugoj žutoj kosi bilo je riđih odsjaja, ali nije bilo nijedne sede vlasi. Niska za jednu Aijelku, niža od Elejne, blagog i majčinskog lica, jedva da je bila dovoljno snažna kada je o Moći reč da bude primljena u Belu kulu, ali među Mudrima se snaga u Moći ne računa, tako da je među njima veoma ugledna. A Elejni i Avijendi još je bilo važnije to što je ona bila babica na njihovom ponovnom rođenju kada su postale prvosestre. Elejna pade u naklon pred njom, ne obraćajući pažnju na to što je Dijelin šmrknula u znak neodobravanja, a Avijenda joj se duboko pokloni, presamitivši se nadvoje preko sklopljenih šaka. Sem dužnosti koju je po aijelskim običajima imala prema svojoj babici, ona i dalje tek uči za Mudru.