„Nemam nikakvih namera da... pobegnem; ama baš nikakvih“, nastavi Elenija tiše. Ponovo se ogrnuvši plaštom, mirno okrenu glavu i baci pogled na taljige i najbliže šatore. Ako je Nijana dovoljno prestravljena... Kada ti se ukaže prilika... Nije bilo nikog toliko blizu da bi je mogao čuti, ali svejedno je tiho pričala. „Naravno, možda se okolnosti promene. Ko zna? Ako se promene, dajem ti ovo obećanje, pod Svetlošću i u nadu za moje ponovno rođenje - neću otići bez tebe." Na Nijaninom licu se rascvetaše nada i iznenađenje. A sada - udica. „To jest, ako dobijem pismo napisano tvojom rukom, potpisano i pečatirano, u kojem izričito odričeš svoju podršku Marnovima, i to svojevoljno, i zavetuješ podršku Kuće Araun meni, s ciljem da stupim na presto. Pod Svetlošću i tvojom nadom u ponovno rođenje. Ne prihvatam ništa manje od toga.“
Nijani se glava trznu i jezik joj dodirnu usne. Pogled poče da joj luta, kao da traži izlaz, kao da traži pomoć. Vranac nastavi da frkće i poigrava, ali ona jedva da zategnu uzde dovoljno da ga spreči da se ne baci u galop, a čak je i to delovalo kao da nesvesno čini. Da, jeste prestravljena. Ali ne toliko da ne bi znala šta to Elenija traži od nje. U istoriji Andora ima i previše takvih primera. Hiljadu mogućnosti preostaje sve dok nema ničeg napismeno, ali postojanje takvog pisma stavilo bi đem Nijani među zube a uzde Eleniji u ruke. Objavljivanje takvog pisma značilo bi Nijanino uništenje, ako Elenija ne bude toliko glupa pa da prizna da ju je prisiljavala. Mogla bi pokušati da se održi i nakon tog objavljivanja, ali raspala bi se i kuća s mnogo manje neprijateljstava između svojih članova, mnogo manje rođaka, tetaka i ujaka spremnih da za tren oka podriju jedni druge, a kamoli Arauni. Manje kuće, pokolenjima vezane za Araune, potražile bi zaštitu negde drugde. Za nekoliko godina, ako ne i ranije, Nijana bi ostala Visoko sedište bednih i obeščašćenih ostataka. O, da; dešavalo se to i ranije.
„Već smo dovoljno dugo zajedno." Elejnija prikupi uzde. „Ne bih da krenu priče. Možda će nam se ukazati neka druga prilika da nasamo porazgovaramo pre nego što Arimila stupi na presto.“ Kakva ogavna pomisao! „Možda."
Druga žena izdahnu kao da joj je sav vazduh u telu bežao napolje, ali Elenija nastavi da okreće dorata, ni sporije ni brže, ne zastajkujući sve dok Nijana žurno ne reče: „Čekaj!"
Osvrnuvši se preko ramena, ona upravo to učini. Sačeka. Bez reči. Već je rekla sve što je trebalo da se kaže. Ostalo je samo da sačeka i vidi je li ta žena dovoljno očajna da joj se preda u ruke. Trebalo bi da jeste. Ona nema Džarida da radi za nju. Zapravo, da iko među Araunima makar nagovesti da je Nijanu potrebno spasavati, verovatno bi se našao u zatočeništvu zbog suprotstavljanja Nijaninoj izraženoj volji. Bez Elenije, ostariće u zarobljeništvu. Ali s tim pismom naći će se u potpuno drugačijem sužanjstvu. S tim pismom, Elenija će moći da joj dopusti sav privid potpune slobode. Izgleda da je dovoljno bistra da to shvati. Ili je možda samo prestravljena od Tarabonca.
„Dostaviću ti ga čim budem mogla“, kaza naposletku, a u glasu joj se čulo da se pomirila sa sudbinom.
„Radovaću se kada ga budem primila“, promrmlja Elenija, jedva se trudeći da prikrije samozadovoljstvo. Ali nemoj predugo da čekaš, umalo da je dodala i jedva se suzdržala da ne kaže. Nijana možda jeste poražena, ali i poražen neprijatelj može da ti zabije nož u leđa ako ga previše pritiskaš. Sem toga, ona se boji Nijanine pretnje koliko i Nijana njene. Možda i više. Ali sve dok Nijana to ne zna, njeno sečivo je tupo.
Dok se vraćala svojim oružnicima, Elenijino raspoloženje bilo je vedrije nego ikada otkad... Pa svakako otkad se ispostavilo da su njeni „spasioci" Arimilini ljudi. Možda i otkad ju je Dijelin zatočila u Aringilu, mada tamo nikada nije gubila nadu. Zatvor joj je bila kuća gradskog upravnika, prilično udobna, bez obzira na to što je morala da deli odaje s Nijanom. Svakako joj nije bilo teško da se dopisuje s Džaridom, a činilo joj se i da je ostvarila izvestan napredak s kraljičinim gardistima u Aringilu. Toliko njih su bili pridošlice iz Kairhijena da još nisu bili... sigurni... kome su zaista odani.
Sad, ovaj izvanredno koristan susret s Nijanom toliko ju je razvedrio da se nasmešila Džani i obećala joj hrpu novih haljina kada uđu u Kaemlin - što je iz te ženice punačkih obraza smesta izmamilo pristojno zahvalan osmeh. Elenija svojoj sobarici uvek kupuje nove haljine kada se oseća baš dobro, a sve i jedna haljina koju joj je kupila pristajala bi nekoj uspešnoj trgovkinji. To je samo jedan od načina da se obezbedi odanost i poverljivost, a Džani je dvadeset godina bila i odana i od poverenja.
Sunce se već pretvorilo u crveni rub iznad krošanja, pa je došlo vreme da nađe Arimilu kako bi joj ova rekla gde će noćas spavati. Svetlost dala da to bude pristojan ležaj u nekom toplom šatoru koji nije previše zadimljen, s pristojnom večerom. Trenutno više od toga ne može da traži. Ali čak joj ni to nije poremetilo raspoloženje. Ne samo da je klimala skupinama muškaraca i žena pored kojih su prolazili, već im se i smešila. Jednom umalo da im nije mahnula. Stvari idu nabolje nakon podosta vremena. Nijana ne samo da je uklonjena kao suparnica za presto, već je i sputana i potčinjena, ili kao da jeste, a to će možda - hoće - biti dovoljno da joj dovede gospu Karind i lorda Lira. Ima onih koji će prihvatiti ma koga na prestolu, samo ne još koga od Trakanda. Kao prva - Elorijen. Morgaza je naredila da nju išibaju! Elorijen nikada ne bi pristala ni uz koga od Trakandovih. Moguće je da to važi i za Aemlin, Aratelu i Abela, pošto i oni imaju svojih pritužbi na nedaće, koje bi se dale iskoristiti. A možda to važi i za Pelivara ili Luana. Pustila je pipke. A ona nema namere da protraći prednost koju Kaemlin pruža, kao što je to ona profuknjača Elejna učinila. Gledano kroz istoriju, držanje Kaemlina u vlasti samo je po sebi dovoljno da se namakne podrška četiri ili pet Kuća.
Ključ je svakako u odabiru pravog trenutka, ili će sva prednost završiti u Arimilinim rukama, ali Elenija je već videla sebe na Lavljem prestolju, s Visokim sedištima kako kleče pred njom da joj se zavetuju na vernost. Već je ona napravila spisak koja Visoka sedišta valja zameniti. Niko ko joj se suprotstavio ne sme ostati da joj kasnije pravi nevolje. Za to će se pobrinuti niz nesrečnih slučajeva. Šteta što ona ne može da odlučuje o tome ko će ih zameniti, ali nezgode umeju da se dešavaju s neverovatnom učestalošću.
Njene srećne misli raspršio je jedan žgoljavi starac koji se iznenada pojavio pored nje na zdepastom zelenku, očiju grozničavih na sve slabijem svetlu. Iz nekog razloga, Nasin je u svoju retku sedu kosu zatakao grančice jele. Zbog toga je izgledalo kao da se verao po drveću, a crveni svileni kaput i plašt bili su mu toliko izvezeni cvećem jarkih boja da su ličili na ilijanske tepihe. Izgledao je besmisleno. Ali takođe je bio Visoko sedište pojedinačno najmoćnije Kuće u Andoru - i potpuno lud. „Elenija, moje drago blago“, zameketa on, a pljuvačka mu se razlete iz usta, „ti si melem za moje oči. Naspram tebe je med ustajao a ruže su neugledne."
I ne razmišljajući o tome šta radi, Elenija žurno zauzda Zorovetra i povuče ga udesno, stavljajući tako Džaninu smeđu kobilu između sebe i njega. „Nasine, ja nisam tvoja verenica“, prasnu, ključajući od besa što to mora naglas da izgovori, tako da svi čuju. „Udata sam, budalo matora! Stojte!“, dodade munjevito dižući ruku.
Ta naredba u reći i pokretu bila je upućena njenim oružnicima, koji su spustili ruke na balčake i streljali Nasina pogledom. Njega je sledilo tridesetak ili četrdesetak ljudi s mačem i zvezdom, znamenjima Kuće Kajren, koji neće oklevati da saseku svakoga za koga pomisle da predstavlja pretnju njihovom Visokom sedištu. Neki su već napola isukali sečiva. Naravno, nju neće povrediti. Nasin bi ih obesio sve do poslednjeg da ona makar modricu zadobije. Svetlosti, nije znala da li da se zbog toga smeje ili da plače.