Avijenda krenu, ali koščata šaka je uhvati za ruku. Osvrnu se i vide Bair kako stoji pored nje, odevena u bluzu i suknju.
„Mudra“, nagonski se ote Avijendi.
„Mudra“, sa smeškom odgovori Bair.
„Mogu li nešto...“
„Hoću da idem u Ruidean“, odgovori joj Bair, gledajući nebo. „Da li bi bila tako ljubazna da mi otvoriš kapiju?“
„Proći ćeš kroz staklene stubove.“
„Jedna od nas mora. Uprkos onome što je Amis kazala, Elenar nije spremna, a naročito nije spremna da vidi... nešto takve prirode. Ta devojka polovinu svog vremena provodi krešteći kao lešinar nad poslednjim parčencetom trule lešine.“
„Ali...“
„O, nemoj sada i ti da počinješ. Avijenda, sada si jedna od nas, ali ja sam dovoljno matora da sam se starala o tvoj oj babi kada je bila dete." Bair odmahnu glavom; njena seda kosa skoro da je blistala na mesečini. „Najbolje je da ja idem“, nastavi ona. „Žene koje usmeravaju moraju da se čuvaju za predstojeću bitku. A ne želim ni da neko dete sada prolazi kroz one stubove. Ja ću to učiniti. A sada, šta bi sa onom kapijom? Hoćeš li da mi ispuniš molbu, ili ću morati da nateram Amis da mi otvori kapiju?“
Avijenda bi baš volela da vidi da bilo ko natera Amis na bilo šta. Možda bi Sorilea to mogla. Međutim, ništa nije rekla, već je samo izatkala odgovarajuće tkanje i otvorila kapiju.
Utroba joj se prevrnula od pomisli na to da će još neko videti ono što je ona videla. Šta će značiti ako se Bair vrati sa istovetnom vizijom? Da li bi to nagovestilo da je takva budućnost izvesnija?
„Bilo je toliko strašno, je li?" tiho upita Bair.
„Užasno. Od toga bi i koplja zaječala, a kamenje bi se pretvorilo u prah. Bair, radije bih plesala sa samim Slepnikom.“
„Onda je daleko bolje da odem ja, nego neka druga. Ovo bi trebalo da učini najsnažnija među nama.“
Avijenda se jedva suzdrža da ne digne obrvu. Bair je žilava kao stavljena koža, ali ne može se reći ni da su druge Mudre nežne kao latice cveća. „Bair“, upita je Avijenda kada se seti nečega. „Jesi li ikada upoznala ženu po imenu Nakomi?“
„Nakomi." Bair izgovori to ime, kao da hoće da ga prelomi preko jezika. „To je drevno ime. Nikada nisam znala nikoga ko ga koristi. Zašto?“
„Upoznala sam jednu Aijelku dok sam putovala u Ruidean“, odgovori joj Avijenda. „Tvrdila je da nije Mudra, ali držala se..." Odmahnu glavom. „Pitanje je bilo puka radoznalost.“
„Pa, ubrzo ćemo otkriti neke istine u vezi s tim vizijama“, odvrati joj Bair i pođe prema kapiji.
„Bair, šta ako jesu istinite?“, nije mogla a da je ne upita Avijenda. „Šta ako ništa ne možemo da uradimo?“
Bair se okrenu. „Kažeš da si videla svoju decu?“
Avijenda klimnu. O tom delu svoje vizije nije previše pričala. Delovalo joj je kao da je reč o nečemu ličnom.
„Promeni jedno od njihovih imena“, kaza joj Bair. „Nikada nemoj reći kako se to dete zvalo u viziji - čak ni nama. Onda ćeš znati. Ako jedna stvar bude različita, možda će i ostale biti drugačije. Biće drugačije. Avijenda, ovo nije naš usud. To je put koji ćemo izbeći. Zajedno.“
Avijenda shvati da klima glavom. Da. Jednostavna promena - sitnica, ali bremenita značajem. „Hvala ti, Bair.“
Stara Mudra joj klimnu, pa prođe kroz kapiju, trčeći u mraku prema gradu ispred sebe.
Talmanes grunu ramenom u golemog Troloka sa svinjskom gubicom koji je na sebi imao grubu verižnjaču. Zver je grozno bazdila na dim, mokro krzno i znojavo telo. Stvor zastenja od siline Talmanesovog napada; ta stvorenja kao da su uvek iznenađena kada neko napadne njih.
Talmanes se izmače, pa istrgnu mač iz boka te zveri pre nego što se ona sruši na tle. Onda iskorači i zari joj mač u grlo, ne obraćajući pažnju na krzave nokte koji su ga grebali po nogama. Svetlost iščile iz zrnastih, previše ljudskih očiju.
Ljudi su se borili, dozivali, stenjali i ubijali. Strma ulica vodila je pravo prema dvoru. Troločke horde tu su se ušančile, braneći svoj položaj i zadržavajući Družinu da ne stigne do vrha.
Talmanes klonu uz jedan zid - zgrada pored njega bila je u plamenu, obasjavajući ulicu nasilnim bojama, a njega zasipajući vrelinom. Taj požar delovao je kao led ledeni naspram užasnog razbuktalog bola koji mu se širio iz rane. To buktanje protezalo mu se niz nogu i u stopalo, a počelo je i da mu se širi preko ramena.
Krv i krvavi pepeo, pomislio je. Šta ne bih dao za još nekoliko sati provedenih s mojom lulom i knjigom, sam u miru i spokoju. Ljudi koji pričaju o slavnoj pogibiji u bitki zapravo su potpune plamene budale. Nema ničeg slavnog u umiranju posred sveg tog ognja i krvi. Sto se njega tiče, on bi se uvek odlučio za mirnu smrt.
Talmanes se odgurnu i diže na noge, dok su mu graške znoja padale s lica. Troloci su se prikupili iza njegovih pozadinskih položaja. Zatvorili su put iza Talmanesovih odreda, ali Talmanesu je bez obzira na to polazilo za rukom da nastavlja dalje, probijajući se između Troloka ispred sebe.
Povlačenje će biti teško. Sem što je taj put zakrčen Trolocima, borba u gradu značila bi da bi Troloci mogli da se u malim odredima provuku kroz bočne uličice i da ga napadnu s bokova i dok on napreduje - i kasnije, kada se bude povlačio.
„Ljudi, udrite ih iz sve snage!“ zaurla i pojuri uz ulicu pravo na Troloke koji su prečili put. Palata je sada sasvim blizu. On štitom zaustavi mač jednog Troloka jarećeg lica, i to tren pre nego što bi ovaj odsekao Denelu glavu. Talmanes pokuša da odgurne oružje, ali Svetlosti, Troloci su snažni. Talmanesu jedva pođe za rukom da spreči ovog da ga ne obori na zemlju dok se Denel oporavio i napao ga, sekući ga po butinama i obarajući ga.
Melten stade pored Talmanesa. Krajišnik je poštovao svoju reč i držao se blizu njega, za slučaj da Talmanesu zatreba mač koji će mu okončati život. Njih dvojica predvodili su probijanje uzbrdo. Troloci počeše da popuštaju, a onda se opet okupiše u gomilu tamnog krzna što je režala i urlala, sa očima i oružjem koji su se belasali na svetlosti vatre.
Ima ih tako mnogo.
„Samo mirno!“ prodra se Talmanes. „Za lorda Meta i Družinu Crvene ruke!“
Da je Met tu, verovatno bi mnogo psovao, isto toliko kukao, a onda bi ih sve spasao nekakvim čudom koje bi izveo na bojnom polju. Talmanes ne ume da ponovi Metovu mešavinu ludila i nadahnuća, ali njegov poklič kao da je ohrabrio ljude. Zbili su redove. Gavid je svojih dvadesetak samostrelaca - poslednje koje je Talmanes imao sa sobom - postavio povrh jedne zgrade koja nije izgorela. Počeli su da šalju talase strela u Troloke.
To bi možda slomilo otpor ljudskih neprijatelja, ali ne i Troloka. Strele su oborile nekoliko njih, ali ne onoliko koliko se Talmanes nadao.
Tamo iza njih je još jedna Sen, pomislio je Talmanes. Tera ih napred. Svetlosti, ne mogu da se borim protiv još jedne. Nije trebalo da se borim ni protiv one!
Ne bi trebalo da može da stoji. Meltenova pljoska s rakijom odavno je ispražnjena kako bi otupila ono bola što može da otupi. Um mu je već bio maglovit onoliko koliko se usuđivao da dopusti. Stao je na čelo, između Denela i Londreda, boreći se i usredsređujući se. Puštao je Trolocima krv na kaldrmu i da teče nižbrdo.
Družina se junački borila, ali brojčano je nadjačana i iznurena. Iza njih se još jedna troločka pesnica pridružila ostalima na ulici.
To je to. Moraće ili da napadne tu oružanu silu iza sebe - okrećući leđa onima ispred sebe - ili da podeli svoje ljude na manje jedinice i da ih pošalje da se provuku kroz bočne ulice i ponovo okupe kod kapije.
Talmanes zausti da izda naređenje.
„Napred beli lav!“, neko zaurla. „Za Andor i za kraljicu!“
Talmanes se munjevito okrenu kada ljudi u belim i crvenim uniformama proleteše kroz troločke redove na vrhu brda. Drugi odred andorskih kopljanika pokulja iz jedne uličice, dolazeći iza troločke horde koja ga je opkolila. Troloci se rasturiše pred nadirućim kopljanicima i za nekoliko trenutaka čitava ta gomila - kao čir pun gnoja - samo puče, a Troloci se raštrkaše na sve strane.