„Mnoge od njih imaju decenije - a neke i stoleća - iskustva.“
„A koliko su tog vremena provele u borbi?“
Pevara na to ništa nije odgovorila.
„Aes Sedai, ovde se nalaze na stotine ljudi koji mogu da usmeravaju“, nastavi Androl. „Svako od njih je uvežbavan - pomno - da bude oružje. Mi ne učimo ništa o politici ni istoriji. Ne učimo kako da utičemo na države. Učimo đa ubijamo. Sve i jedan čovek i dečak koji se ovde nalaze guraju se do ivice svojih sposobnosti, primoravaju da se istežu i da rastu. Da stiču još moći. Da uništavaju. A mnogo njih je ludo. Da li tvoje Aes Sedai mogu da se bore protiv toga? Naročito kada će mnogi od ljudi kojima verujemo - upravo onih koje pokušavamo da izbavimo - vrlo verovatno stati uz Taimove ljude ako vide Aes Sedai kako pokušavaju da nas napadnu?
„Može se reći da su stavovi koje si izneo valjani“, kaza mu Pevara.
Baš kao prava kraljica, pomislio je on, nevoljno zadivljen njenom staloženošću. „Ali zaista moramo da pošaljemo neka saznanja odavde“, nastavi Pevara. „Sveopšti napad možda nije pametan, ali da sedimo ovde dok nas jedno po jedno ne zarobe..
„Mislim da bi bilo pametno da pošaljemo nekoga“, saglasi se Emarin. „Moramo da upozorimo gospodara Zmaja.“
„Gospodar Zmaj“, frknu Kanler sedajući pored zida. „Digao je ruke od nas, Emarine. Mi nismo ništa za njega. To...“
„Kanlere, Ponovorođeni Zmaj nosi čitav svet na svojim plećima“, tiho reče Androl, prekidajući Kanlera. „Ne znam zašto nas je ovde ostavio, ali najradije pretpostavljam da je to zbog toga što misli da mi možemo da se staramo o sebi." Androl dodirnu kožni remen, pa ustade. „Ovo je čas da se dokažemo - iskušavanje Crne kule. Ako budemo morali da pobegnemo kod Aes Sedai da nas zaštite od naših sopstvenih ljudi, podvrći ćemo se njihovoj vlasti. Ako budemo morali da pobegnemo kod gospodara Zmaja, nećemo biti ništa kada njega više ne bude.“
„Sada više ne može biti mirenja s Taimom“, kaza Emarin. „Svi znamo šta on radi.“
Androl nije gledao Pevaru. Objasnila im je šta sumnja da se događa, a tada - uprkos godinama provedenim u ovladavanju svojim osećanjima - nije mogla da sakrije strah u glasu dok je pričala o tome. Trinaest Mirdraala i trinaest usmerivača, zajedno u groznom obredu, mogu da prevedu svakog usmerivača na stranu Senke. Protiv njegove volje. „To što on radi je čisto, nepatvoreno zlo“, kaza Pevara. „Ovde više nije reč o podeli između ljudi koji slede jednog vođu i onih koji slede drugog. Androle, ovde je Mračni na delu. Crna kula je pala pod Senku. To moraš da prihvatiš.“
„Crna kula je san“, odvrati on, gledajući je pravo u oči. „Utočište za muškarce koji mogu da usmeravaju - naše mesto, gde ne moramo da strahujemo, da bežimo niti da budemo omraženi. Nemam namere da to prepustim Taimu. Neću“
Prostorijom zavlada tišina, i čulo se samo dobovanje kiše po prozorima. Emarin zaklima glavom, a Kanler ustade i uhvati Androla za ruku.
„U pravu si“, kaza mu Kanler. „Androle, plamen me spalio ako nisi u pravu. Ali šta mi možemo da uradimo? Slabi smo i brojčano nadjačani.“
„Emarine“, odgovori mu Androl, „jesi li ikada čuo za pobunu kod Knoksa?“
„Odista jesam. Izazvala je pravu pometnju, čak i van Murandije.“
„Krvavi Muranđani“, procedi Kanler. „Ti će ti ukrasti kaput s leđa, pa će te još i prebiti na mrtvo ime ako im sam ne ponudiš i cipele.“
Emarin izvi obrvu.
„Kanlere, Knoks je dobrano van Lugarda“, objasni mu Androl. „Mislim da bi ti tamošnji narod bio veoma sličan Andorcima. Pobuna se odigrala pre nekih... o, ima već deset godina.“
„Neki seljaci su zbacili svog velmožu“, kaza Emarin. „Po svemu sudeći, on je to sasvim zaslužio - Desartin je bio grozan čovek, naročito prema onima ispod sebe. Imao je oružane snage, koje su bile među najbrojnijima van Lugarda - i čini se da je uspostavio sopstveno malo kraljevstvo. Kralj nije mogao da uradi ništa u vezi s tim.“
„I Desartin je svrgnut?“ upita Kanler.
„Srušili su ga obični ljudi i žene kojima je bilo dosta njegove surovosti“, odgovori mu Androl. „Na kraju su mnogi od tih plaćenika koji su bili njegovi poslušnici stali uz nas. Mada je delovao veoma snažno, trulež u njegovom srcu dovela ga je do pada. Cini se da su ovde stvari gadne, ali većina Taimovih ljudi zapravo mu nije odana. Ljudi poput njega ne bude u drugima odanost. Oni prikupljaju čankolize - druge koji se nadaju da će deliti vlast ili bogatstvo. Mi možemo naći način da ga srušimo - i naći ćemo ga“
Druga dvojica klimnuše, premda ga je Pevara samo gledala, napućivši usne. Androl nije mogao a da se malčice ne oseća kao budala; ostali ne bi trebalo da se ugledaju na njega, već na nekoga ko je dostojanstven kao Emarin, ili moćan kao Nalam.
Krajičkom oka on primeti kako se senke ispod stola izdužuju i pružaju prema njemu. Stisnu zube. Neće se usuditi da ga otmu kada je toliko ljudi oko njega, zar ne? Ako senke već nameravaju da ga progutaju, sačekaće da bude sam i da pokuša da zaspi.
On je svake noći prestravljen.
Sada dolaze po mene i kada ne držim saidin, pomislio je. Plamen me spalio, Izvor je očišćen! Ne bi trebalo da još više ludim!
Uhvati se za stolicu sve dok ga strah nije prošao, a tama se povukla. Kanler - delujući neuobičajeno veselo - reče da će im doneti nešto za piće. Krenuo je prema kuhinji, ali rečeno je da niko ne bi trebalo da bude sam, pa se pokolebao.
„Valjda će i meni prijati piće“, uzdahnu Pevara, pa mu se pridruži.
Androl sede da nastavi s poslom. Dok je on sedao, Emarin je privukao stolicu i skrasio se pored njega. Učinio je to nehajno, kao da samo traži dobro mesto da se opusti, a želi da pritom gleda kroz prozor.
Međutim, Emarin nije čovek koji bilo šta radi bez nekoliko pobuda. „Borio si se u pobuni kod Knoksa“, tiho mu reče Emarin.
„Jesam li to kazao?" Androl je nastavio da radi s kožom.
„Kazao si da su plaćenici nastavili da se bore s vama kada su okrenuli ćurak. Rekao si uz nas kada si govorio o pobunjenicima.“
Androl se pokoleba. Plamen me spalio, zaista moram da se pazim. Ako je Emarin primetio, primetila je i Pevara.
„Samo sam bio u prolazu“, odgovori Androl, „pa me je zahvatilo nešto neočekivano.“
„Prijatelju moj, prošlost je čudna i raznovrsna“, primeti Emarin. „Što više znam o njoj, to sam radoznaliji.“
„Ne bih rekao da sam ja jedini sa zanimljivom prošlošću“, tiho mu odgovori Androl, „lorde Algarine od kuće Pendalon.“
Emarin ustuknu, razrogačivši oči. „Otkud si znao?“
„Fanšir ima knjigu o tairenskim plemićkim lozama“, odgovori mu Androl, pominjući jednog aša'manskog borca koji je pre dolaska u Kulu bio učenjak. „Ta knjiga sadrži zanimljivu zabelešku - o jednoj kući koja ima istoriju neke neznane muke u vezi s njenim muškarcima, pri čemu nema ni nekoliko desetina godina kako se desilo da je jedan od njih naneo sramotu svojoj kući.“
„Shvatam. Pa, pretpostavljam da nije preveliko iznenađenje to što sam plemić.“
„Plemić koji ima iskustva sa Aes Sedai“, nastavi Androl, „i koji se prema njima ophodi s poštovanjem uprkos onome što one rade njegovoj porodici - ili možda upravo zbog toga. I to tairenski velmoža koji se tako ponaša. Plemić kom ne smeta da služi pod seljacima i koji saoseća s pobunjenim građanima. Ako mogu da kažem, prijatelju moj, to nije uobičajeni stav kod tvojih zemljaka. Nimalo ne bih oklevao da iznesem pretpostavku da si i ti imao zanimljivu prošlost.“
Emarin se nasmeši. „Pobedio si. Androle, ti bi bio izvanredan u Igri kuća.“