Pogodi ga po obrazu, tako da vrh njegovog mača dodirnu kožu i raseče meso. Talmanes se zasmeja i svojim oružjem odbi njegov mač, tako da Sen iznenađeno razjapi usta. Ljudi ne bi trebalo da se tako ponašaju. Trebalo bi da se zateturaju od bleštavog bola i da vrište znajući da im je život okončan.
„Jedan od tih vaših plamenih mačeva već je bio u meni, ti kozji sine“, zaurlao je Talmanes, napadajući iznova i iznova. „Kovač udara sečivo“. Tako grub potez. Savršeno je odgovarao njegovom raspoloženju.
Mirdraal se zatetura. Talmanes se skladno izmače, pa postrance diže mač i tom stvoru odseče bledu ruku tačno u laktu. Odsečeni ud polete kroz vazduh, a Seni sečivo ispade iz prstiju što su se grčili. Talmanes se okrenu u mestu, ponet silinom svog udarca, i obema rukama diže mač, pa odrubi Seni glavu s vrata.
Tamna krv briznula je na sve strane dok je stvor padao na tle, preostalom šakom hvatajući se za krvavi patrljak. Talmanes je stajao nad lešom, mača odjednom preteškog da bi ga držao. Skliznu mu iz prstiju i zvečeći pade na kaldrmu. On se spotače i izgubi ravnotežu, padajući na lice, ali neko ga uhvati s leđa.
„Svetlosti!" uzviknu Melten, gledajući leš. „Još jedan?“
„Otkrio sam tajnu njihovog poraza“, prošapta Talmanes. „Samo moraš već biti mrtav.“ Zasmeja se sebi u bradu, mada ga je Melten samo zbunjeno gledao.
Oko njih, na desetine Troloka koprcajući se pade na tle. Bili su povezani sa Seni. Družina se okupila oko Talmanesa; neki su bili ranjeni, a nekolicina njih je pala za sva vremena. Iznureni su i istrošeni; ta gomila Troloka mogla je da ih dokrajči.
Melten pokupi Talmanesov mač i obrisa ga, ali Talmanesu je bilo teško da ustane, pa ga je vratio u kanije i naredio jednom čoveku da mu donese troločko koplje da se na njega nasloni.
„Hej, vi tamo, u zadnjem delu ulice!“, neko im doviknu iz daljine. „Ko god da ste, hvala vam!“
Talmanes šepajući pođe napred, a Filger i Mar pođoše ispred njega u izvidnicu a da im to niko nije naredio. Ulica je bila mračna i zatrpana Trolocima koji su pre svega nekoliko trenutaka pocrkali, tako da je Talmanes morao da se popne preko leševa kako bi video ko ga to doziva.
Neko je na kraju ulice podigao prepreke. Na njima su stajali ljudi, uključujući i jednu ženu koja je držala visoko podignutu baklju. Kosa joj je bila u brojnim pletenicama, a na sebi je imala jednostavnu smeđu haljinu i belu kecelju. Bila je to Aludra.
„Kautonovi vojnici“, kaza Aludra, kao da nije zadivljena time što ih vidi. „Da dođete po mene svakako žurili niste.“ U jednoj ruci je držala zdepasti kožni valjak, veći od stisnute pesnice, s kratkim tamnim itiljem. Talmanes je znao da će ti valjci da buknu i da se rasprsnu nakon što ih ona zapali i baci. Družina ih je već koristila, bacajući ih iz praćki. Nisu razorni kao zmajevi, ali su svejedno moćni.
„Aludra“, doviknu joj Talmanes, „imaš li zmajeve? Molim te, reci mi da si ih spasla.“
Ona frknu, pa mahnu nekim ljudima da sklone deo prepreka kako bi propustili njegov odred. Izgledalo je kao da je u ulici iza nje nekoliko stotina - a možda čak i nekoliko hiljada žitelja Kaemlina. Dok su oni krčili put da ga propuste, on je ugledao prelep prizor. Okruženo građanima - tu je počivalo stotinu zmajeva.
Bronzane cevi bile su nameštene na drvene zmajske taljige i tako obrazovale jednu jedinicu koju vuku dva konja. Uzevši sve u obzir, prilično su pokretne. Te taljige mogu da se pribiju uz tle kako bi smanjile trzaj - Talmanes je to znao - a iz zmajeva se puca kada se konji otkače od taljiga. Tu ima više nego dovoljno ljudi da obavljaju posao koji bi trebalo da završavaju konji.
„Zar misliš da bih ih ostavila?" upita Aludra. „Ova gomila, oni nisu uvežbani da pucaju iz njih - ali mogu da vuku taljige.“
„Moramo da ih izvučemo odavde“, reče joj Talmanes.
„Shvatio si to - šta, tek sada?“, upita ga Aludra. „Kao da ja nisam pokušavala upravo to da učinim. Tvoje lice, šta je s njim?“
„Jednom sam pojeo parče prilično jetkog sira, pa mi od tada nije baš najbolje.“
Aludra naheri glavu gledajući ga. Možda bi trebalo da se više smešim kada se šalim, rasejano je pomislio naslanjajući se na jednu prepreku. Onda bi razumeli šta hoću da kažem. Naravno, to ga dovodi do pitanja: želi li on da ga ljudi razumeju? Cesto je zabavnije kada nije tako. Sem toga, tako je prevaziđeno smešiti se. Gde je tu istančanost? I...
I njemu je zaista teško da se usredsredi. Trepnu na Aludru, čije je lice na svetlosti baklje postalo zabrinuto.
„Sta je s mojim licem?" upita Talmanes prinoseći ruku obrazu. Krv. Mirdraal. Naravno. „Samo posekotina.“
„A vene?“
„Vene?" upita je on, tek tada primećujući svoju ruku. Crni pipci, nalik na puzavice koje mu rastu pod kožom, vijugaju mu niz zapešće preko nadlanice i prema prstima. Kao da sve više crne pred njegovim očima. „O, to. Nažalost, umirem. To je strašno tragično. Je li, da kojim slučajem nemaš malo rakije?“
„Ja...“
„Milostivi!" začu se nečiji glas.
Talmanes trepnu, pa natera sebe da se okrene, oslanjajući se na koplje. „Da, Filgere?“
„Još Troloka, milostivi. Gomila njih! Dolaze iza nas.“
„Predivno. Postavi sto. Nadam se da imamo dovoljno posuđa. Znao sam da je trebalo da pošaljemo služavku po onaj pet hiljada sedamsto trideset prvi tanjir.“
„Da li se... osećaš dobro?“, upita ga Aludra.
„Krv i krvavi pepeo, ženo, da li izgledam kao da se osećam dobro? Gajbone! Odstupnica je odsečena. Koliko smo daleko od istočne kapije?“
„Istočne kapije?“, viknu Gajbon. „Možda pola sata pešačenja. Moramo da pođemo dalje nizbrdo.“
„Dakle, idemo napred“, reče Talmanes. „Povedi izviđače i pođi na čelo. Denele, postaraj se da ovi meštani vuku zmajeve! Budite spremni sa oružjem.“
„Talmanese“, ubaci se Aludra. „Zmajska jaja i prah, imamo ih malo. Biće nam potrebne zalihe iz Baerlona. Danas, ako postaviš zmajeve... Nekoliko hitaca po zmaju, to je sve što mogu da ti dam.“
Denel klimnu. „Milostivi, zmajevi nisu predviđeni da sami po sebi budu jedinice za prve borbene redove. Potrebna im je podrška koja će sprečavati da se neprijatelj previše približi i da ih uništi. Možemo da opslužujemo te zmajeve, ali nećemo dugo izdržati bez pešadije.“
„Zato bežimo“, odgovori Talmanes. Okrenu se, zakorači - i obuze ga toliko vrtoglavica da samo što nije pao. „A mislim... mislim da će mi biti potreban konj...“
Mogedijen je zakoračila na kamenu platformu koja je plutala nasred pučine. Staklasta i plava, voda se mreškala od povremenih lahora, ali talasa nije bilo. Niti je igde na vidiku bilo kopna.
Moridin je stajao s jedne strane platforme, ruku sklopljenih iza leđa. Ispred njega - more je gorelo. Vatra nije odavala nikakav dim, ali bila je vrela, a voda pored nje šištala je i ključala. Kameni pod posred beskrajnog mora. Voda koja gori. Moridin je oduvek uživao u stvaranju nemogućih prizora u svojim snoiverima.
„Sedi“, obrati joj se Moridin, ne okrećući se.
Ona ga posluša, odabravši jednu od četiri stolice koje su se iznenada pojavile pri središtu platforme. Nebo je bilo tamnoplavo i bez oblaka, a sunce je prešlo jedno tri četvrtine puta do zenita. Koliko li je vremena prošlo otkad je poslednji put videla sunce u Tel’aran’riodu? U poslednje vreme, ona sveprisutna crna oluja zastrla je čitavo nebo. Mada, ovo nije u potpunosti Tel’aran’riod, a nije ni Moridinov san - već... stapanje to dvoje. Kao privremena streha podignuta uz svet snova. Mehur spojenih stvarnosti.