Talmanesu naposletku pođe za rukom da ustane, pa klonu uz Meltena. Pred njime se dve hiljade ljudi skupilo na velikom gradskom trgu. Zgrčili su se kao ljudi u divljini, koji se guraju jedan uz drugog ne bi li podelili toplotu kada je noć i kada je hladno. Denel i Gajbon su razmestili zmajeve u polukrug, tako da budu upereni prema središtu grada, dok su izbeglice bile iza njih. Družina je sada bila posvećena opsluživanju zmajeva; za svako oružje potrebna su tri para ruku. Skoro svi u Družini obučeni su za to makar delimično.
Obližnje zgrade su se zapalile, ali čudne stvari dešavaju se sa svetlom. Zašto ne dopire do ulica? Te ulice su previše mračne. Kao da su naslikane. Kao da...
On trepnu, čisteči iz očiju bolne suze i tek tada shvatajući šta se dešava. Troloci su preplavili ulice kao plima mastila koja teče prema polukrugu zmajeva uprtih u njih.
Iz nekog razloga, Troloci su se suzdržavali da ne napadnu. Čekaju da se svi sakupe za juriš, pomislio je Talmanes.
Krici i režanja začuše se iza njega. Talmanes se okrenu, pa uhvati Meltena za ruku kada se sve oko njega zavrte. On sačeka da se vrtoglavica smiri. Bol... bol čak zamire, kao plamen kojem ponestaje ugljevlja. Bol se gostio njim, ali više nije ostalo mnogo toga što može da proždere.
Dok mu je vrtoglavica prolazila, Talmanes je video odakle dopire ono režanje. Trg na kom su se nalazili prostirao se uz gradske zidine, ali građani i vojnici držali su se podalje od njih, jer su bile načičkane Trolocima, kao da su prekrivene debelim slojem gareži. Troloci su mlatarali oružjem i urlali ka ljudima na trgu.
„Gađaju kopljima sve koji se previše približe“, reče Melten. „Nadali smo se da ćemo stići do zida, pa ga slediti do kapije, ali ne možemo - pošto nas ona stvorenja ubijaju s visine. Svi ostali putevi su presečeni.“
Aludra priđe Gajbonu i Denelu. „Naboji, postavila sam ih pod zmajeve“, kaza im - tiho, ali ne onoliko tiho koliko je trebalo. „Ti naboji, oni će uništiti oružje. Možda i povrede ljude, na veoma neprijatan način.“
„Učini to“, veoma tiho joj odgovori Gajbon. „Ono što će Troloci da im urade biće još gore, a ne smemo dozvoliti da zmajevi padnu Senci u ruke. Ib je ono što čekaju. Njihove vođe se nadaju da će im iznenadni juriš dati dovoljno vremena da nas preplave i zarobe oružje.“
„Kreću!" viknu jedan vojnik koji je stajao pored zmajeva. „Svetlosti; dolaze!“
Mrki mulj Nakota Senke pokulja niz ulice. Zubi, nokti, kandže, previše ljudske oči. Troloci su dopirali sa svih strana, željni ubijanja. Talmanes se borio za dah. Krici sa zidova počeše da zvuče uzbuđeno. Opkoljeni smo, pomislio je Talmanes. Saterani uza zid i uhvaćeni u mrežu. Mi...
Saterani uza zid.
„Denele!“, prodra se Talmanes kroz larmu. Kapetan zmajeva okrenu se od svog bojnog reda, gđe su ljudi s palicama za paljenje čekali naredbu da opale taj jedan plotun koji mogu.
Talmanes udahnu tako duboko da ga pluća zaboleše. „Kazao si mi da bi sa svega nekoliko hitaca mogao da srušiš neprijateljski grudobran.“
„Naravno“, viknu mu Denel u odgovor. „Ali mi ne pokušavamo da..." Zaćuta.
Svetlosti, pomislio je Talmanes. Svi smo iznureni. Trebalo je da se setimo toga. „Vi u sredini, Rajdenov zmajski odred, nalevo krug!“, zaurla Talmanes. „Vi ostali, ne mrdajte sa svojih položaja i otvorite vatru na Troloke! Brže, brže, brže!“
Zmajske posade skočiše da ga poslušaju. Rajden i njegovi ljudi žurno okrenuše svoja oružja na drugu stranu, tako da točkovi zaškripaše. Ostali zmajevi počeše da ispaljuju sitne hice koji su se širili ulicama što su izlazile na trg. Zmajevi su bili zaglušujući, tako da su izbeglice zavrištale i pokušavale da zapuše uši. Sve je to zvučalo kao kraj sveta. Stotine, hiljade Troloka padalo je u lokvama krvi dok su se zmajska jaja rasprskavala posred njihovih redova. Trg se ispunio belim dimom koji je pokuljao iz zmajskih ustiju.
Izbeglice iza njih, već prestravljene onim što su upravo videle, zavrištaše kada se Rajdenovi zmajevi okrenuše na njih, pa se većina prestravljeno baci na tle, sklanjajući se s puta - s puta koji je vodio prema gradskim zidinama načičkanim Trolocima. Rajdenov red zmajeva bio je uvučen u obliku pehara, u obrnutom razmeštaju o odnosu na one koji su otvarali vatru na Troloke, tako da su sve cevi bile uperene u isti deo gradskog bedema.
„Dajte mi jednu od tih krvavih palica za paljenje!" dreknu Talmanes i pruži ruku. Jedan vojnik iz neke zmajske posade posluša ga i pruži mu zapaljenu luču sa usijanim crvenim vrhom. Talmanes se odgurnu od Meltena rešen da na tren stoji sam na sopstvenim nogama.
Gajbon mu priđe. Glas mu beše tako tih da je Talmanes morao da se napregne da bi ga čuo.
„Ovi zidovi stoje već stotinama godina. Moj jadni grad. Moj jadni, jadni grad.“
„To više nije tvoj grad“, odgovori mu Talmanes i visoko diže baklju, prkoseći zidu s Trolocima i zapaljenom gradu iza sebe. „Sada je njihov.“
Talmanes mahnu bakljom, ostavljajući u vazduhu crveni trag. Njegov znak dovede do rike zmajske vatre, koja odjeknu čitavim trgom.
Troloci - ili makar delovi Troloka - razleteše se po vazduhu. Zid pod njima rasprsnu se kao dečje kockice preko kojih je neko pretrčao. Dok se Talmanes klatio i dok mu se mračilo pred očima, video je kako se zid ruši u polje. Dok je padao i dok ga je obuzimala nesvest, tle kao da se treslo od siline njegovog pada.
1
Na istok je duvao vetar
Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede u mitove, a čak i oni budu davno zaboravljeni kada ponovo naiđe Doba koje ih je izrodilo. U jednom od tih Doba, koje su neki zvali Treće doba - Doba koje tek treba da dođe, Doba davno prošlo - vetar se uzdigao u Maglenim planinama. Taj vetar nije bio početak, jer obrtajima Točka vremena nema ni početka ni kraja. Ali bio je to jedan početak.
Na istok je duvao vetar, spuštajući se s visokih planina i šestareći nad jalovim brdima. Zašao je u mesto znano kao Zapadna šuma, nekada bogato borovima i kožolistima. Tu je vetar zatekao tek zamršeni gustiš i poneki izuzetak u vidu visokog hrasta. Ti hrastovi su delovali kao da su od nečega oboleli; kora im se gulila a grane su im klonule. Na drugim mestima, iglice su popadale s borova, zastirući tle smeđim pokrivačem. Ni na jednoj ogoleloj grani u Zapadnoj šumi nije bilo pupoljaka.
Na sever i na istok duvao je vetar, preko žbunja koje je pucketalo dok se na tom vetru njihalo. Bila je noć, pa su mršave lisice njuškale po truleži koja je prekrivala zemlju, zalud tražeći plen ili mrcine. Nije se čuo prolećni zov nijedne ptice, a što je bilo najupečatljivije - vučje dozivanje svuda je zamrlo.
Vetar je izleteo iz šume i preleteo preko Tarenske Skele - onoga što je od nje ostalo. Grad je po tamošnjim merilima bio veoma lep. Tamne zgrade su se visoko dizale iznad svojih temelja od crvenog kamena, ulice behu kaldrmisane a grad podignut na ulazu u zemlju znanu kao Dve Reke.
Dim je odavno prestao da se diže sa spaljenih zgrada, ali od grada nije ostalo dovoljno da bi se isplatilo ponovo ga dizati. Divlji psi lutali su po ruševinama tražeći meso. Digli su poglede kada je vetar preleteo preko njih, a u očima im se videla glad.
Vetar je prešao preko reke, hitajući ka istoku. Tu je skupina izbeglica, noseći baklje, hodala dugim putem koji je vodio od Baerlona do Belog Mosta, uprkos tome što je kasno. Bili su jadni i bedni, glava klonulih a ramena pogurenih. Neki od njih imali su bakarnu domansku put, a po pocepanoj odeći videlo se koliko im je bilo teško da pređu preko planina s veoma malo potrepština. Drugi su došli iz još veće daljine. Tarabonci, čije su oči iznad prljavih velova delovale kao da su se nagledale užasa. Seljaci i njihove žene iz severnog Geldana. Svi su čuli glasine da u Andoru ima hrane. U Andoru ima nade.