Za sada nisu našli ni jedno ni drugo.
Na istok je duvao vetar, duž reke koja je vijugala između imanja bez useva. Po livadama bez trave. Voćnjacima bez voća.
Napuštena sela. Drveće koje podseća na oglodane kosti. Gavranovi su se često gnezdili u tim granama; izgladneli zečevi, a ponekad i veća divljač, krili su se u uveloj travi ispod tih krošnji. Iznad svega toga, sveprisutni oblaci kao da su pritiskali zemlju. Od tog tmurnog neba ponekad je teško bilo oceniti je li noć ili dan.
Kada se vetar približio velikom gradu Kaemlinu, skrenuo je na sever, bežeći od zapaljenog grada - narandžastog, crvenog i ispunjenog nasiljem, iz kojeg je dim kuljao prema gladnim oblacima iznad njega. Rat je usred noći došao u Andor. Izbeglice će ubrzo otkriti da su sve vreme putovale ka opasnosti. To nije iznenađujuće. Opasnost je svuda. Jedini način da se izbegne kretanje ka opasnosti bilo bi da se stoji u mestu. Dok je vetar duvao na sever, prolazio je pored ljudi koji su sedeli pored puta - bilo sami, bilo u malim skupinama - i beznadežno zurili. Neki su ležali dok ih je mučila glad, gledajući one uskomešane oblake. Drugi su nogu pred nogu išli napred, iako ne znaju prema čemu to idu. Poslednja bitka, na severu, šta god to značilo. Poslednja bitka nije nada. Poslednja bitka je smrt. Ali to je mesto na kojem treba biti, mesto kud treba ići.
U večernjem polumraku, vetar je stigao do velikog skupa koji se odigravao daleko severnije od Kaemlina. To široko polje prostiralo se posred šumovitog krajolika, ali sada je obraslo šatorima kao neko trulo deblo gljivama. Na desetine hiljada vojnika čekalo je pored logorskih vatri koje su brzo proždirale sva drva u okolini.
Vetar je duvao među njima, noseći dim s vatri pravo u vojnička lica. Tu ljudi nisu pokazivali beznadežnost kao izbeglice, ali videla se strepnja na njima. Oni vide bolesnu zemlju. Vide oblake iznad sebe. Znaju.
Svet umire. Vojnici zure u plamen, gledajući kako drva gore. Zeravica po žeravica - ono što je nekada bilo živo, sada se pretvara u pepeo.
Jedna četa pregledala je oklope koji su počeli da rđaju iako dobro namazani uljem. Nekoliko Aijela u belim odorama išlo je po vodu - bili su to nekadašnji ratnici koji su odbili da se ponovo late oružja, iako su odslužili svoj toh. Neke prestravljene sluge, ubeđene da će sutra početi rat između Bele kule i Ponovorođenog Zmaja, razmeštale su potrepštine u šatorima koji su se tresli na vetru.
Ljudi i žene u mraku su šaputali istinu. Kraj je počeo. Kraj je počeo. Sve će propasti. Kraj je po čeo.
Vazduhom se prolomi smeh.
Topla svetlost prosipala se iz jednog velikog šatora u središtu logora, probijajući se oko šatorskih krila i ispod njih.
U tom šatoru Rand al’Tor, Ponovorođeni Zmaj, grohotom se smejao.
„I šta je uradila?" upitao je Rand kada je prestao da se smeje. Nasuo je sebi pehar crvenog vina, a onda je nasuo i pehar za Perina, koji je pocrveneo na upućeno pitanje.
Postao je prekaljeniji, pomislio je Rand, ali nekako nije izgubio onu svoju nevinost Ne u potpunosti Randu je to delovalo kao nešto potpuno čudesno. Jednako čudesno kao kada bi neko pronašao biser u pastrmci. Perin je snažan, ali njegova snaga nije ga slomila.
„Pa“, odgovori mu Perin, „znaš kakva je Marin. Njoj nekako polazi za rukom da čak i Sena gleda kao da je dete kojem je potrebna majka. Kada je zatekla Failu i mene kako ležimo na podu kao dvoje glupih mladih... pa, mislim da je bila rastrzana između smeha i želje da nas pošalje u kuhinju da ribamo sudove. I to odvojeno, kako ne bismo upadali u nevolje“
Rand se nasrrteši, pokušavajući da zamisli Perina - mišićavog i stamenog Perina - tako slabog da jedva može da hoda. Bila je to potpuno neverovatna slika. Rand je želeo da pretpostavi da njegov prijatelj preteruje, ali u Perinu nema ni zrnca nepoštenja. Baš čudno koliko to čovek može da se promeni, a da u suštini ostane isti.
„U svakom slučaju“, nastavi Perin kada otpi vino, „Faila me je podigla s poda i smestila u sedlo, pa smo nas dvoje jahali okolo delujući kao da smo nešto posebno bitni. Ja nisam uradio ništa bitno. U borbama su učestvovali ostali - meni je tada bilo teško čak i da prinesem šolju usnama." Zastade, a pogled njegovih zlatnih očiju izgubi se u daljini. „Rande, trebalo bi da si ponosan na njih. Bez Danila, bez tvog oca i Metovog oca, bez svih njih - ja ne bih postigao ni pola ovoga što sam postigao. Ne, ni desetinu.“
„Verujem ti." Rand se zagleda u vino. Lijus Terin je voleo vino. Jedan deo Randa - onaj daleki deo, uspomena na čoveka koji je bio - bio je nezadovoljan tom berbom koju pije. Malo vina u sadašnjem svetu može da bude ravno najboljim berbama iz Doba legendi. Bar onima koje je on pio.
Otpi gutljaj, pa spusti pehar. Min je još spavala u drugom delu šatora, koji je bio odvojen zavesom. Randa su probudili događaji u njegovom snu. Bilo mu je drago kada je Perin stigao, da mu skene misli sa onoga što je sanjao.
Mijerin... ne. Neće dopustiti da mu ta žena skrene pažnju. To je verovatno i svrha onoga što je video.
„Pođi sa mnom“, kaza mu Rand. „Moram da proverim neke stvari za sutra.“
Izađoše u mrak. Nekoliko Devica stade da ih prati kada Rand pođe prema Sebanu Balveru, kog je Perin stavio Randu na raspolaganje. To je Balveru inače potpuno odgovaralo, pošto beše sklon tome da bude u blizini onih koji su najmoćniji.
„Rande?" upita ga Perin hodajući pored njega i jednom rukom držeći Maalejnir. „Sve sam ti ovo već ispričao, sve o opsadi Dve Reke, o borbama... Zašto si opet pitao za to?“
„Perine, ranije sam te pitao za događaje. Pitao sam te šta se događalo, ali nisam pitao za ljude kojima se to događalo." Pogleda Perina, pa načini kuglu svetlosti kako bi mogli da vide kuda to idu po mraku. „Moram da zapamtim ljude. To je greška koju sam u prošlosti prečesto činio." Vetar je donosio miris logorskih vatri iz Perinovog obližnjeg tabora i zvuke što prate kovače kad kuju oružje. Rand je čuo priče: opet je otkriveno pravljenje oružja pomoću Moći. Perinovi ljudi rade bez prestanka, a njegova dva Aša’mana iznuruju se do srži, trudeći se da naprave što je više moguće oružja.
Rand mu je pozajmio koliko je god Aša’mana mogao, makar samo zato što se na desetine Devica pojavilo pred njim čim su čule za to, zahtevajući glave za koplja napravljene pomoću Moći. To je veoma razumno, Rande al'Tore, objasnila mu je Beralna. Njegovi kovači mogu da iskuju četiri glave za koplja umesto jednog mača. Namrštila se kada je izgovorila reč „mač“, kao da se napila morske vode.
Rand nikada nije okusio morsku vodu. Lijus Terin jeste. Nekada je to što zna takve stvari u njemu budilo veliku nelagodu. Sada je naučio da sve to posmatra kao deo sebe.
„Možeš li da veruješ šta se desilo s nama?" upita Perin. „Svetlosti, ponekad se zapitam kada će čovek koji je pravi vlasnik ove kitnjaste odeće doći da se izdere na mene i da me pošalje da čistim staje zato što sam dopustio da mi glava postane prevelika.“
„Točak tka kako Točak želi, Perine. Postali smo ono što smo morali da postanemo.“
Perin klimnu dok su hodali stazom koja je, obasjana svetlošću iznad Randove ruke, vodila između šatora.
„Kakav je... osećaj?" upita ga Perin. „Te uspomene koje si dobio?“
„Jesi li ikada sanjao san kojeg se kristalno jasno sećaš pošto se probudiš? Ne tako da sećanje na njega brzo izbledi, već ostaje s tobom čitav dan?“
„Da“, odgovori Perin, zvučeći neobično suzdržano. „Da, rekao bih da jesam.“
„E, osećaj je takav“, kaza mu Rand. „Sećam se da sam bio Lijus Terin, sećam se stvari koje je on činio, kao kada se čovek seća stvari koje je činio u snu. Ja sam ih činio, ali ne mora da znači da mi se te stvari sviđaju - ili da mislim da bih tako postupio da sam budan. Međutim, to ne menja činjenicu da su mi ti postupci u snu delovali ispravno.“