„Egvena, ova noć mi se ni najmanje ne dopada." On se osvrnu. „Nešto mi nije kako treba.“
„Gavine, čitav svet zadržava dah, iščekujući šta će se sutra dogoditi. Jesi li poslao nekoga Elejni, kao što sam tražila?“
„Da. Ona neće biti budna. Prekasno je za nju.“
„Videćemo.“
Nedugo potom, glasnik je stigao iz Elejninog logora, noseći presavijeno pisamce. Egvena ga pročita, pa se nasmeši. „Hajde“, kaza ona Gavinu ustajući i uzimajući nekoliko stvari. Mahnu rukom, a kapija rascepi vazduh.
„Putovaćemo tamo?“, upita Gavin. „Od Elejninog šatora deli nas samo kratka šetnja.“
„Kratka šetnja zahtevala bi da Amirlin poseti kraljicu Andora“, primeti Egvena dok je Gavin prvi prolazio kroz kapiju kako bi proverio šta je s druge strane. „Ponekad ne želim da povlačim poteze koji druge ljude navode da postavljaju pitanja.“
Sijuan bi bila spremna da ubije ako bi time dobila ovu sposobnost, pomislila je Egvena prolazeći kroz kapiju. Koliko bi još spletaka ta žena mogla da isplete ako bi mogla da tako brzo, tiho i lako posećuje druge?
S druge strane, Elejna je stajala pored toplog gorionika. Kraljica je bila odevena u bledozelenu haljinu, a trbuh joj je bio ogroman od dece u njemu. Zurno je prišla Egveni i poljubila joj prsten. Birgita je stajala pored ulaza u šator, ruku prekrštenih, u kratkom crvenom kaputu i širokim nebeskoplavim čakširama, a zlatna pletenica padala joj je preko jednog ramena.
Gavin diže obrvu gledajući svoju sestru. „Iznenađen sam što si budna.“
„Čekam jedan izveštaj“, odgovori mu Elejna, pokazujući Egveni da joj se pridruži i sedne na jednu od dve naslonjače pored gorionika.
„Je li reč o nečemu bitnom?" upita Egvena.
Elejna se namršti. „Džesamin je opet zaboravila da mi se javi iz Kaemlina. Ostavila sam toj ženi stroga naređenja da mi na svaka dva sata šalje izveštaje, a ona odugovlači. Svetlosti, verovatno se ništa nije desilo, ali sam ipak zamolila Serinju da ode do tla za Putovanje i da umesto mene proved šta je posredi. Nadam se da nemaš ništa protiv.“
„Moraš da se odmaraš“, reče joj Gavin i prekrsti ruke.
„Veoma ti hvala na tom savetu“, odgovori mu Elejna, „ali ću ga zanemariti, baš kao što sam zanemarila Birgitin kada mi je kazala isto to. Majko, o čemu si želela da popričamo?“
Egvena joj pruži pismo na kojem je radila.
„Upućeno je Randu?" upita Elejna.
„Ti ga vidiš drugačije od mene. Reci mi šta misliš o ovom pismu. Možda ga neću ni poslati. Još nisam odlučila.“
„Jezik u pismu je prilično... jak“, primeti Elejna.
„Čini mi se da on ni na šta drugo ne odgovara.“
Nakon jednog trenutka provedenog u čitanju Elejna spusti pismo. „Možda bi jednostavno trebalo da ga pustimo da radi ono što želi.“
„Da polomi pečate?" upita Egvena. „Da pusti Mračnoga?“
„Zašto da ne?“
„Svetlosti, Elejna!“
„To mora da se desi, zar ne?“, upita je Elejna. „Mislim, Mračni će pobeći. Gotovo da je već slobodan.“
Egvena protrlja slepoočnice. „Postoji razlika između dodirivanja sveta i slobode. U Ratu Moći, Mračni nikada nije bio zaista oslobođen. Rupa mu je omogućila da dodirne svet, ali je zapečaćena pre nego što je on stigao da pobegne. Da je Mračni kročio na svet, Točak bi se slomio. Evo, donela sam ovo da ti pokažem.“
Egvena iz torbice izvadi hrpicu hartija. Te listove su žurno prikupile bibliotekarke iz Trinaestog skladišta. „Ne kažem da ne bi trebalo da polomimo pečate“, reče Egvena. „Kažem da ne možemo da se oslonimo na Randove sumanute planove kada je o tome reč.“
Elejna se nežno nasmeši. Svetlosti, ona je zatelebana. Mogu da se oslonim na nju, zar ne? U poslednje vreme Elejnu je teško proceniti. Ona njena spletka sa Srodnicama...
„Nažalost, u tvom bibliotečkom ter'angrealu nismo našle ništa bitno, a da se odnosi na ovo." Statua nasmešenog bradatog čoveka umalo da nije izazvala nemire u Kuli, pošto su sve sestre želele da pročitaju na hiljade knjiga sačuvanih u statuici. „Izgleda da su sve knjige u njemu napisane pre otvaranja Rupe. One če nastaviti da tragaju, ali u ovim beleškama je prikupljeno sve što znamo o pečatima, zatvoru i Mračnome. Ako polomimo pečate u pogrešnom trenutku - bojim se da će to označiti kraj svega što postoji. Evo, pročitaj ovo." Ona pruži Elejni jednu stranicu.
„Karetonski ciklus?“, radoznalo upita Elejna. „I svetlost će se utuliti i zora neće svanuti a sužanj se i dalje otima. Sužanj je Mračni?“
„Mislim da jeste“, odgovori Egvena. „Proročanstva nikada nisu jasna. Rand namerava da stupi u Poslednju bitku i da smesta polomi pečate, ali to je strašno loša zamisao. Čeka nas dug rat. Oslobađanje Mračnoga u ovom trenutku samo bi osnažilo Senkine snage, a nas oslabilo.
Ako to već mora da se učini - a ja i dalje nisam sigurna da mora - trebalo bi da čekamo sve do poslednjeg mogućeg trenutka. U najmanju ruku, trebalo bi da razgovaramo o tome. Rand je bio u pravu kada je reč o mnogo čemu, ali takođe se dešavalo da greši. O ovome ne bi trebalo sam da odluči.“
Elejna stade da lista hartije, pa se zaustavi na jednom listu papira. „Njegova krv daće nam Svetlost..." Protrlja hartiju palcem, kao da je izgubljena u mislima. „Čekajte Svetlost. Ko je dodao ovu belešku?“
„To je primerak termendalskog prevoda Karetonskog ciklusa, koji je pripadao Donijeli Alijevin“, odgovori Egvena. „Donijela je u njega unela sopstvene primedbe, koje su među učenjacima predmet rasprava skoro koliko sama proročanstva. Znaš, ona je bila Sanjač. Jedina Amirlin za koju znamo da je to bila. Bar pre mene.“
„Da“, odgovori Elejna.
„Sestre koje su ovo prikupile došle su do istog zaključka kao ja“, nastavi Egvena. „Možda bude trenutak da se pečati polome, ali šta god Rand mislio - taj trenutak nije početak Poslednje bitke. Moramo da čekamo pravi čas, a budući da sam ja Cuvarka pečata, moja je dužnost da odaberem taj trenutak. Neću da stavim na kocku čitav svet samo da bi Rand mogao da povuče jedan od onih svojih preterano dramatičnih poteza.“
„Istina, ume da se ponaša kao zabavljač“, primeti Elejna, opet nežnim glasom. „Egvena, iznela si valjane stavove. Iznesi ih njemu. Saslušače te. On ume da razmišlja i moguće je ubediti ga u neke stvari.“
„Videčemo. Za sada, ja...“
Egvena iznenada oseti da se Gavin uzbunio. Pogled joj polete ka njemu i vide kako se on okreće. Spolja se začu bat kopita. Njegov sluh nije ništa oštriji od Egveninog, ali je njegov posao da osluškuje takve stvari.
Egvena prigrli Istinski izvor, zbog čega Elejna postupi istovetno. Birgita je već razgrnula šatorsko krilo sa ulaza, uhvativši se za mač.
Jedna zgranuta glasnica napolju skoči iz sedla, očiju potpuno razrogačenih. Zateturala se u šator, a Birgita i Gavin smesta stadoše pored nje, držeći je na oku za slučaj da pokuša da se previše približi.
Nije pokušala. „Veličanstvo, Kaemlin je napadnut“, kaza ta žena boreći se za dah.
„Sta!“ Elejna skoči na noge. „Kako? Zar je Džarid Sarand napokon...“
„Troloci“, objasni joj glasnica. „Napad je počeo pred suton.“
„Nemoguće!“, odvrati Elejna, pa zgrabi glasnicu za ruku i izvuče je iz šatora. Egvena žurno pođe za njom. „Prošlo je više od šest sati od sutona“, kaza Elejna glasnici. „Zašto nismo čuli ništa sve do sada? Sta se desilo Srodnicama?“
„Nije mi rečeno, kraljice moja“, kaza joj glasnica. „Kapetan Gajbon poslao me je da te dovedem što je brže moguće. Upravo je stigao kroz kapiju.“
Tle za Putovanje nije bilo daleko od Elejninog šatora. Gomila se već okupila oko njega, ali ljudi i žene razmakli su se da propuste Amirlin i kraljicu. Za svega nekoliko trenutaka, njih dve stigoše do prvih redova.
Skupina ljudi u krvavoj odeći milila je kroz otvorenu kapiju, vukući kola sa Elejninim novim oružjem - zmajevima. Mnogi su delovali kao da će se svakog časa srušiti. Smrdeli su na dim, a koža im je bila čađava i garava. Priličan broj njih onesvesti se čim Elejnini vojnici pritrčaše kolima, koja su očigledno bila predviđena za konjske zaprege.