„Ahhhh..." Saisan se valjao bojištem u Takandaru. Tako savršeno. Takav užitak. Njegovi neprijatelji se međusobno ubijaju. A on... on je porastao ogroman.
Um mu je bio u svakom pramenu magle koji je promicao dolinom. Troločke duše su... pa, nezadovoljavajuće. Ipak, i obično žito može da ispunjava kada ga ima mnogo. A Šaisan ih je prilično mnogo progutao.
Njegove radilice teturale su se niz padinu, obavijene maglom. Troloci rošave kože, kao da je skuvana. Mrtve bele oči. Gotovo da mu više nisu ni potrebne, pošto su mu njihove duše dale dovoljno goriva da se opet sazda. Njegovo ludilo se povuklo. Uglavnom. Pa, ne uglavnom. Dovoljno.
Hodao je u središtu maglenog oblaka. Još se nije ponovo rodio - ne u potpunosti. Moraće da nađe mesto koje će zaraziti, gde su prepreke između svetova tanke. Tu će moći da svoju ličnost utopi u tle i kamenje i da svoju svest utisne u to mesto. Taj postupak će trajati godinama, ali kada se to dogodi biće daleko teže ubiti ga.
Saisan je trenutno krhak. Ovo smrtno obličje u središtu njegovog uma... vezan je za njega. To je nekada bio Fejn. Padan Fejn.
Ipak, on je neizmeran. One duše su stvorile mnogo magle, a ona je pak našla druge kojima će se hraniti. Ljudi se ispred njega bore protiv Nakota Senke. Svi će mu oni dati snagu.
Njegove radilice zateturaše se na bojište i obe strane počeše da se bore protiv njih. Saisan je podrhtavao od ushićenja. Oni ne vide. Oni ne razumeju. Radilice nisu tu da bi se borile.
One su tu da bi skretale pažnju.
Dok je bitka odmicala, on je spustio svoju suštinu delivši je u pramenove magle, a onda počeo da njima probija tela ljudi i Troloka koji su se borili u dolini. Uzimao je Mirdraale. Preobraćao ih je. Koristio ih je.
Ubrzo će čitava ova vojska biti njegova.
Biće mu potrebna ta snaga u slučaju da njegov drevni neprijatelj... njegov dragi prijatelj reši da ga napadne.
Ta dva prijatelja - ta dva neprijatelja - obuzeti su jedan drugim. Izvrsno. Saisan nastavi da napada obarajući neprijatelje sa obe strane i proždirući ih. Neki pokušaše da ga napadnu uletanjem u maglu, pravo u njegov zagrljaj. Naravno, to ih je ubijalo. To je bilo njegovo istinsko ja. I ranije je pokušao da stvori tu maglu, kao Fejn, ali nije bio dovoljno zreo.
Oni ne mogu da stignu do njega. Nema tog živog stvora koji može da izdrži njegovu maglu. Nekada je to bila bezumna stvar. To nije bio on. Ali bila je zatočena u njemu, unutar odnetog semena, i ta smrt - ta divna smrt - bila je plodno tle u ljudskom telu.
Troje se preplitalo u njemu. Magla. Čovek. Gospodar. Onaj predivni bodež - njegovo telesno obličje sada ga nosi - postao je istovremeno nešto ushićujuće, novo i drevno.
I tako, magla je on, ali takođe nije on. Bezumna, ali jeste njegovo telo i nosi njegov um. Divno je što su oni oblaci na nebu, pa on ne mora da se brine da će ga sunce sagoreti.
Baš je lepo od njegovog starog neprijatelja što ga je dočekao s takvom dobrodošlicom! Njegovo telesno obličje grohotom se smejalo u srcu magle, dok je njegov um - sama magla - uživao u tome kako je sve baš savršeno.
Ovo mesto će postati njegovo. Ali tek nakon što se bude pogostio Random al'Torom, čija je duša najjača od svih.
Kakva divna proslava!
Gaul se držao za stenje ispred Jame usuda. Vetar ga je šibao nanoseći pesak i opiljke kamena na njega, cepajući mu kožu. On se grohotom smejao u vrtlogu crnila iznad sebe.
„Radi najgore što možeš!“, vikao je. „Ja sam živeo u Trostrukoj zemlji. Čuo sam da će Poslednja bitka biti veličanstvena, a ne šetnja do krova moje majke da berem cveće!“
Vetar još jače dunu, kao u odmazdu, ali Gaul se samo još više pribi uz kamen tako da vetar nije mogao da ga potkači. Ostao je bez šoufe - odletela je - pa je vezao parče tkanine sa košulje preko donjeg dela lica. Imao je samo jedno koplje. Ostala su ili slomljena ili oduvana.
Puzao je prema ulazu u pećinu koji je bio potpuno izložen, ali je tanka purpurna zavesa branila da se u nju uđe. Jedna prilika u odeći od mrke kože pojavi se ispred ulaza. Vetar se oko tog čoveka smiri.
Ckiljeći zbog oluje, Gaul tiho dopuza iza njega i krenu da ga probode kopljem.
Koljač opsova pa skrenu koplje u stranu rukom koja odjednom postade jaka kao čelik. „Plamen te spalio!“, viknu on na Gaula. „Ne mrdaj više!“
Gaul odskoči a Koljač ga onda napade, ali onda se pojaviše vukovi. Gaul se povuče i stopi sa stenjem. Koljač je tu veoma moćan, ali ne može da ubije ono što ne vidi.
Vukovi su napadali Koljača sve dok on nije nestao. U toj dolini ima ih na stotine i lutaju kroz vetar. Koljač je ubio na desetine njih; Gaul se šapatom oprostio s još jednim koji je nastradao u ovom napadu. On ne može da razgovara s njima kao što Perin Ajbara može, ali su mu oni svejedno kopljobraća.
Gaul je puzao lagano i oprezno. Odeća i koža poprimile su mu boju stenja - činilo se ispravnim da budu takve, te su stoga i bile. Vukovi i on verovatno ne mogu da poraze tog Koljača - ali mogu da pokušaju. Da pokušaju iz sve snage.
Koliko li je vremena prošlo otkad je Perin Ajbara otišao? Možda dva sata?
Ako te je Senka savladala, prijatelju moj, pomislio je, molim se da si pljunuo Slepniku u oko pre nego što si se probudio.
Koljač se opet pojavi na stenju, ali Gaul nije zapuzao prema njemu. Taj čovek je ranije znao da šalje kamene kipove, koji su služili kao varke. Ova prilika nije se mrdala. Gaul se lagano i pažljivo osvrnu oko sebe, a nekoliko vukova priđe kipu i poče da ga njuši.
A kip poče da ih ubija.
Gaul opsova i skoči iz svog skrovišta. Izgleda da je Koljač to i hteo. Koljač baci koplje - i to jedno od Gaulovih - i ono se zari Gaulu u bok. Gaul zastenja i pade na kolena.
Koljač se grohotom zasmeja, pa diže ruke. Mlaz vazduha dunu i razbaca vukove. Gaul je od hučanja vetra jedva mogao da ih čuje kako cvile.
„Ovde sam ja kralji“, urlao je Koljač kroz vihor. „Ovde sam ja moćniji od Izgubljenih. Ovo mesto je moje i ja ću...”
Možda se Gaulu um pomutio od bola; učinilo mu se da vetar počinje da zamire.
„Ovde ću ja...“
Vetar stade. Čitavom dolinom zavlada tišina. Koljač se ukoči, pa zabrinuto pogleda ka pećini. Tamo se ništa nije promenilo.
„Ti nisi kralj”, reče jedan tihi glas.
Gaul se okrenu. Jedna prilika stajala je na stenovitoj uzvisini iznad njega, odevena u zelenu i smeđu odeću dvorečanskog šumara. Njegov tamnozeleni plašt blago se vijorio od vetra koji se stišavao. Perin je stajao očiju sklopljenih i brade pomalo podignute, kao da gleda prema suncu - mada je ono skriveno oblacima, ako ga uopšte ima.
„Ovo mesto pripada vukovima”, kaza Perin. „Ni tebi, ni meni, ni ma kom čoveku. Ti ne možeš ovde biti kralj, Koljaču. Nemaš podanike, niti ćeš ih ikada imati.”
„Nevaspitano štene”, zareža Koljač. „Koliko puta moram da te ubijem?”
Perin duboko udahnu.
„Smejao sam se kada sam otkrio da ti je Fejn pobio porodicu” zaurla Koljač. „Smejao. Znaš, bilo mi je naređeno da ga ubijem. Senka misli da je on podivljao i da se otrgao svakoj vlasti, ali on je bio prvi kojem je pošlo za rukom da ti nanese nekakav značajan bol.”
Perin ništa ne odgovori.
„Luk je želeo da bude deo nečega bitnog”, vikao je Koljač. „Po tome smo bili isti, mada sam ja tražio sposobnost usmeravanja. Mračni to ne može da daruje, ali on je za nas našao nešto drugo, nešto bolje. Nešto što traži da se duša stopi s nečim drugim. Baš kao što se desilo s tobom, Ajbara. Baš kao ti.”
„Mi nismo ni najmanje nalik jedan drugome, Koljaču”, tiho odgovori Perin.
„Ali jesmo! Zato sam se nasmejao. Znaš li da postoji proročanstvo o Luku? Da će biti važan u Poslednjoj bitki. Zato smo mi ovde. Ubićemo te, a onda ćemo ubiti Al’Tora. Baš kao što smo ubili onog tvog vuka.”