Nož se zari Alani u nedra.
Ninaeva ga zgroženo pogleda. To nije rana koja može da se sredi šivenjem i biljem. To sečivo je probolo srce.
„Rande! Potrebna mi je Jedna moć!“ vrisnu Ninaeva.
„Sve je... u redu..." prošapta Alana.
Ninaeva je pogleda pravo u oči. Ona je pri sebi. Andilej, shvatila je Ninaeva setivši se biljke koju je dala Alani da bi joj povratila snagu. To ju je prenulo. Probudilo ju je.
„Mogu..." izusti Alana. „Mogu da ga pustim...“
Svetlost joj se ugasi u očima.
Ninaeva pogleda Moridina i Randa. Rand krajičkom oka baci pogled na mrtvu ženu, ali Ninaeva mu u očima nije videla bes već samo sažaljenje i tugu. Alana je pustila vezu pre nego što je Rand mogao da oseti posledice njene smrti.
Moridin se ponovo okrenu prema Randu, opet s nožem u levoj ruci. Rand diže Kalandor da udari Moridina.
Moridin pusti mač i nožem se ubode u desnicu. Rand se odjednom lecnu i Kalandor mu ispade kao da je Moridinov napad nekako povredio njegovu ruku.
Sjaj koji je zračio iz sečiva samo se ugasi, a kristalni mač zazvoni kada pade na kamen.
Perin se nije suzdržavao u borbi protiv Koljača.
Nije ni pokušao da napravi razliku između vuka i čoveka. Napokon je pustio sve iz sebe, svaku trunčicu besa koji je osećao prema Koljaču, svaki tračak bola zbog smrti svoje porodice - bili su to pritisci koji su u njemu rasli mesečima, a on ih nije primećivao.
Sve je to pustio iz sebe. Svetlosti, sve je to pustio. Baš kao one strašne noći kada je ubio one Bele plaštove. Sve od tada je susprezao i sebe i svoja osećanja, baš kao što mu je gazda Luhan kazao.
Sada on sve to vidi, kao da mu je zamrznuto pred očima. Nežni Perin, koji se uvek plašio da nekoga ne povredi. Kovač koji je naučio da se obuzda. Retko kada je dopuštao sebi da udara svom svojom snagom.
Danas je skinuo okove s vuka. Svejedno im nije ni bilo mesto na njemu.
Oluja se prilagodila njegovom besu. Perin nije ni pokušao da je obuzda. Zašto bi? Savršeno je pristajala njegovim osećanjima. Bat njegovog čekića bio je kao grmljavina, a sevanje njegovih očiju kao munje. Vukovi su zavijali u vetar.
Koljač je pokušavao da se bori. Skakao je, premeštao se, ubadao. Perin je svakog puta bio pred njim. Skakao je na njega kao vuk, udarao ga kao čovek, tukao ga kao vihor. Koljač ga je gledao grozničavo. Podigao je štit, pokušavajući da ga postavi između sebe i Perina.
Perin napade. Više nije razmišljao, već se pretvorio u nagon. Perin zaurla i stade da čekićem tuče taj štit. Terao je Koljača ispred sebe. Tukao je taj štit kao tvrdoglavo parče gvožđa. Prosipao je sa udarcima sav bes i srdžbu iz sebe.
Njegov poslednji udarac obori Koljača s nogu i izbaci mu štit iz ruku - i to tako da odlete stotinu stopa u vazduh. Koljač pade na dno doline, pa se zakotrlja boreći se za dah. Zaustavi se posred bojišta, dok su se senovite prilike kretale svuda oko njega i ginule boreći se u stvarnom svetu. On sa strahom u očima pogleda Perina, pa nestade.
Perin posla sebe u svet jave da bi ga sledio. Stvorio se usred bitke. Aijeli su se ogorčeno borili protiv Troloka. Vetar je na toj strani bio iznenađujuće snažan, a crni oblaci kovitlali su se nad Šajol Gulom, koji je štrčao ka nebu kao nekakav iskrivljeni prst.
Obližnji Aijeli jedva da obratiše pažnju na njega. Leševi Troloka i ljudi u hrpama su ležali po bojištu, a sve je bazdilo na smrt. Tle je tu nekada bilo prašnjavo, ali sada se pretvorilo u krvavo blatište.
Koljač se probi kroz jedan obližnji odred Aijela, sve vreme režeči i zasecajući svojim dugim nožem. Nije se osvrtao - izgleda da nije znao da je Perin pošao za njim u stvaran svet.
Novi talas Nakota Senke skoči s padine, izranjajući iz srebrnobele magle. Koža im je delovala čudno, sva rošava, a oči su im bile mlečnobele. Perin nije obraćao pažnju na njih, već je pojurio za Koljačem.
Mladi Biče! Bili su to vukovi. Senobraća su ovde! Mi se borimo!
Psomraci. Vukovi mrze sav Nakot Senke; čitav čopor spreman je da do poslednjeg pogine kako bi ubio Mirdraala. Ali psomraka se boje.
Perin se osvrnu kako bi ugledao te stvorove. Obični ljudi ne mogu da se bore protiv njih, jer je i njihova pljuvačka smrtonosna. Obližnje ljudske snage rasturile su se pred talasom crnih vukova velikih kao konji. Divlji lov.
Svetlosti! Ti psomraci su ogromni. Na desetine kao katran crnih iskvarenih vukova probijalo se kroz odbrambene redove, razbacujući tairenske i domanske vojnike kao krpene lutke. Vukovi su napadali psomrake, ali uzalud. Cvileli su, zavijali - i ginuli.
Perin diže glas i pridruži se njihovim samrtnim kricima, ispuštajući iz grla promukli urlik besa. Ne može da im pomogne. Njegovi nagoni i strast gone ga u drugom smeru. Koljač. On mora da porazi Koljača. Ako ga Perin ne zaustavi, taj će se čovek premestiti u Svet snova i ubiće Randa.
Perin se okrenu i potrča kroz sukobljene vojske, jureći daleku priliku ispred sebe. Pošto je Perinu pažnja popustila, Koljač je stekao prednost, ali je ipak malo usporio. Još nije shvatio da Perin može da izađe iz Sveta snova.
Koljač stade da pređe pogledom preko bojišta. Osvrnu se i ugleda Perina - a onda mu se oči razrogačiše. Perin od larme nije mogao da čuje šta govori, ali je sa Koljačevih usana pročitao: „Ne. Ne, to nije moguće.”
Da, pomislio je Perin. Sada mogu da te pratim kud god da pobegneš. Ovo je lov - a ti si konačno plen.
Koljač nestade, a Perin se premesti u vučji san jureći ga. Ljudi koji su se borili oko njega pretvoriše se u prašnjave šare, rasprskavajući se i ponovo se obrazujući. Koljač zaurla od straha kada ga ugleda, pa se opet premesti u svet jave.
Perin pođe za njim. Nanjušio je Koljačev trag. Taj čovek je mokar od znoja i obuzet strahom. U san, pa opet u svet jave. Perin je u snu trčao na sve četiri, kao Mladi Bik. U svetu jave bio je Perin, sa čekićem u rukama.
Premeštao se između dva sveta jednako često koliko je treptao, sve vreme jureći Koljača. Kada bi naleteo na bitku, skočio bi u vučji san i projurio kroz prilike od peska i prašine, pa bi se onda premestio nazad u svet jave da ne bi izgubio trag. Premeštanje je počelo da se odigrava tako brzo daje sa svakim otkucajem srca treperio između dva sveta.
BAM. Perin diže čekić i skoči s malog grebena jureći za prilikom koja je mahnito bežala ispred njega.
BAM. Mladi Bik zaurla, dozivajući čopor.
BAM. Perin je sada blizu. Svega nekoliko koraka daleko. Koljačev miris bio je jedak.
BAM. Duhovi vukova pojaviše se oko Mladog Bika, zavijajući od žudnje za lovom. Nikada nijedan plen nije više zaslužio tu žeđ. Nikada nijedan plen nije naneo toliko bola čoporima. Nikada se nijednog čoveka nisu toliko plašili.
BAM. Koljač se spotače. U padu se okrenu i nagonski prebaci u vučji san.
BAM. Perin zamahnu Maalejnirom, ukrašenim vukom u skoku. On koji leti.
BAM. Mladi bik skoči da čeljustima zgrabi za grlo ubicu svoje braće. Koljač pobeže.
Čekić se spoji s metom.
Nešto u vezi s tim mestom, s tim trenutkom, posla Perina i Koljača u vrtoglavi niz treptaja između svetova. Napred i nazad, napred i nazad, blesci trenutaka i misli. Treptaj. Treptaj. Treptaj.
Ljudi su ginuli oko njih. Neki u obliku prašine, a neki u svojim telima. Njihov svet bio je u istoj ravni sa senkama drugih svetova. Ljudi u čudnoj odeći i oklopima borili su se protiv zveri svih mogućih veličina i pojavnih oblika. Bilo je trenutaka kada su Aijeli postali Seanšani, koji su postali nešto između, s kopljima i svetlim očima, ali kalpacima u obliku glava čudovišnih buba.
U svim tim trenucima i svim tim mestima Perinov čekić pogodio je svoju metu, a očnjaci Mladog Bika zgrabili su Koljača za vrat. On okusi slanu i toplu Koljačevu krv. Oseti kako čekić zabruja kada je pogodio i začu kosti kako pucaju. Svetovi blesnuše kao munje.