„Veza!“, naredi Rand.
One mu je dadoše. Moć.
Saidar od žena.
Prava moć od Moridina.
Saidin od Randa.
Moridinovo usmeravanje Prave moći na tom mestu pretilo je da ih sve uništi, ali oni je obmotaše saidinom i saidarom, pa upraviše sve tri moći na Mračnoga.
Rand probi crnilo i stvori prolaz koji se sastojao od svetlosti i tame, okrećući suštinu Mračnoga protiv njega.
Rand je osećao Mračnoga iza crnila - osećao je njegovu neizmernost. Prostor, veličina, vreme... Rand je sada shvatao kako te stvari mogu da budu nebitne.
Urlajući dok su tri Moći kolale kroz njega, a krv mu se slivala niz bok, Ponovorođeni Zmaj diže ruku i zgrabi Mračnoga kroz Rupu, kao čovek koji se pruža kroz vođu da zgrabi prsten sa dna reke.
Mračni pokuša da se izmakne, ali Randova kandža bila je obavijena Pravom moći. Neprijatelj ne može da opet zagadi saidin. Mračni pokuša da povuče Pravu moć od Moridina, ali ona je tekla previše slobodno i snažno da bi bilo ko mogao da je zaustavi, makar to bio Šai'tan lično.
I tako je Rand koristio suštinu Mračnoga, usmeravajući je svom snagom. Čvrsto ga je držao, kao kada jastreb uhvati golubicu.
A onda svetlost suknu iz njega.
48
Jarko koplje
Elejna je terala konja posred hrpa mrtvih Troloka. Bitka je dobijena. Naredila je svima koji mogu da stoje na nogama da među mrtvima traže preživele.
Tako mnogo poginulih. Na stotine hiljada i ljudi i Troloka ležalo je u gomilama širom Merilorskog polja. Rečne obale pretvorile su se u klanice, a baruštine u masovne grobnice kojima plutaju leševi. Ispred nje, s druge strane reke, visoravan je stenjala i tutnjala. Povukla je svoje ljude odatle. Jedva da je imala snage da sedi na konju.
Čitava visoravan samo se uruši, zakopavajući mrtve. Elejna je to gledala, osećajući se obamrlo, osećajući kako se zemlja trese. To...
Svetlosti...
Ona se uspravi u sedlu, osećajući kako Moć navire u Randu. Pažnja joj kao munja skrenu s visoravni i usredsredi se na njega.Taj osećaj vrhunske snage, lepote vlasti i vladanja. Daleko na severu svetlost blesnu u nebo, tako jarka da njoj dah zastade.
Kraj je nastupio.
Tom se zatetura od ulaza u Jamu usuda, rukom zaklanjajući oči kada svetlo - jarko kao sunce - suknu iz pećine. Moiraina!
„Svetlosti“, prošapta Tom.
Svetlost je to i bila; prolamala se kroz Šajol Gul kao jarki zrak koji je rastopio planinski vrh i sevnuo pravo u nebo.
Min se uhvati za grlo i ustuknu od ranjenika kojima je menjala zavoje. Rand, pomislila je osećajući njegovu napaćenu rešenost. Daleko na severu, zrak svetlosti digao se u vazduh, tako blistav da je čak i s tolike udaljenosti obasjao Merilorsko polje. Vidari i ranjenici zatreptaše i teturavo se digoše na noge, zaklanjajući lica.
To svetlo, jarko koplje u nebesima, spalilo je oblake i otvorilo nebo.
Avijenda trepnu od svetla, znajući da je to Rand.
To svetlo je povuče s ruba tame, preplavljujući je toplotom. On pobeđuje. Pobeđuje. Tako je snažan. Ona sada u njemu vidi pravog ratnika.
Grendal se diže na noge, a po pogledu joj se videlo da je ošamućena. Raspletena kapija jeste se rasprsla, ali prasak nije bio onako veliki kao prošlog puta. Tkanja i Jedna moć raspršili su se baš u trenutku kada je Grendal pokušala da istka Prinudu.
Izgubljena se okrenu Avijendi, pa je pogleda s ljubavlju u očima. Pokloni joj se, kao da je obožava.
Prasak, obamrlo je shvatila Avijenda. To je učinilo nešto onom tkanju Prinude. Zaista je očekivala da će je taj prasak ubiti, ali on je uradio nešto drugo.
„Preklinjem te, veličanstvena“, obrati joj se Grendal. „Reci mi šta želiš. Dozvoli mi da ti služim!“
Avijenda se osvrnu na Randovo svetlo i dah joj zastade.
Logan izađe iz ruševina noseći dečaka od možda dve godine. Uplakana majka tog deteta pritrča da uzme svog sina iz njegovog naručja. „Hvala ti. Neka si blagosloven, Aša'mane. Svetlost te blagoslovila.“
Logan se zatetura i stade okružen ljudima. Vazduhom se pronosio smrad spaljenog mesa i mrtvih Troloka. „Visoravan se urušila?" upita.
„Urušila“, nevoljno mu odgovori Androl, koji je stajao pored njega. „Zemljotres ju je survao.“
Logan uzdahnu. Njegov plen... je li, dakle, izgubljen? Da li će mu ikada poći za rukom da ga iskopa odatle?
Ja sam budala, pomislio je. Odrekao se tolike moći - i to zbog čega? Da bi spasao te izbeglice? Ljude koji su ga odbacili i mrzeli zbog onoga što on jeste. Ljude koji...
... koji ga gledaju sa strahopoštovanjem.
Logan se namršti. To je običan svet, nimalo nalik ljudima iz Crne kule, koji su navikli na muškarce što mogu da usmeravaju. U tom trenutku on nije video nikakvu razliku između njih.
Logan je, čudeći se, gledao kako se ljudi okupljaju oko njegovih Aša'mana, jecajući od zahvalnosti za to što su ih spasli. Starci su hvatali Aša'mane za ruke i hvalili ih na sav glas, ophrvani osećanjima.
Jedan obližnji mladić gledao je Logana sa divljenjem u očima. Desetak mladića. Svetlosti, stotinu. U očima im nije bilo ni trunčice straha.
„Hvala ti“, opet mu reče ona mlada majka. „Hvala ti.“
„Crna kula štiti“, začu Logan sebe kako govori. „Uvek.“
„Poslaću ga k vama kada odraste, da ga iskušate“, obeća žena držeći sina u zagrljaju. „Volela bih da vam se pridruži, samo ako ima dara.“
Dara. Ne kletve. Dara.
Svetlost ih okupa.
On zastade. Onaj zrak svetlosti na severu... usmeravanje kakvo nikada nije osetio, čak ni tokom pročišćenja. Takva moć.
„Dešava se“, kaza Gejbrila prilazeći mu.
Logan se uhvati za opasač, pa izvadi tri stvari iz torbice - i to diskove, napola bele a napola crne. Obližnji Aša'mani okrenuše se da ga pogledaju, na tren prestavši da Leče.i teše ljude.
„Uradi to“, kaza mu Gejbrila. „Uradi to, Pečatolomče.
Logan prelomi nekada nesalomljive pečate, jedan po jedan, bacajući parčad na tle.
49
Svetlost i Senka
Sve je mrtvo. Perin se u vučjem snu teturao preko stenovite pustare po kojoj nije bilo ni biljaka ni tla na kojem bi te biljke mogle da rastu. Nebo se zacrnelo a mračni oblaci nestali su u tom ništavilu. Dok se peo na vrh grebena, čitav deo tla iza njega samo se odlomio - kamen na kojem je stajao snažno se zatresao - pa odleteo u vazduh.
Ispod toga prostirala se samo praznina.
Sve što je u vučjem snu biva progutano. Perin je nastavio prema Šajol Gulu. Video ga je, kao blistavi svetionik. Čudno, ali iza sebe je u daljini razabirao Zmajevu planinu, mada bi ona trebalo da je tako daleko da uopšte ne može daje vidi. Kao da se zemlja između njih smrvila, a svet smanjio.
Dva vrha primiču se jedan drugome, a sve između njih krši se i lomi. Perin se premesti ispred tunela koji je vodio u Jamu usuda, a onda uđe u tunel prolazeći kroz ljubičastu prepreku koju je tu ranije podigao.
Unutra ga je Lanfear lenjo čekala. Kosa joj je bila crna kao katran, kao kada ju je upoznao, a lice joj je bilo poznato. Izgledala je kao nekada.
„Onaj snoklin mi ide na živce“, kaza. „Zar si baš morao da ga postaviš ovde?“
„Sprečava ostale Izgubljene da dođu“, rasejano odgovori Perin.
„Valjda jeste tako“, kaza ona prekrštajući ruke.
„On je i dalje tamo?" upita Perin.
„Ovo je kraj“, reče ona klimajući glavom. „Upravo se dogodilo nešto ne verovat no." Pogleda ga ispod oka. „Ovo je možda najvažniji trenutak u istoriji čovečanstva, otkad smo otvorili Rupu.“