Džarid samo klonu onako vezan, a sav bes kao da isteče iz njega. Sada je ronio suze. To je bilo neobično videti.
„Reći ću ljudima pored kojih budemo prošli, ako budemo prošli pored ikakvih ljudi, gde se nalaziš“, obeća Baird, „i da verovatno imaš nešto dragulja sa sobom. Možda će doći po tebe. Možda." Pokoleba se. „Nije trebalo da pružaš otpor. Kao da su svi sem tebe znali šta će se desiti. Zmaj je ponovo rođen, stare veze su raskinute a stari zaveti raščinjeni... a ja ću radije biti obešen nego da dopustim da Andor pođe u Poslednju bitku bez mene.“
Baird ode u mrak, dižući svoje novo koplje na rame. Svejedno imam zavet stariji od onoga datog tvojoj porodici. Zavet koji ni sam Zmaj ne bi mogao da raskine. Bio je to zavet dat zemlji. Kamenje je u njegovoj krvi, a njegova krv je u andorskom kamenju.
Baird okupi ostale i pođoše ka severu. Iza njih, u mraku, njihov gospodar je cvileo, potpuno sam, a aveti su počele da promiču kroz logor.
Talmanes povuče Selfarove uzde tako da konj zaigra i zatrese glavom. Dorat je delovao žustro. Možda je Selfar osećao da je njegov gospodar uznemiren.
Noćni vazduh je bio pun dima. Dima i vrištanja. Talmanes je poveo Družinu pored druma zakrčenog garavim izbeglicama. Kretali su se kao naplavine u blatnjavoj reci.
Vojnici Družine zabrinuto su gledali izbeglice. „Polako!“, viknu im Talmanes. „Ne možemo da trčimo sve do Kaemlina. Polako!" Vodio je ljude najbrže što je smeo, skoro trčeći. Njihovi oklopi su zveketali. Elejna je pola Družine povela na Merilorsko polje, uključujući Esteana i veći deo konjice. Možda je očekivala da će morati brzo da se povuče.
Pa, Talmanesu konjica neće biti od prevelike vajde na gradskim ulicama, koje su nesumnjivo jednako zakrčene kao taj put. Selfar frknu i zatrese glavom. Sada su već blizu; gradske zidine su neposredno ispred njih - crne se u mraku naspram besnog svetla. Kao da je čitav grad postao lomača.
Tako mi milosti i palih barjaka, pomislio je Talmanes i naježio se. Ogromni oblaci dima dizali su se nad gradom. To je gadno. Daleko gore nego kada su Aijeli napali Kairhijen.
Talmanes naposletku pusti Selfara da pruži korak. Dorat se dade u galop pored puta, a onda se Talmanes nevoljno probi preko, ne obraćajući pažnju na preklinjanja za pomoć. Zbog vremena koje je proveo s Metom, priželjkivao je da može da pruži nekakvu pomoć tim ljudima. Baš je čudno kako Metrim Kauton utiče na čoveka. Talmanes sada sasvim drugačije gleda na ljude niskog roda. Možda je to zbog toga što još ne zna da li da o Metu razmišlja kao o velmoži ili ne.
S druge strane puta bacio je pogled na grad u plamenu, čekajući da ga njegovi ljudi sustignu. Mogao je sve da ih stavi u sedla - mada nisu uvežbana konjica, svi u Družini imaju konja koji služi za putovanje preko velikih razdaljina. Noćas se nije usuđivao da izda takvo naređenje. Pošto Troloci i Mirdraali vrebaju po ulicama, Talmanesu je trebalo da njegovi ljudi smesta budu spremni za bitku. Samostrelci su sa zapetim oružjem marširali na bokovima dugih kolona kopljonoša. Ma koliko njihov zadatak bio hitan, on nema namere da dopusti da njegovi vojnici budu izloženi troločkom jurišu.
Ali ako izgube one zmajeve...
Svetlost nas obasjala, pomislio je Talmanes. Grad od sveg tog dima koji se komeša iznad njega izgleda kao da ključa. Ali neki delovi Unutrašnjeg grada - koji se diže visoko na brdu i vidi se preko gradskih zidina - još nisu u plamenu. Palata još nije zapaljena. Je li moguće da neki vojnici tamo pružaju otpor?
Nikakav glas nije stigao od kraljice, a sudeći po onome što je Talmanes video, nikakva pomoć neće stići za grad. Mora da kraljica još nije svesna onoga što se dešava, što je loše.
Veoma, veoma loše.
Talmanes ugleda Sendipa, u društvu nekih izviđača Družine. Vitki čovek je pokušavao da se izvuče iz skupine izbeglica.
„Preklinjem te, čestiti gazda“, ridala je jedna mlada žena. „Moje dete, moja kćerka, u severnom delu... “
„Moram da stignem do svoje radnje!“, urlao je jedan zdepasti čovek. „Moja staklarija... “
„Ljudi moji“, kaza Talmanes, terajući konja među njih, „čovek bi pomislio da bi, ako već želite da vam pomognemo, bilo pametno da se sklonite i da nas pustite da dođemo do krvavog grada.“
Izbeglice nevoljno uzmakoše, a Sendip klimnu Talmanesu u znak zahvalnosti. Preplanule puti i tamne kose, Sendip je bio jedan od zapovednika u Družini i dobar vidar. Međutim, tom prijatnom čoveku lice je danas bilo sumorno.
„Sendipe“, obrati mu se Talmanes pokazujući, „tamo.“
Nedaleko od njih stajala je velika skupina vojnika i gledala grad.
„Najamnici“, progunđa Sendip. „Prošli smo pored nekoliko takvih družina. Ni jedan jedini nije pokazao nikakve namere ni prstom da mrdne.“
„To ćemo još videti“, reče mu Talmanes. Ljudi su i dalje kuljali kroz gradske kapije, kašljući, grabeći ono malo stvari što su poneli i vodeći uplakanu decu. Ta bujica neće ubrzo presahnuti. Kaemlin je krcat kao gostionica na pijačni dan; oni koji su bili dovoljno srećni da pobegnu tek su mali deo u odnosu na one što su još u gradu.
„Talmanese“, tiho mu kaza Sendip, „onaj grad će se ubrzo pretvoriti u smrtonosnu zamku. Nema dovoljno izlaza iz njega. Ako dopustimo da Družina unutra bude pribijena... “
„Znam. Ali... “
Kod gradske kapije, nekakav talas osećanja pronese se između izbeglica. Bilo je to nešto bezmalo opipljivo, kao nekakav drhtaj. Vrištanje se pojača i postade još napetije. Talmanes se okrenu; ogromne prilike kretale su se u senkama iza kapije.
„Svetlosti!“, ote se Sendipu. „Šta je to?“
„Troloci“, odgovori Talmanes okrećući Selfara. „Svetlosti! Pokušaće da zauzmu kapiju i da zaustave izbeglice." Iz grada vodi pet kapija; ako ih Troloci sve zauzmu...
To što se dešava već je pokolj. Ako Troloci uspeju da spreče prestravljene ljude da pobegnu, stvari će postati daleko gore.
„Bojni redovi - brže!“, zaurla Talmanes. „Svi na kapiju!" On potera Selfara u galop.
Zgrada u kojoj se nalazio smatrala bi se gostionicom bilo gde drugde, mada Isam u njoj nikada nikoga nije video, izuzev žena obamrlih pogleda koje su se starale o nekoliko neuglednih soba i pripremale bezukusna jela. Tu niko nikad ne dolazi radi uživanja. Sedeo je na tvrdoj stolici za borovim stolom toliko starim da je verovatno posiveo davno pre Isamovog rođenja. Suzdržavao se od toga da dodiruje površinu stola, da ne bi završio s više cepki nego što Aijeli imaju kopalja.
Isamova ulubljena limena čaša bila je puna neke tamne tečnosti, mada on nije pio. Sedeo je pored zida, dovoljno blizu onom jednom jedinom prozoru u gostionici da vidi šta se dešava ispred zgrade, na ulici od nabijene zemlje, slabašno osvetljenoj s nekoliko zarđalih svetiljaka okačenih ispred zdanja. Isam je dobro pazio da mu se lice ne vidi kroz prljavo staklo. Nikada nije gledao pravo kroz prozor. Najpametnije je ne privlačiti pažnju kada se čovek nalazi u Gradu.
To je jedino ime koje je to mesto imalo, ako se uopšte može reći da ima ikakvo ime. Poslednjih dve hiljade godina velike straćare građene su i zamenjivane novima bezbroj puta. Zapravo, ako se malo progleda kroz prste, to naselje i liči na prilično veliki grad. Većinu zgrada podigli su zarobljenici, koji se često malo razumeju u zidanje ili se ne razumeju nimalo. Nadgledali su ih jednako neuki ljudi. Priličan broj kuća delovao je kao da ih samo zgrade sa strane drže da se ne sruše.
Znoj se Isamu slivao niz lice, dok je on krišom gledao šta se dešava na ulici. Ko će doći po njega?