„Lind“, kaza joj Androl kada ona krene da ode.
Ona se osvrnu da ga pogleda.
„Ti... noćas dobro zaključaj gostionicu. A onda bi možda bilo pametno da ti i Frask odete u neki podrum u kom ima potrepština, važi? Jesu li ti podrumska vrata debela?“
„Jesu“, odgovori mu ona. „Mada to ništa neće vredeti." Ako dođe da ih traži neko obdaren Jednom moći, neće biti bitno koliko su vrata debela.
Nalam i Kanler stigoše do njih, pa se Androl okrenu da ode, ali nalete pravo na čoveka koji je stajao u dovratku iza njega; nije ga čuo kako mu prilazi. Kiša mu se slivala s aša'manskog kaputa, s mačem i zmajem na visokom okovratniku. Atal Mišrejl bio je Taimov od samog početka. Oči mu nisu šuplje; njegovo zlo samo je njegovo. Visok i duge zlatne kose, smešio se tako da mu se to nije odražavalo u očima.
Pevara se lecnu kada ga vide, a Nalam opsova i zgrabi Jednu moć.
„De, de“, začu se nečiji glas. „Nema potrebe za sukobom." Mezar se skloni s kiše i stade pored Mišrejla. Niski Domanac bio je prosed i zračio je mudrošću, iako se preobratio.
Androl pogleda Mezara pravo u oči - i bilo je to kao da gleda u neku duboku pećinu. Kao da gleda u mesto koje svetlo nikada nije obasjalo.
„Zdravo, Androle“, reče Mezar i spusti ruku Mišrejlu na rame, kao da su njih dvojica davnašnji prijatelji. „Zašto bi gazdarica Lind trebalo da se Plaši bilo čega i da se zatvara u podrum? Začelo nema bezbednijeg mesta od Crne kule?“
„Ne verujem noćima kada su mračne i olujne“, odgovori Androl.
„Možda je to pametno“, kaza mu Mezar. „Ali ti izlaziš u mrak. Zašto ne ostaneš tu gde je toplo? Nalame, voleo bih da čujem neku od tvojih priča, možda bi mogao da mi ispričaš o onome kada ste ti i tvoj otac bili u Šari?“
„To nije toliko dobra priča“, reče mu Nalam. „Baš i ne znam da li je se dovoljno dobro sećam.“
Mezar se zasmeja, a Androl začu kako Velin ustaje iza njega. „Ah, tu si! Baš sam im rekao da ćeš im ti ispričati o arafelskim odbranama.“
„Dodi da čuješ“, reče mu Mezar. „Ovo će biti važno za Poslednju bitku.“
„Možda ću se vratiti“, hladno odvrati Androl. „Kada završim s drugim poslom.“
Njih dvojica su se neko vreme gledali u oči. Nalam je i dalje držao Jednu moć. On je jednako snažan kao Mezar, ali nikada mu neće poći za rukom da se nosi i s njim i s Mišrejlom - naročito ne u prostoriji krcatoj ljudima koji će verovatno stati na stranu dvojice punopravnih Aša’mana.
„Veline, ne traći vreme s potrčkom“, reče Koteren iza njega. Mišrejl se skloni u stranu da napravi mesta za trećeg pridošlicu. Zdepasti čovek sitnih očiju prisloni ruku Androlu uz nedra i odgurnu ga u prolazu. „O, čekaj. Više ne možeš da izigravaš potrčka, zar ne?“
Androl smesta uđe u prazninu i zgrabi Izvor.
Senke se istog trena pokrenuše po prostoriji. Postajale su sve duže.
Nema dovoljno izvora svetlosti! Zašto nisu zapalili još svetiljaka? Tama priziva senke, a on ih vidi. Te senke su stvarne i svaka je pipak crnila koji se pruža ka njemu. Pruža se da ga uvuče u senke, da ga uništi.
O, Svetlosti. Poludeo sam, poludeo...
Praznina se rasprši a senke se - na svu sreću - povukoše. On shvati da se sav trese i da se bez daha povlači ka zidu. Pevara ga je bezizražajno gledala, ali osećao je njenu zabrinutost.
„O, inače“, kaza Koteren - on je bio jedan od najuticajnijih Taimovih čankoliza - „jesi li čuo?“
„Šta?“, nekako pođe za rukom Androlu da izgovori.
„Ražalovan si, potrčko“, reče mu Koteren, pokazujući na značku u obliku mača. „Taimova naređenja. Od danas. Vraćaš se da budeš borac, Androle.“
„O, da“, doviknu Velin iz središta prostorije. „Zao mi je što sam to zaboravio da pomenem. Bojim se da to jeste dogovoreno s gospodarom Zmajem. Androle, nije ni trebalo da budeš unapređen. Žao mi je.“
Androl diže ruku ka vratu, ka znački na njemu. Ne bi trebalo da mu je to bitno; šta ta značka uopšte pa znači?
Ali jeste bitno. Citav život je proveo u traganju. Segrtovao je kod desetak I različitih zanatlija. Borio se u pobunama i preplovio preko dva mora. Sve i vreme je tragao - tragao za nečim što nije mogao da odredi.
To je našao tek kada je došao u Crnu kulu.
Savladao je strah. Neka senke budu spaljene! On opet zgrabi saidin, a Moć pokulja u njega. Ispravio se i pogledao Koterena pravo u oči.
Krupniji čovek se nasmeši i takođe zgrabi Jednu moć. Mezar mu se pridruži, a u sredini prostorije Velin ustade. Nalam od zabrinutosti zašapta sebi u bradu, sve vreme šestareći pogledom. Kanler zgrabi saidin, delujući kao da se pomirio sa sudbinom. Sve što je Androl mogao da drži u sebi - sva Jedna moć koju je mogao da prikupi - pokuljala je u njega. U poređenju sa ostalima, bila je neznatna. On je najslabiji čovek u toj prostoriji; i najnoviji pridošlica može da povuče više Moći od njega.
„Dakle, hoćeš li se odvažiti da pokušaš?" tiho ga upita Koteren. „Zatražio sam od njih da te ostave, jer sam znao da ćeš s vremenom pokušati. Hteo sam to zadovoljstvo za sebe, potrčko. Hajde. Udri. Da te vidimo.“
Androl posegnu, pokušavajući da učini ono jedno jedino što može, da obrazuje kapiju. Za njega je to nešto daleko veće od običnih tkanja. To se svodi samo na njega i na Moć i to je nešto lično, nešto nagonski.
Pokušavajući da sada otvori kapiju, osećao se kao da pokušava da se uzvere uz stotinu stopa visok stakleni zid, grebući ga samo noktima. U sebi je skočio, batrgao se, pokušao. Ništa se nije desilo. Osećao se kao da je neverovatno blizu; kada bi se samo još malo napeo, mogao bi da...
Senke se izdužiše. Strah ga opet obuze. Stisnuvši zube, Androl prinese ruku okovratniku i trgnu značku s njega. Baci je na pod ispred Koterena, tako da značka zvecnu kada pade na daske. Niko u prostoriji nije ni reč rekao.
A onda, zakopavajući svoju sramotu pod planinom rešenosti, on pusti Jednu moć i progura se pored Mezara i izađe u mrak. Nalam, Kanler i Pevara bojažljivo pođoše za njim.
Kiša se slivala preko Androla. Osećao se kao da je ostao bez šake, a ne bez značke.
„Androle..." zausti Nalam. „Žao mi je.“
Začu se grmljavina. Gacali su kroz blatnjave bare koje su se širile po flekaldrmisanoj ulici. „Nije bitno“, odgovori Androl.
„Možda je trebalo da se borimo“, primeti Nalam. „Podržali bi nas neki od momaka koji su bili tamo; nisu baš svi u njegovom džepu. Otac i ja smo jednom savladali šest psomraka - jesmo, Svetlost mi grob obasjala. Ako smo to preživeli, onda i mi možemo da izađemo na kraj s nekoliko aša'manskih pseta.“
„Bili bismo pobijeni“, odgovori Androl.
„Ali....“
„Bili bismo pobijeni ponovi Androl. „Nalame, ne smemo im dozvoliti da oni biraju bojište.“
„Ali doći će do bitke?“, upita Kamler, sustigavši Androla s druge strane. „Logan je u njihovim rukama“, kaza Androl „Da nije tako, oni ne bi obećavali to što obećavaju. Ako ostanemo bez njega, sve će propasti - naša pobuna, naši izgledi da dobijemo ujedinjenu Crnu kulu.“
„Dakle....“
„Dakle, spašćemo ga“, odgovori Androl, nastavljajući da hoda. „Noćas.“
Rand je radio obasjan mekim i ravnomernim svetlom saidinske kugle. Pre događaja na Zmajevoj planini, počeo je da izbegava takvu svakodnevnu upotrebu Jedne moći. Smučilo bi mu se kad god bi je zgrabio, a sve mu se više gadilo što je duže koristi.
To se promenilo. Saidin je deo njega i više ne mora da ga se pribojava - sada kada opačine više nema. Još važnije od toga jeste to što je o saidinu - i o sebi - prestao da razmišlja kao o pukom oružju.
Radiće obasjan svetlosnim kuglama kad god može. Namereva i da ode kod Flina i da nauči Lečenje. Slabo je nadaren za to, ali i to malo moglo bi biti dovoljno da nekom ranjeniku spase život. Rand se prečesto tom čudesnošću - tim darom - služio samo da uništava ili da ubija. Nije ni čudo što ga ljudi posmatraju sa strahom. Sta bi Tam rekao?