Valjda mogu i da ga pitam, rasejano je pomislio Rand dok je zapisivao beleške na parčetu hartije. Još mu je teško da se navikne na to da je Tam tu, u logoru dalje. Rand je nešto ranije obedovao s njim. To je bilo nelagodno, ali ništa više nego da je neki kralj pozvao svog oca iz jednog zabačenog sela da „obeduje" s njim. Smejali su se tome, zbog čega se on osećao mnogo bolje, Rand je pustio Tama da se vrati u Perinov logor; umesto da ga zaspe počastima i bogatstvom. Tam nije želeo da ga znaju kao oca Ponovorođenog Zmaja.
Želeo je da ostane ono što je oduvek i bio - Tam al'Tor, stameni i pouzdani i čovek po svim merilima, ali ne velmoža.
Rand se vratio spisu pred sobom. Pisari iz Tira savetovali su ga o tome kakav bi jezik trebalo da koristi, ali on je sopstvenom rukom ispisao njegovu sadržinu; taj spis nije želeo da poveri ničijoj ruci sem svoje - niti očima nekoga drugog.
Je li previše oprezan? Ono što njegovi neprijatelji ne mogu da predvide, ne mogu ni da osujete. Postao je previše nepoverljiv nakon što ga je Semirhag umalo zarobila. Svestan je toga. Međutim, toliko dugo neke stvari čuva u prevelikoj tajnosti, da mu je teško da se odvikne od toga.
Počeo je da opet iščitava pismo, i to od vrha. Jednom prilikom, Tam je poslao Randa da pregleda jednu ogradu, kako bi video gde je oslabila. Rand je to i učinio, ali kada se vratio - Tam ga je poslao da opet uradi isti posao.
Rand je tek u trećem prolasku pronašao labavi stub koji je trebalo zameniti. I dan-danas on ne zna je li Tam znao za stub, ili je njegov otac samo bio pažljiv i oprezan, po svom običaju.
Ovaj spis je daleko važniji od obične ograde. Rand namerava da ga te rioći pregleda još desetak puta, tražeći nevolje koje nije predvideo.
Nažalost, teško mu je da se usredsredi. Žene nešto smeraju. Oseća ih kroz ono klupko u pozadini svog uma. Ima ih četiri - Alana je i dalje tu, negde na severu. Ostale tri su čitave noći jedna uz drugu; sada skoro da su stigle do njegovog šatora. Šta li smeraju? To...
Čekaj. Jedna od njih se odvojila od ostalih. Skoro da je stigla. Avijenda?
Rand ustade, pa priđe ulazu u svoj šator i odgrnu šatorsko krilo.
Ona se ukopa neposredno ispred ulaza, kao da je nameravala da se ušunja u njegov šator. Diže glavu i pogleda ga pravo u oči.
Odjednom, kroz noć se prolomiše krici. Tek je tada primetio da njegovi stražari nisu na svojim položajima. Međutim, Device su se ulogorile pored njegovog šatora i izgleda da viču na njega. Ne iz radosti, kao što bi on očekivao. Bile su to uvrede - i to strašne. Nekoliko Devica vrištalo je na sav glas šta će uraditi izvesnim delovima njegovog tela kada ga sustignu.
„Šta je sad pa ovo?“, promrmlja on.
„Ne misle to ozbiljnog reče mu Avijenda. „Za njih je to obeležje činjenice da si me oteo iz njihovih redova - ali ja sam već napustila njihove redove kako bih se pridružila Mudrima. To je... običaj Devica. Zapravo je reč o iskazivanju poštovanja. Da im se ne dopadaš, one se ne bi tako ponašale.“
Aijeli. „Čekaj“, zausti on. „Kako sam te to oteo od njih?“
Avijenda ga pogleda pravo u oči, ali obrazi joj se zarumeneše. Avijenda? Crveni? To nije očekivao.
„Trebalo bi da si to već shvatio“, odgovori mu ona, „samo da si obraćao Pažnju na ono što sam ti pričala o nama...“
„Nažalost, učenik ti je bio u potpunosti vunoglav.“
„Sreća njegova što sam rešila da mu produžim obuku." Približi mu se za korak. „Moram da ga naučim još mnogo čemu." A onda pocrvene još više.
Svetlosti. Prelepa je. Ali prelepa je i Elejna... kao i Min... kao i...
On je budala. Slepac i budala.
„Avijenda“, poče on. „Volim te, zaista te volim. Ali u tome i jeste nevolja, plamen sve spalio! Volim vas sve tri. Mislim da ne mogu da ovo prihvatim i da odaberem...“ Ona odjednom prasnu u smeh. Ti jesi budala, zar ne, Rande al'Tore?“
„Često. Ali šta...“
„Rande al’Tore, mi smo prvosestre - Elejna i ja. Min će nam se pridružiti kada je malo bolje upoznamo. Nas tri ćemo sve deliti.“
Prvosestre? Trebalo je da pretpostavi, nakon onog čudnog vezivanja. On prinese ruku glavi. Mi ćemo te deliti - tako su mu kazale.
Dovoljno je strašno to što će četiri žene vezane za njega da prepusti bolu i patnji, ali to što ga tri vezane žene vole? Svetlosti, on ne želi da im nanese bol!
„Kažu da si se promenio“, primeti Avijenda. „To mi je kazalo tako mnogo ljudi za ovo kratko vreme otkad sam se vratila da mi je skoro dojadilo da slušam o tebi. Pa, lice ti je možda spokojno, ali osećanja nisu. Zar je toliko strašno biti vezan za nas tri?“
„Avijenda, ja to želim. Trebalo bi da se sakrijem u mišju rupu zbog toga što to želim. Ali bol.“
„Prigrlio si ga, zar ne?“
„Ne bojim se ja svog bola - već vašeg.“
„Zar smo mi toliko slabe da ne možemo da istrpimo ono što ti možeš?“
Gledala ga je tako da ga je to duboko uznemirilo.
„Naravno da ne“, odgovori Rand. „Ali kako da priželjkujem bol za one koje volim?“
„Naše je da taj bol prihvatimo“, odvrati mu ona dižući glavu. „Rande al'Tore, tvoja odluka je jednostavna, premda ti uporno pokušavaš da je otežaš. Odluči se za da ili za ne. Primi na znanje - ili nas sve tri zajedno, ili nijedna. Nećemo ti dozvoliti da se isprečiš između nas.“
On se pokoleba, pa je poljubi - u potpunosti se osećajući kao preljubnik. Iza njega Device, za koje nije ni shvatio da ga posmatraju, još glasnije zaurlaše uvrede, mada je sada čuo neverovatnu radost u njima. On se odmače, prekinuvši poljubac, pa prisloni šaku uz Avijendino lice. „Vi ste krvave budale. Sve tri.“
„Onda je sve u redu. Mi smo ti ravne. Trebalo bi da znaš da sam sada Mudra.“
„Onda nismo ravnopravni“, odgovori joj Rand, „jer sam tek sada počeo da uviđam s koliko sam malo mudrosti zapravo obdaren.“
Avijenda frknu. „Dosta priče. Sada ćeš da me obljubiš.“
„Svetlosti“, izusti on. „Malo si napadna, zar ne? Je li to aijelski običaj da se te stvari tako rade?“
„Ne“, reče ona opet crveneći. „Samo... ja nisam baš vešta u ovome.“
„Vas tri ste to dogovorile, zar ne? Koja će mi doći.“
Ona se pokoleba, pa klimnu.
„Ja nikada neću moći da biram, zar ne?“
Ona odmahnu glavom.
Rand se zasmeja, pa je privuče uza se. Isprva je bila ukočena, ali onda se opustila i pribila uz njega. „Dakle, moram li najpre da odem i da se borim s njima?" On klimnu prema Devicama.
„Budalo jedna muška, to važi samo za venčanja - i to ako rešimo da si vredan braka. A i borbu bi vodile naše porodice, a ne članovi naših društava. Zaista nisi obraćao pažnju dok sam te obučavala, zar nije tako?“
On je pogleda. „Pa, drago mi je što neće biti borbe. Nisam siguran koliko vremena imamo, a nadao sam se da ću se noćas malo naspavati. Mada..." On ućuta kada vide kako ga ona gleda. „Ja... neću se naspavati, zar ne?“
Ona odmahnu glavom.
„Pa, šta da se radi. Makar ovoga puta neću morati da se brinem da ćeš se smrznuti nasmrt.“
„Da, ali ako ne prestaneš da trtljaš, Rande al'Tore, može se desiti da crknem od dosade.“
Uze ga za ruku i nežno ali odlučno povuče u šator - za to vreme krici Devica postadoše još glasniji i istovremeno još uvredljiviji i ushićeniji.
„Pretpostavljam da je razlog tome nekakav ter’angreal“, reče Pevara. Cučala je sa Androlom u zadnjoj prostoriji jednog opštenamenskog skladišta Crne kule - i taj položaj nije joj bio ni najmanje udoban. Prostorija se osećala na prašinu, žito i drvo. Većina zgrada u Crnoj kuli potpuno je nova, pa ni ta nije bila izuzetak. Kedrove daske bile su još sveže.