Sin čovečji

Robert Silverberg Sin čovečji

»Pazite, bdite! Jer ne znate kad je vreme.

To je kao kad čovek koji ide na put, ostavi kuću svoju i da slugama svojim vlast, svakome svoj posao, i vrataru zapovedi da bdi.

Bdite, dakle! – jer ne znate kad će doći gospodar od kuće, da li uveče, ili u ponoći ili kad petli poju, ili ujutru –

Da ne dođe iznenada i nađe vas gde spavate.

A što vama kažem, svima kažem: Bdite!«

Evanđelje po Marku 13; 33–37{Prema prevodu Novoga zaveta od dr Dimitrija Stefanovića}

»A odmah posle nevolje tih dana sunce će pomračiti, mesec neće davati svetlosti svoje, zvezde će spasti s neba i sile nebeske uzdrmaće se.

I tada će se pokazati znak Sina čovečjega na nebu, i zakukaće svi narodi na zemlji, i ugledaće Sina čovečjeg gde ide na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom.«.

Evanđelje po Mateju 24: 29–30*

»Ne zaziri od blasfemije – ona će za duhovitost biti proglašena«.

Bajron, Engleski bardi i škotski kritičari

»Mi znamo šta smo, ali ne i šta možemo biti.«

Hamlet, IV, v, 43

saputnicima,

Bilu Rotsleru

Polu Tarneru

1

Budi se. Zemlja pod njim je tamna, hladna i vlažna. Leži na leđima, u polju skerletne boje; meki nalet vetra zatalasa travu, i poljem kao da prostruji krv. Nebo je čelično plavo, i intenzivna prozirnost te boje čini da nešto bolno zaškripi u njegovoj glavi. Otkriva sunce: nisko na nebu, veće nego što bi trebalo da bude, nekako bledo i ranjivo, možda čak malo ulubljeno pri vrhu i pri dnu. Biserna sumaglica diže se sa tla i kovitla prema nebu, stvarajući pri tom ustreptale trake plave, zelene i crvene boje. Uz nešto nelagodnosti postoje svestan gustog omotača tišine oko sebe. Oseti se izgubljeno. Unaokolo nikakvog grada, nikakvog znaka ljudskog prisustva na ovoj poljani, u ovoj dolini, kao ni na okolnim brdima. Polako se podiže i uspravlja, licem prema suncu.

Telo mu je golo. Dodiruje ga, postajući svestan svoje kože. Sa tihom znatiželjom posmatra nadlanicu ruke, koju je prislonio uz tamne malje svojih grudi. Kako čudno izgledaju ovi prsti: sa kvrgastim zglobovima, mestimično pokriveni mekim dlačicama, sa dva neznatno ogrebana zgloba, i sa noktima koje je očigledno potrebno dovesti u red. Kao da nikada ranije nije video svoju ruku. Pušta da mu ruka lagano sklizne niz telo; zaustavlja je da bi vrhovima prstiju zadobovao po zategnutoj koži mišićavog stomaka; potom, za trenutak, istražuje trag od blago nabrane kože na mestu gde je bilo slepo crevo. Ruka se spušta još niže, i on otkriva svoje genitalije. Mršteći se, prstima obuhvata testise, i lagano ih odiže, kao da im ispituje težinu. Dodiruje svoj penis, prvo deo pokriven tankom kožicom, zatim deo od mekanog mesa bledocrvene boje, koji se nalazi pri vrhu, najzad i sam vrh. Čudno je imati tako komplikovanu stvar na svom telu. Ispituje, dalje, svoje noge. Prilično velika modrica, u nijansama purpurne i žute boje, nalazi se na levom bedru. Pogled mu se spušta na stopala. I ona su mestimično pokrivena dlakom. Nožni prsti čine mu se potpuno stranim. Počinje da ih miče. Ukopava ih u tlo. Savija kolena. Mrda ramenima. Razmiče, u dosta širokom luku, svoje noge. Stane da mokri. Gleda ravno u sunce i, začudo, dosta vremena prolazi pre nego oči počnu da ga peku. Pošto skrene pogled, ugleda sunce iza očnih jabučica, položeno ispred njegovog mozga, što je učinilo da se oseti manje usamljeno.

»Zdravo!« vikne. »Hej! Tebi! Meni! Nama! Ko?« Gde je Vičita? Gde je Toronto? Gde je Dibuk? Gde je Sioset? Gde je Sao Paolo? Gde je La Žola? Gde je Bridžport? Gde je Makmurdo Saund? Gde je Elenvil? Gde je Mankato? Gde je Morpet? Gde je Džordžtaun? Gde je Sent Luis? Gde je Mobil? Gde je Vala Vala? Gde je Galveston? Gde je Bruklin? Gde je Kopenhagen?

»Zdravo? Hej? Tebi? Meni? Nama? Ko!« Sa njegove leve strane nalazi se pet zaobljenih brežuljaka pokrivenih sjajnom vegetacijom crne boje. Sa desne strane polje skerletne trave širi se u nepreglednu ravnicu, koja se utapa u horizont. Ispred njega tlo je blago ulegnuto, čineći udolinu, koja je nešto veća od jaraka, ali još uvek nije kanjon. Drveće što ga vidi unaokolo potpuno mu je nepoznato. Čudnog je oblika; stabla su tamnobraon boje, sa mestimičnim izbočinama, puna i zaobljena; na njima kaskade mesnatih listova trepere poput venaca od sjajnih belih i žutih bisera. Iza njega, obmotani dugim i neobjašnjivim senkama, leže jame i neugledna brdašca, na kojima se vide male biljke drvenih stabljika boje peska.

Spušta se ravno u dolinu.

No, sada barem vidi prvi znak života. Uznemirena njegovim prisustvom, nekakva ptica naglo uzleće sa jednog omanjeg drveta i počinje da kruži u vazduhu, na priličnoj udaljenosti od njega. Umirivši se malo, leteći u sve manjim krugovima, ptica mu se približava: kao da želi da ga pažljivije osmotri. Ispituju jedno drugo. Ptica je veličine jastreba, tamnog tela, uskog i neljubaznog lica sa hladnim zelenim očima i tankim, čvrsto stisnutim kljunom, koji podseća na ljudske usne. Krila su joj plamene boje i rebrasta, providna kao da su od gaze, a rep joj je u obliku klina, i preko njega je prevučena nekakva koprena sa resicama ružičaste boje, koje za vreme leta trepere. Leteći iznad njega ptica ga zasipa tucetom sjajnih zelenih vavoljaka, koji vešto padaju na tlo okolo njega, zatvarajući ga u nekakvu geometrijsku figuru. Malo oklevajući, on se saginje i dotiče najbliži vavoljak. Ovaj počne da šišti; čuje se zvuk sličan zvižduku; ali kada vavoljak dodirne prstom, ne oseća ni toplotu ni njegovu materiju. Odguruje ga u stranu. Ptica zagrakće prema njemu.

»Ja sam Hanmerova«, začuju se reči.

»Zašto si neljubazna? Čime sam te povredio?«

»Nisam neljubazna? Ne preuzimam odgovornost. Niti osuđujem.«

»Ti si me zasula svojim izmetom.«

»To je uspostavilo odnos«, govori ptica dok odleće. »Ja sam Hanmerova«, začuje se još jednom iz daljine. On pažljivo posmatra ovo stvorenje koje odleće. Sunce se lagano kreće prema brdima. Nebo sada izgleda glatko, kao da je lakirano. Usta su mu suva, a u njima umesto jezika kao da ima smotuljak papira. Nastavlja da se spušta u dolinu. Primećuje da kroz dolinu protiče potok, zelena voda na čijoj se glatkoj površini odbleskuju sunčevi zraci; voda svojim tokom povija rastinje koje je izniklo na obalama. Zaputi se ka njemu, misleći da će ga dodir hladne vode po koži razbuditi. Ovaj san je već počeo da ga zamara; postao je malo ružan i, čak i za san, suviše neverovatan. Kleknuo je uz potok. Potok je neočekivano dubok, i proziran poput kristala. Dole, u dubini, vide se ribe kako, nošene snažnom maticom, promiču tamo-amo. Vitka stvorenja sa krupnim, pametnim očima, duboko usečenim ustima punim zuba, i sa blago zaobljenim perajama. Žrtve. Nasmeši im se. Oprezno spušta ruku sve do lakta u vodeni brzak. Trenutak dodira sa vodom sličan je električnom šoku, uz to i ošamućujući. Povlači ruku nazad, pokriva lice šakama i, ophrvan dubokom tugom, zaplače. Žao mu je čoveka, žao mu je svih čovečjih dela. U svesti mu se polako kristališe slika ljudskog sveta, u svoj njegovoj složenosti i šarenilu: zgrade i vozila i putevi i prodavnice i travnjaci i masne mrlje i izgužvani papiri i svetleće reklame. Vidi ljude odevene u komotna odela, i žene u tesnim cipelicama i u garderobi koja ističe njihove obline. Taj svet je izgubljen, i za njim on žali, taj svet on oplakuje. Čuje zvuk raketnih motora i pisak automobilskih kočnica. Divi se odblesku sunčevog svetla na staklenim površinama solitera. Gde je sada sve« to? Zbog toga je žalostan. Hladne suze mu se slivaju niz obraze i kaplju na usne koje podrhtavaju niz obraze i kaplju na usne koje podrhtavaju. Zar su negdašnji cvetovi nestali? Zar ni korov iz starih dana više ne ostoji? Prijatelji i familija? Brige i napor? Zvona na katedrali, ukus crnog vina na jeziku, sveće, šećerna repa, mačke, kaktusi? Gorko uzdahnuvši, mireći se sa sudbinom, on se ravnodušno naginje preko ruba obale, i pada u potok. Voda ga prima u svoje naručje, i brzo ga vuče dole, ka dnu.