Nekoliko minuta on ne pruža nikakav otpor. A tada, odjednom, izvija svoje telo i hvata se za jednu podvodnu stenu. Odgurujući se od te stene počinje da pliva prema dnu, sve dok se ne zaustavi licem iznad šljunkovitog tla, i tu ostaje da lebdi malo duže, privikavajući se na izmenjenu okolinu. Kada je konačno ostao bez daha, snažno se otiskuje od dna i pliva ka površini, a potom se izvlači na obalu. Za trenutak leži licem prema zemlji. Potom se podiže. Dodiruje svoje telo.
Voda što ga je bila peckala po telu dok je bio u njoj, delimično ga je izmenila. Malje sa tela su nestale, i koža mu je sada glatka i bela i nova, kao koža u kitovog mladunca. Na levom bedru više nema modrice. Zaglavci su mu zalečeni. Nema ni ožiljka od slepog creva. Penis mu izgleda čudno, i nakon pažljivog zagledanja, sa užasom shvata da je obrezan. Palac gurne u pupak; on je još uvek tu. Nasmeje se. Sada tek primećuje i to da se, dok je on bio u vodi, dan primakao svom kraju. Sunčev poslednji zrak upravo se gubi sa horizonta, i tama naglo osvaja nebo. Od meseca ni traga. Ubrzo se pojavljuju zvezde, koje svoj dolazak najavljuju visokim zavijajućim tonovima, pevajući: Ja sam crvena, Ja sam Plava, Ja sam zlatna, Ja sam bela. Gde je Orion? Gde je Veliki Medved? Gde je Jarac?
Rastinje u dolini sija nekakvim čudnim, grubim, gotovo hrapavim sjajem. Tlo počinje da se mrda, podrhtava, puca po površini, i iz hiljade uzanih pukotina pomaljaju se stvorenja dugačkih, vlažnih i srebrnastih tela, slična kišnim glistama. Izlaze ih svojih, u tlu skrivenih, rupa i kreću, puzeći, prema dolini, što zbog njihovog sjaja predstavlja atraktivan prizor. Kada mu se približe, ta stvorenja se razdvajaju, puze svuda naokolo, ostavljajući njega kao ostrvo usred tog bleštavog mnoštva. Čuje kako se oglašavaju nekakvim besnim šaptavim zvucima, ali on u tim zvucima ne uspeva da otkrije nikakvo značenje.
Začu se lepet krila, i iz vazduha sleteše dva stvorenja, različita od ptice koju je prethodno video; ova stvorenja imaju velika i otromboljena tela, nalik džakovima, pokrivena su pramenovima gustog crnog krzna, a na grudnu kost su im pričvršćena uglasta krila. Stvorenja su velika poput koza. Počinju da progone ove srebrne gliste, gutaju ih svojim elastičnim smežuranim kljunovima, da bi ih nedugo zatim iz sebe izlučili, potpuno čitave. Čini se da imaju neutaživ apetit. Kada ga ova dva stvorenja besno pogledaju, on se sa osećanjem gađenja povuče nazad.
Nešto veliko i tamno zaklopara iznad potoka, ali pre nego što uspe jasno da vidi šta je to, ono nestaje. Sa neba se začuje glasan smeh. Miris najnežnijeg cveća podiže se sa vode, rastače se u težak i opor miris, potom nestaje. Postaje hladno. Strese se. Počinje da pada i slaba kiša. Situacija u kojoj se našao nije nimalo prijatna; uz to, sve ovo je tako čudno. Iz daljine se začuje muzika. Tonovi se jedan trenutak jasno čuju, zatim utihnu, a onda se ponovo izvlju, lagano podrhtavajući u noćnoj tami. Otkriva da od tih tonova može u svesti da oblikuje melodije kakve poželi: zamišlja potmuli zvuk roga, setnu tužbalicu, menuet. Mala stvorenja užurbano gmižu oko njega. Zar su žabe pomrle? Zar su miševi istrebljeni? Gde su lemuri? Gde su krtice? Pa ipak, oseća da bi mogao da zavoli i ova nova stvorenja. Bezgranična plodnost evolucije otkriva mu se u svom blistavom izobilju, i to ga malo razveseli, tako da od tonova što se viju okolo, njegova svest počinje da oblikuje himnu. Šta god da je, dobro je. Muzika što se čuje iz daljine sada mu se Čini da je od bubnjeva i truba iz Himne Svevišnjem. Odjednom, kao tmurni kontrast ovoj ponesenosti, začuše se nečiji snažni koraci, i on vidi da više nije sam: tri ogromna stvorenja izranjaju iz tame, i kreću prema njemu. San postaje suviše mračan. Kakva su ova bića? Ova stvorenja nalik krvoločnim zverima, gadna i odvratna? Dvonošci, uspravni, sa ravnim širokim stopalima, snažnim butinama prekrivenim dlakom, sa uvučenim stomacima, i masivnim grudnim koševima. Zadah truleži ide ispred njih. Lica su im okrutna, no, i pored toga, veoma slična ljudskim licima: sjajnih očiju, kukastih noseva, otromboljenih usana, sa slabom sivkastom bradom u kojoj se nahvatalo trunja i prljavštine. Nezgrapno vuku noge, savijaju kolena, ljuljaju se u struku dok hodaju: ogromne uspravne koze i, ako se pretpostavi da su stvorene nakon čoveka, žalostan proizvod evolucije. Kako oni prođu, iz tragova njihovih stopa niče nekakav čekinjasti korov, teškog i neprijatnog mirisa koji podseća na miris ribe. Koža im je bolesno bela, zborana, i jadno visi preko njihove snažne muskulature; cela je pokrivena sitnim plikovima, između kojih izbija sitna dlaka. Teturajući se ova stvorenja klimaju glavama, glasno smrću, otresaju slinu koja im curi iz nozdrva, i izmenjuju nekakve nemušte reči među sobom. Čini se da na njega uopšte ne obraćaju pažnju. Posmatra ih dok prolaze mimo njega. Kakva su ovo jadna stvorenja? Uplaši ga pomisao da ova bića možda pripadaju najrazvijenijoj vrsti, vrsti koja ima dominantan položaj u ovoj eri, da su oni naslednici čovečjeg roda, ili čak njegovi potomci. Na ovu pomisao bol ga preseče u grudima, i on se baci na tlo, i stane da se prevrće levo-desno, u agoniji, gnječeći pri tom crvolike životinjice koje su puzale oko njega. Počne, potom, po tlu da lupa dlanovima, i da čupa kužno korenje koje je, za ovim stvorenjima, pre par trenutaka izniklo. Pridigne se malo i nasloni čelo na jedan gladak kamen. Muka mu je, povraća iako mu je stomak skoro prazan. Obuzet užasom, nokte zariva u sopstvene slabine. Zar su ova stvorenja nastanila svet? Zamišlja zajednicu ovih bića kako se mole klečeći na vlastitom izmetu. U svesti vidi sliku: ova stvorenja u noći punog meseca grakću ispred Tadž Mahala. Vidi ih kako se pentraju po piramidama, vidi kako njihovi ispljuvci padaju po Rafaelovim i Veronezovim slikama, kako njihovo šmrkanje i podrigivanje zaglušuje Mocartovu muziku. Gorko se zaplače. Zubima počne da grize zemlju. Koliko još ima do jutra? – pita se sav slomljen. U svoj toj muci i ud mu se ukrutio, i on ga uzima u ruku i, dahćući, prosipa svoje seme. Leži na leđima i pogledom traži mesec, ali njega nema na nebu, a zvezde mu izgledaju potpuno strane. Začuje se ponovo muzika. No, on je izgubio moć da joj u svojoj svesti da neki oblik. Sada mu ona izgleda kao zveka i lupa metalnih šipki, kao vrisak nimalo prijatan uhu. Očajan i tužan, vičući iz sveg glasa u tamu, on pokušava da nadglasa to klepetanje, da ublaži tu nesnosnu buku, taj pravi haos od tonova. U tome mu prolazi noć, nemirna i besana.
2
Pruge nadolazećeg svetla polako boje nebo. Tama je ustuknula pred ružičastom, sivom i plavom bojom. Isteže se i u sebi pozdravlja jutro; istovremeno, primećuje da je gladan i žedan. Sišavši do potoka, naginje se iznad njega, pljuska lice hladnom vodom, pere oči i zube i, sa nelagodom, briše tragove sperme sa svojih butina. Potom dugim gutljajima pije vodu, sve dok žeđ ne nestane. Hrana? Spušta ruku u vodu i, sa veštinom koja je i njega samog začudila, iz potoka vadi ribu, koja se zapraćaka u njegovoj ruci. Riba ima glatko telo plave boje, sa crvenim vlaknicama koja pulsiraju ispod površine njene kože. Da je pojede? Sirovu? Pa da, kako bi drugačije sada i mogao. Ipak, mogao bi barem živu da je ne jede. Prethodno će joj smrskati glavu o stenu.
»Nemoj, molim te. Ne čini to«, začuje se nečiji glas.
Spreman je da poveruje da to riba moli za svoj život. Ali, purpurna senka pada po njemu; on ovde izgleda nije sam. Okrenuvši se, ugleda mršavu i vitku priliku. Otuda znači glas. »Ja sam Hanmer«, kaže pridošlica. »A riba, molim te, baci ribu nazad u vodu. Ona ti neće biti potrebna.« Dok govori blago se osmehuje. Da li je to osmeh? Da li su to usta? Oseća da je najbolje da posluša Hanmera. Baca ribu nazad u potok. Lupivši obesno repom po površini, riba zaroni i nestade u vodi. On se okrete Hanmeru i reče: »Nisam ja ni želeo da pojedem tu ribu. Ali, veoma sam gladan. Uz to, izgleda da sam se izgubio.«