Sin čovečji

»Ja!« vikne on.

»Ti!«

»Mi!«

Ne čuje se čak ni eho. Čak ni eho.

»Isus Hrist, naš Spasitelj.«

»Kad za vreme ljudskih događanja!«

»Jebi! Jebi! Jebi!«

Tišina. Tišina. Tišina.

Neće on biti smrvljen. Nastaviće dalje, bez obzira šta ga snađe, makar se praznina pružala odavde pa do najudaljenijeg kutka univerzuma. Uspeo je da izađe iz Starog, iz Leda, iz Vatre, iz Teškog, i iz Polakog, pa uspeće i odavde da izađe, makar morao i milion godina da hoda kroz ovu pomračinu.

»Klej!« vikne svoje ime.

»Oče! Sine! Sveti Duše!«

»Hanmer! Ninamen! Ti!«

Vazduh proguta sve njegove reči. Njegov najžešći urlik klizne kroz tkivo ništavila, i raspe se u sivu prazninu. Pa ipak, on nastavlja da viče. I da lupa o tlo nogama. I da pljeska dlanovima. I da trese pesnicama. I da hoda. Hoda. Hoda. Raspoloženje mu je promenljivo. Ima trenutaka kada ga pritisne takav očaj da se izgubljeno spusti na kolena, sav utučen legne na tlo i zatvori oči, i čeka da nastupi poslednje doba u kome će i njega nestati. A ima opet trenutaka kada zna da se savršetak ovih patnji nalazi isipred njega i da će, ako bude dovoljno hrabar i nastavi uporno da hoda, uspeti da izađe odavde: on je, konačno, predstavnik ljudskog roda u ovim poznim danima sveta, i on ne sme izneveriti poverenje koje mu je ukazano. Nastavlja da hoda, tražeći nekakav znak. Da li je to neka zvezda na horizontu? Ne. Ne. Da li to sivilo postaje gušće na pojedinim mestima? Možda. Da li se to spušta mrak? Tako izgleda. Ako ovo mesto ima sposobnost za bilo kakvu promenu, ono mora negde imati i kraj. On će istrajati. Kvalitet sivila ovde se izgleda već sasvim promenio. Mora da je prešao granicu Praznog a da toga uopšte nije bio svestan. Oslobodio se sivog ništavila – to je nagrada za njegovu veru i istrajnost. Radost zbog ovog oslobođenja malo mu je, doduše, pomućena slabom vidljivošću njegove trenutne okoline. Ovde je užasno mračno.

Nastavlja da hoda: ne spotiče se ni o kakav kamen, ni o kakvo rastinje, ne oseća zapravo nikakvu promenu tog glatkog tla. Samo što mrak iz časa u čas postaje sve dublji. Počinje već da se pita da li je uopšte izašao iz Praznog, ili je ovo tek noć Praznog, koja se spustila po završetku beskrajnog dana. Hodajući dalje, on polako počinje da shvata šta se dogodilo. On je zaista izašao iz Praznog, ali su ga njegova hrabrost i odlučnost doveli, ipak, samo do susedne teritorije, do teritorije koja se zove Tamno, i koja nije ništa bolja, a možda je čak i gora, od prethodne. Ovde su odsutne sve one stvari kao i u Praznom, s tim da ovde nedostaje i svetlo, tako da on sada počinje da žali za ranijim sivilom. Zapljusne ga osećanje krajnje beznadežnosti. Prazno je bilo vrt uživanja prema Tamnom.

Nema snage da dalje nastavi borbu.

Prošao je svaki test; preživeo je svaki rizik. Ali, dobio nije ništa, a izgubio je mnogo. Sada se predaje. Neće se boriti protiv Tamnog.

Sedne. Rukama obgrli kolena. Zuri u mrak pred sobom, ali ništa ne vidi.

Zašto si me ostavio?

Kada bi imao tek jedan znak, jedan nagoveštaj, on bi nastavio dalje: jedna kišna kap, zvuk udaljenog jecanja, bliski lepet ptičjih krila, problesak munje, ili slabo svetlucanje zvezde. Ali, oko njega je neprobojni zid crnila. Potpuno je slomljen. Leže na tlo, širi ruke i gleda u odsutno nebo: oči su mu širom otvorene, ali on ništa ne vidi.

Seća se sveta zadovoljstva, oblika i boja. Blistavi poredak: zanjihane zelene krošnje drveća; zlatno oko žabe; snažno vrtloženje snega zimi; zagasito crvenilo peska pri sunčevom zalasku; visoki tamni tornjevi, na pozadini letnjeg neba; iguana živih boja ukočena na grani pustinjskog žbuna; čisti sjaj zore; prštanje varnica iz aparata za zavarivanje; zalazak sunca u Nju Džersiju, suton koji boji solitere na Manhatanu; pena na plavim talasima; nasmejani šljunak iz Zen vrtova; okean; planine; molitve; pena za brijanje. Nikada više ne videti ove stvari. Gledati zdravim očima u slepe oči sveta. Gde je drveće? Gde su žabe? Gde su zvezde? Gde je svetlo?

Milioni godina prazne crnine klize iznad njega.

»Dosta«, mrmlja on. »Dosta!«

I munja zapara nebo. I Greška zajeca. I ptica zaleprša šumno svojim krilima, tik uz njegov nos. I kiša zadobuje po njegovom stomaku. I zvezde se pomoliše u noći. I sve oko njega poče da raste i buja, priroda kao da se budi: drveće i grmlje i cvetne biljke, stene i šljunak, zujeći insekti, pokrivača od mahovine, žuti gušteri, plavi lišaj, crveno-bele gljive. Na niskom nebu nazire se tračak svetla, i svetlo postaje sve jače, poprimajući zlatni sjaj, žareći se i dalje sve dok ne ispliva blistavi krug sunca. Čuje se i pevanje nebeskih horova. Plavo nebo, prošarano oblacima – sada je to njegov pokrivač. Boje izbijaju iz svega, »ja sam Hanmer«, čuje se nežan glas. »Ja sam ljubav.« Klej se diže u sedeći položaj. Skupljači su oko njega. Svi su u ženskom obličju. Ninamen trese njegove ruke, govoreći: »Ja sam ljubav. Ja sam Ninamen.« Ti se igra sa njegovim stopala, Bril sa njegovom kosom, Angelon spliće tuce svojih prstiju oko njegova četiri prsta, a Serfis prislanja svoje usne uz njegove grudi. Skupljači ga podižu na noge. On trepće. Svetlost je sada suviše jaka za njega. »Gde sam ja to bio?« pita ih on. »Vatra«, kaže Bril. »Teško«, kaže Hanmer. »Polako«, kaže Ninamen. »Prazno«, kaže Angelon. »Tamno«, kaže Ti. »Gde sam sada?« pita ih on dalje. »Sa nama«, Skupljači mu odgovaraju. »Gde ste vi bili?« nastavlja Klej sa pitanjima, a ovi mu odgovaraju: »Išli smo da plivamo u Izvoru Prvih stvari. Raspravljali smo o smrti sa Pomagačima. Posetili smo Mars i Neptun. Smejali se Greški. Podučavali ljude-koze lepoti. Voleli Uništavače i pevali Jedačima.«

»A sada? A sada?«

»Sada«, odgovara nu Hanmer, »sada ćemo činiti Ispunjavanje dolina.«

23

Kreću zajedno sa njim. Teško mu je da drži korak sa njima, i strah ga je da ih ponovo izgubi, a tek ih je pronašao, ali oni se ni jednog trenutka ne gube iz njegovog vidokruga, tako da može da ih prati. Uskoro stižu do jedne čistine opasane visokim trouglastim drvećem, koje ima vijugave, isprepletene grane. Sunce se nalazi visoko na nebu, i vazduh je topao. Zajedno sa njim oni šetaju po gusto spletenoj plavičastoj travi, ispod ovog neobičnog drveća. Toliko dugo je bio sam, da sada jedva zna kako da razgovara sa njima. Konačno im se obrati: »Zašto niste došli po mene ranije?«

»Mislili smo da se dobro zabavljaš«, odgovori Hanmer.

»Ti to ozbiljno? Da, izgleda...« Klej zatrese glavom. »Ali ja sam patio.«

»Ti si učio. Ti si sazrevao.«

»Ja sam trpeo bol. Fizički i moralni.«

Hanmer ga potapše po kukovima i upita: »jesi li siguran da je to bio bol?« U međuvremenu Hanmer je ponovo postao muško. »Sada je vreme za Ispunjavanje dolina.«

»Jedan od Pet obreda?«

»Četvrti obred. Ciklus je skoro kompletan. Hoćeš li da učestvuješ?«

Klej sleže ramenima. Ovi Skupljači, njihovi rituali, njihovo okolišenje, njihova nepredvidivost, sve to počelo je malo da ga zamara. Gaji topla osećanja prema njima, ali se pita ne bi li bilo bolje da se vrati u Kvijev bazen, ili u Čekačev mulj, ili čak da ponovo siđe u svet tunela, pre nego neko od Skupljača napravi neku šalu na njegov račun, šalu koja bi mogla biti bolnija od prethodnih. Odbacuje ove misli. Ovo su njegovi vodiči i prijatelji. On ih voli. Klima potvrdno glavom. »Šta treba da učinim?« pita on.

»Lezi na leđa«, kaže mu Hanmer. »Zatvori oči. Učini sebe prijemčivim.«

Sluti da je blizu čas kada ih opet može izgubiti. »Čekaj«, obraća se Nanmeru. »Nemoj da odeš. Zar ne bi mogli da se malo bolje međusobno upoznamo? Zašto mi ne dopuštate da zavirim izte vaše nestalne fasade? Šta vi uistinu osećate? Šta je po vama smisao života? Zašto se nalazimo na ovom mestu? Da li ste se vi ikada uplašili? Da li ste ikada bili nesigurni? Hanmere?« Digne pogled. Hanmer deluje nematerijalno, postajući svakog trenutka sve manje vidljiv. Na kraju potpuno iščezava, iza njega ostaje samo smeh. Hanmere? Ne idi, Hanmere. Nemojte još započinjati obred. Razgovarajte sa mnom. Ako me volite, Hanmere, govorite sa mnom..