Sin čovečji

Skupljači stoje držeći se za ruke. I posmatraju rasipnost Haosa. Klej se nalazi sa njima u grupi, sa jedne njegove strane nalazi se Ninamen (žensko), a sa druge strane mu je Hanmer (muško). Niko do njih ne govori. Visoko iznad njih, rana u planini ključa od kipuće plodnosti. Seća se da je jednom prilikom gledao fotografije što su ih bili načinili okeanografi. Na fotografijama su bile mreže u kojima su, neposredno pre fotografisanja, iz mora izvukli bilione sićušnih planktona; na slikama su se videla i ta svetlucava sitna stvorenja, te sićušne mnogobrojne oči i kandžice i uzvitlani repovi, ta bića koja su se prelivala u svim bojama spektra tokom svog kratkotrajnog života na palubi; fotografije su prikazivale i to kako ova bića ugibaju, blede, skvrčavaju se, i na kraju postaju pihtijasta masa beživotnog tela. Tako je to i ovde, samo što je to ovde još jače i izrazitije. Neverovatna plodnost Haosa njega veseli, ali ga i užasava. S kojom svrhom se javljaju ova bića što odmah iščezavaju? Odakle izvire povorka tih kratkotrajnih, divnih likova? I šta se sve još nalazi u ovoj planini, a da se ne vidi, ako je ovo samo jedna bujica koja je šiknula napolje?

»Koliko dugo će ovo trajati?« zapita on konačno.

»Zauvek«, odgovori Henmer. »Osim ako neko ne zatvori planinu.«

»A ko bi to učinio?« upita kroz smeh Ninamen.

»Odakle sve to dolazi?«

»Ispod sveta se nalaze reke«, odgovori Hanmer. »Ova jedna je izbila na površinu. Ovo je peti put za našeg života da se tako nešto dogodi.«

»Neki od tih ostalih otvora i dalje su produktivni«, naglašava Ti. »Izlazi se menjaju«.

»Izlazi se menjaju«, složi se Hanmer.

»Ali, ako se izlazi menjaju«, obeshrabreno će Klej, »Zašto mi onda govorite da će ova struja večno isticati?«

Skupljači se kikoću. Životinja oblikom slična slonu izgega iz bazena i nestane. Pojavljuje se šest lobanja. Dva ogromna krvava stvorenja, nalik na pse, urliču i trče tamo-amo, potom visoko skoče uvis, i izgube materijalnost pre nego ponovo dotaknu tlo. Pojavljuje se i jato svetlucavih insekata, koji u besprekornoj formaciji odleću u zaborav. Iskeženo lice izviruje iz stuba sivog dima koji podseća na kulu. Ovome nema kraja. Spušta se noć i čitava ravnica blista. A Haos i dalje izbija.

26

Klej se najednom oseti suvišnim ovde. Skupljači su neosetno počeli da gube interes za njega. Možda ih on zamara, možda je moć njihove pažnje dostigla svoju granicu; kako god bilo, oni su nešto od svoje ljubavi povukli nazad. Sam sebe je nekoliko puta zatekao u mislima o tome kako se oni njega u stvari boje. Ili im se on ne sviđa. Pa opet, ne bi mogao da ukaže i na jedan konkretan događaj koji to sa sigurnošću potvrđuje.

Sada je teže nego ikad ranije navesti ih na neki povezaniji razgovor. Teme se tope i mešaju, gube se u sporednim asocijacijama; sa njihove strane sve češće dolaze smeh i gestovi podizanja ruku, umesto smislenih rečenica kojima bi se razmenjivale misli. On još uvek čini pokušaje da od njih nešto više sazna, ali sad i to sve ređe.

»Hoću li se ikada vratiti u svoje sopstveno vreme?«

»Šta je bilo sa sferoidom?«

»Kako nastaju novi Skupljači?«

»Gde je dom Greške? Ko ili šta je ona?«

»Zašto sam doveden ovde?«

»Kada ćete činiti Oblikovanje neba?«

»Koliko je star svet?«

»Gde je mesec?«

»Zašto je trebalo da patim u oblastima nelagode?«

»Hoću li ikada ponovo spavati?«

»Da li ja vas sanjam?«

»Da li vi sanjate mene?«

27

Jednog dana oni su započeli Oblikovanje neba, a njemu o tome nisu ništa rekli. Niti su mu se uopšte obratili. Dotle je, znači, došlo. Nije im potrebno njegovo učešće. Neće da se zamaraju time da svoje važne stvari dele s njim.

On sluti da se za vreme ovog obreda mora dogoditi nešto neobično. Zaustavili su se na obali severnog mora: plaža je ovde pokrivena finim sitnim šljunkom sivkaste boje, preko koga je nanesen sloj od tela bezbrojnih meduza što ih je plima izbacila na obalu. On je oduvek voleo more. Videvši da Skupljači formiraju grupu, radi nekakve misteriozne konverzacije bez reči, on se zaputi ka moru, pažljivo gazeći između tela mrtvih meduza, i uđe u toplu vodu sve do kukova. Pod nogama oseća kako je zrnasto tlo obraslo morskom travom; nekakva svetlucava riba projuri kraj njega. Uživa u osećaju što ga stvara milovanje talasa po njegovom golom telu. Zapliva. Zaroni, i iznenadi se koliko dugo može da ostane pod vodom. Pluta po površini, mlatara nogama, pušta da ga sunce mazi po obrazima.

Ono kao da je morska sirena.

Izgleda da mu se približava. Žena do pasa, ispod pasa riba. Duga zlatna kosa spušta joj se niz pleća. Bele grudi, čvrste i pune, sa crvenim bradavicama. Sjajna zelena krljušt. Gibak rep, snažan i gladak, koji se završava živahnim perajama. Veslajući svojim repom ona mu prilazi. Sada pliva pored njega. »Da«, kaže on. »Neizbežni deo maštarija u kojima ljudi stvaraju bića po svom naličju. A sada priroda sledi umetnost. Kako si ti ljupko biće!«

Ona se smeši. Pući usne. ljubi ga. Polaže ruke na njegove grudi. Sisar gore, riba dole.

»Voli me«, govori ona, glasom koji kao da dolazi iz velike školjke.

»Ali kako? Gde je na tvom telu luka?« On ispituje njenu krljušt. Ona se smeje. Klej zna da čak i ribe imaju seksualne organe. Ona mu ničim ne pomaže; njegovo traženje završava se bez rezultata. Uostalom, ako bi je zagrlio – razmišlja on – verovatno bi ga krljušt njenog repa ogrebala. To ga donekle uteši. Odvaja se od nje. Ona i dalje pliva kraj njega.

»Ima li mnogo takvih kao ti?« pita je on. »Mislim, nešto kao narod u moru? Jesi li ti stari oblik? Prirodno evoluiran, ili oblik nastao genetskom manipulacijom?«

»Ja nisam kao ostali koje ti znaš«, ona mu odgovara.

»Kako to misliš?«

»Ja sam nestvarna«.

On to ne želi da prihvati. Pruža ruke ka njenim grudima. Ali ona nestaje pre nego što uspe da je dodirne. On zaroni, pliva otvorenih očiju zureći kroz zelenu svetlucavu vodu, ali ne može da je nađe.

Kad ponovo izroni na površinu, oseti da je tu nastala neka uznemirenost. Nestanak morske sirene, gubitak te ljupkosti, te nevinosti još uvek zaokuplja njegovu dušu; ali čim je prihvatio činjenicu da je ta vizija nestala, on uspeva mnogo jasnije da vidi šta se oko njega dešava. U daljini su se iz mora visoko u vazduh podigli purpurni vodeni mlazovi. Čitav niz mlazova. Oni se kovitlaju; oni rastu; oni se smanjuju; kreću se svi zajedno napred-nazad; oni prema obali bacaju ribe i morsku travu. Okrenuvši se ka obali, on vidi kako se nebo mreška, kako ga prekrivaju nabori, da bi se naglo nebeski prekrivač svalio na zemlju, odskočio od tla, i vratio se nazad. Čuje se glasna, zvonka muzika: pesma džinovskih zrikavaca, udaranje u teške bubnjeve. Sunce je pretrpelo spektralnu promenu, i sada sija izvesnim zelenkastim sjajem, a vide se i neke od svetlijih zvezda. Sa juga se čuje niz kratkih prigušenih eksplozija: pop, pop, pop, pop, kao kod nagle kompresije i dekompresije. Zemlja podrhtava. A onda muzika počne da zamire, vodeni mlazovi padaju natrag u more, sunce postaje sve više žuto, zvezde iščezavaju, nebo opet postaje glatko, eksplozije prestaju. Događaj je završen: trajao je jedva nešto više od tri minuta i, koliko on može da vidi, ništa se nije izmenilo nakon ovo kratkog magičnog perioda nestabilnosti.