Sin čovečji

On požuri prema obali.

Skupljači, svih šestoro, leže opruženi na jednoj peščanoj dini. Izgledaju iscrpljeni, tela su im mlitava kao kod voštanih lutaka koje su suviše približene plamenu. Svi su u nekom srednjem polnom obličju – neki imaju grudi i semenu kesu između nogu, drugi čvrsta muška tela i nekakav vaginalni otvor između nogu – ni jedan ne pripada do kraja muškom ili ženskom polu. On takođe ne uspeva ni međusobno da ih razlikuje. Lica su im identična. Sada shvata da je Hanmera od Ninamen, Angelon od Tri, Bril od Serfis, on razlikovao više po kvalitetu duha koji zrači iz njih, nego po njihovim individualnim telesnim odlikama. A oni sada ne zrače ničim što bi on mogao da uoči. Moguće je čak da ovo nisu njegovi Skupljači, nego neka potpuno druga grupa. Približivši im se, on okleva za trenutak. Kada je njegova senka pala na dvoje od njih, on se, zbunjen, povuče nazad, kao da ioh je nečim uznemirio. Stoji tako pokraj njih dosta dugo. Njihove oči su otvorene; ali da li ga oni vide?

Konačno bojažljivo progovara: »Hanmer? Serfis? Nina...«

»...men«, ona dovršava reč, lagano se mrdajući. »Da li je plivanje bilo prijatno?«

»Da li ste videli – stvari koje su se dogodile?«

»Koje stvari?« Glas je Hanmerov.

»Vodene mlazeve. Bubnjeve. Sunce. Zvezde«.

»Ah, to. Ništa posebno«.

»Ipak, šta je to bilo?«

»Propratne pojave«. Hanmer zeva. Okreće se da bi svoja zaprljana leđa izložio suncu. Klej stoji ukočen, sa rukama koje mu mlitavo vise niz telo. Propratne pojave? »Ninamen?« Klej i dalje traži objašnjenje. »Ti?«

»Jesi li nesrećan?« Neko od njih ga pita.

»Zbunjen sam«.

»Da?«

»Vodeni mlazovi. Bubnjevi. Sunce. Zvezde.«

»Dešavaju se i takve stvari. Završili smo ciklus.«

»Peti obred. Oblikovanje neba«.

»Obred je izvršen?«

»Izvršen, i to veoma lepo. A sada se odmaramo«. Glas je Hanmerov. »Dođi, lezi pored nas. Odmori se. Odmori se. Odmori se. Ciklus je završen«.

28

Nije dobio odgovor koji bi ga zadovoljio. Oni ponovo tonu u svoju ukočenost. Oseća se prevarenim i napuštenim. Dopustili su mu da sudeluje u četiri prethodna obreda; zašto ne i u ovom? Da li su oni stekli dovoljno znanja o njemu i njegovom životu? I sada je on počeo da im bude dosadan? Odstupi par koraka od njih, uvređen i ljut. Veruje da je propustio nešto od vrhunske važnosti. Propustio je, možda, priliku da dođe do ključa koji otvara kovčežić u kom se nalaze odgovori za sve njegove nedoumice. A njih više nije briga za njega. Njih više uopšte nije briga za njega.

Uvređen, on silazi niz peščanu dinu i kreće ubrzanim hodom ka unutrašnjosti ove zemlje.

Pesak se roni pod njegovim nogama, usporavajući mu hod. Primećuje tanke tragove u pesku; vidi i puzeća stvorenja koja su ostavila te tragove. Stvorenja su siva i spljoštena, i podsećaju na škorpije. Stvorenja uopšte ne obraćaju pažnju na njega, i nekoliko puta, krećući se između njihovih staza, on zamalo nije zgazio neko od njih. Trgne se zbog toga i poče obazrivije da hoda: ne bi voleo da nagazi na neku neprijateljsku otrovnu zver. Ali uskoro ovaj pesak zamenjuje hrapava crvenkasta ilovača, na kojoj su nikle mesnate plave biljke, i on tu ne vidi ni jedno od onih puzećih stvorenja.

Ko zna kuda se sada zaputio.

Još nije siguran da li ovo napuštanje Skupljača znači samo prolaznu svađu, ili je to konačni rastanak. To što se oseća uvređeno, to osećanje može i proći; konačno, oni su mu priuštili nekoliko izuzetnih trenutaka. Moguće da će uskoro poželeti da im se vrati. S druge strane, on ne želi da se nameće ljudima koji ga smatraju za gnjavatora. Može da pokuša da osvoji sopstvenu nezavisnost. U ovom svetu izgleda nema potrebe za hranom i skloništem, a kada mu dojadi samotničko lutanje, on će pronaći drugo neko društvo. Što se tiče povratka u njegovo sopstveno vreme, tu je izgubio svaku nadu.

Veći deo jutra, hodajući ovim vrućim, ravnim i pustim predelom, koji je nastanjen ljubopitljivim purpurnim puževima, on se zabavlja mišlju o samostalnom opstanku. Što više o tome razmišlja, to mu se ideja čini privlačnija. Da. On će ispitati svaki kontinent. Potražiće podzemne gradove izgrađene u epohama bliskim njegovoj. Pokušaće da prikupi umetničke i druge tvorevine sinova čovečjih. Isprobaće svoje nove moći koje je verovatno stekao pod ovim ogromnim suncem. Pokušaće možda da napravi neku vrstu papira, i zatim će sesti i zapisati sve svoje ovdašnje avanture; zapisaće ih radi vlastite zabave, ali i radi onih osoba njegovog roda koji, na sličan način, ovde mogu dospeti nakon njega. Razgovaraće sa svakim Disačem, Jedačem, Uništavačem, Čekačem i Skupljačem, sa svakim koga sretne, i sa Pomagačima, ako uspe da ih pronađe, kao i sa svim onim bićima iz prethodnih era koja su ovde dospela zahvaljujući ćudljivom vremenskom protoku: sa ljudima – kozama, sferoidima, stanovnicima tunela, i drugim. Dospeva u neku vrstu ekstaze naslađujući se svim čarima slobodnog života, kojeg on namerava od sada da vodi. Da! Da! Zašto da ne? Radost raste u njegovoj duši, naduvava se kao balon i, kao i pravi balon, na kraju naglo eksplodira, nakon čega on kao u šoku pada na tlo, ophrvan osećanjem usamljenosti. Žali što je napustio Skupljače.

Mora se vratiti do njih i zamoliti ih da ga još jedanput prime.

Čudno zbunjen, na tlu se nalazi i dalje u istom položaju: oslonjen na laktove i kolena, uzdignute stražnjice, on pomno prati pogledom velikog loptastog puža koji puzi u njegovoj blizini. Tromost se velikom težinom navalila na njegova leđa. Ustaj, okreni se i pođi da nađeš svoje prijatelje. Polako ustaje. Topao i blag povetarac odiže prašinu sa tla, i ona se lepi za njegovu oznojanu kožu. Počinje da trči, ne vodeći računa o puževima koji se nalaze svuda po tlu. Gde je more? Gde su Skupljači? Ide za suncem. Čvrsto tlo zamenjuje pesak, puževe zamenjuju škorpioni. Čuje udaranje talasa o obalu. Penje se i silazi niz dune. Ovo je predeo koji traži. Vidi svoje tragove. Priseća se Ninamen, njene neobuzdane veselosti, Hanmera i njegovog svečanog, uzdržanog načina govora, mistične Serfis, prelepe Ti, obazrive Angelon, nežne Bril. Kako je samo mogao da ih ostavi? To su njegovi prijatelji. I više od toga: oni su deo njega, a i on je, tako se barem nada, bio deo njih. Na dobrom putu da postane sedmi član družine. Toliko toga smo zajedno prošli. Moj trenutni bes. Detinjasto. Moja braća, moje sestre, ponekad malo nepažljivi, ali šta bi se drugo moglo i očekivati: toliko je veliki jaz između njih. Zar bih ja mogao da razumem osećanja jednog Kromanjonca? Zar bi on uspeo da shvati i deseti deo od onoga što mu ja kažem? Ali opet to ne bi bio dovoljno razlog da se razdvojimo. Mi se moramo voleti. Moramo biti bliski.

Penje se preko poslednje dine, i stiže do mesta na obali gde su Skupljači ležali. Ali njih Jamo više nema.

»Hanmere? Serfis? Ti?«

Nema ih nigde na vidiku.

On viče. Maše rukama. Trči duž plaže. Traži otiske njihovih stopa. Uzalud, uzalud, uzalud. Oni za sobom nisu ostavili trag. Možda su se i rastvorili, vinuli kroz stratosferu, skoknuli do Saturna, ili negde drugde. I njega već sasvim zaboravili. No, to je i zaslužio. On beznadežno izvikuje njihova imena. Vaslja se po pesku sav očajan. Zaleće se u vodu, nadajući se da će tu barem naći svoju morsku sirenu. Nikoga. Ničega. Napušten je. Sam.

Sam si za to kriv. I šta sad?

Krenuće dalje na put. Skupljači su ga i ranije spašavali od usamljenosti; možda će to učiniti i ovaj put. U međuvremenu, on će ići svojim putem, žaleći zbog svoje impulsivne reakcije, i nadajući se. Da, jedino mu je ostalo da se nada. Još jedanput kreće ka unutrašnjosti ove zemlje, ovaj put drugim pravcem, jer ga pusta zemlja prekrivena puževima nije previše oduševila. Ako ikada ponovo nađe Skupljače – zariče se – neće ih više nikada svojevoljno napustiti. Zemljište je ovde nalik na ono gde je bio nakon što je napustio Skupljače, samo što nije toliko vruće: niz niskih brežuljaka sprečava glavne nalete suvog vetra. I ovde ima puževa, ali neke druge vrste: zelenih sa tamnocrvenim kućicama. Oni po golom tlu iza sebe ostavljaju svetlucave plamene tragove. Slučajno je nogom nagazio na jednog od njih. Pri tom se začulo krckanje praćeno tako zlokobnim šištavim zvukom, da je njega zbog toga obuzeo stid. Počne pažljivije da hoda, birajući mesta gde će da stane nogom. Toliko se bio koncentrisao na to da izbegne puževe, da nije odmah primetio promene u okolini. Sada je okružen retkim drvećem: kratkih kupastih stabala, sa oskudnim krošnjama – ovo drveće pomalo liči na palme, ali i na gljive zlatače. Kroz ovaj predeo protiče i nekoliko potoka. A pred njim se nalazi i jedna kuća.