Kuća?
Otkako se probudio ovde nije video ništa slično. Ali, nema sumnje, ovo je obmana ili iluzija, jer to što on vidi, to je kuća na dva sprata, izgrađena od cigle (u stilu četrdesetih godina njegovog veka!), sa krovom pokrivenim crvenom šindrom, i sa zelenim prazničnim vencem obešenim o zvekir na ulaznim, vratima. Do kuće vodi jedan ugaženi puteljak, a sa njene leve strane nalazi se i asfaltni prilaz, mada Klej ne vidi ni garažu ni automobil. Prozori su zastrti svečanim belim zavesama. U prozorima na drugom spratu nalaze se saksije u kojima rastu geranijumi.
On se nasmeje. Duboko sumnja u to da je od svega onog što je čovek koristio tokom svih prethodnih era, ova kuća bila jedina stvar koja je neoštećena mogla da pretraje sve ove milijade milenijuma. Ovo je opet nečija šala. Da, ali čija? »Ninamen?« vikne on, ispunjen nadom. »Ti?«
Prednja vrata se otvaraju i na njima se pojavljuje jedna žena.
Žena njegove vrste. Ne baš u devojačkom dobu, ali još uvek mlada. Gola. Kratke tamne kose, čvrstih grudi srednje veličine, možda malo šira u struku, neobično dobrih nogu. Neusiljeno mu se nasmeši, ima čak i lepe zube. Radoznale, simpatične oči. Tu i tamo nekoliko sitnih mrljica na koži. Ne stvorenje iz fantazija, ali stvarna žena, nesavršena, privlačna, žena koja obećava konkretna zadovoljstva. Izgleda kao da se oseća nelagodno zbog toga što je gola, ali istovremeno odaje utisak da joj to neće smetati kada se malo bolje upoznaju. On zastane desetak metara ispred njenih vrata.
»Zdravo«, obrati mu se ona. »Drago mi je što te vidim«.
On ovlaži usne. I njemu je takođe malo neprijatno zbog toga što je go.
»Nisam očekivao da ću ovde naići na kuću«.
»Verujem da nisi«.
»Otkuda ona ovde?«
Devojka slegne ramenima »Bila je ovde«, odgovori mu. »Ja sam dovde došla hodajući, baš kao i ti, i naišla na nju. Lepa je i udobna. Pretpostavljam da su je oni napravili za mene, da bih se u njoj osećala kao u svojoj kući. Hoću da kažem, ne verujem da je ovo istinska kuća iz našeg vremena, odnosno, da ona ovde, na ovom istom mestu stoji bezbroj miliona godina. Zar ti u to veruješ?«
Klej se naceri. Dopada mu se njen otvoren način govora. Ona stoji naslonjena na dovratak, i više ne deluje uznemirena zbog sopstvene nagosti; jednu ruku je nehajno i samouvereno položila na kuk. Vidi da njen pogled ispitivački klizi niz njegovo telo. On joj odgovara: »Ne, ni za trenutak nisam pomislio da je ova kuća stvarna. No, pitanje je da li si ti stvarna«.
»Zar ne izgledam stvarna?«
»Izgleda i kuća«, reče Klej. »Odakle ti dolaziš?«
»Zahvatio me je vremenski protok, i zatekla sam se ovde. I sa tobom je bio isti slučaj. Je li tako?«
Uzdrhtao je od ovih njenih reči, baš kao da je udahnuo plamen. Žena iz njegovog doba? Stvarna? U istom trenutku je osetio radost, jer je konačno našao stvarnu, sebi blisku osobu za prijatelja, i čudno osećanje melanholije, pri pomisli da on više nije jedini primerak vrste iz tog doba, da tu ulogu sada mora sa njom da deli.
»Koliko dugo si ovde?« upita je on.
»Ko bi to mogao reći?«
Prihvata njen odgovor. I on bi isto tako odgovorio da ga je to neko pitao.
»Šta si radila od svog buđenja ovde?«
»Lutala«, odgovori ona. »Razgovarala sa ljudima. Plivala. Čudila se.«
»Koja je bila godina kada si napustila naš svet?«
»Postavljaš tako puno pitanja«, reče ona, bez prekora u glasu. »A ne pitaš me ono što bi možda prvo trebalo. Na primer, kako se zovem. Ili, kako se osećam zbog svega ovoga što mi se dogodilo. Zar te ne interesuje kakva sam ja osoba?«
»Oprosti.«
»Želiš li da uđeš unutra?« U ovom njenom pozivu osetio je nijansu stidljivosti, ali i izvestan prizvuk razvratnosti. Pita se koliko je samo miliona godina prošlo otkako je on poslednji put legao sa ženom, sa prvom ženom, u krevet. Zatiče samog sebe kako razmišlja o mirisu njene kože i o ukusu njenih usana i o uzdasima kojim će se ona oglasiti kada on prodre u nju. »Naravno«, reče on. »Nema potrebe da se upoznajemo ovde u dovratku.«
Ona ga uvodi u kuću. U trenutku dok je ulazio unutra začuo je kratak iskidani zvuk, i u njemu je prepoznao poznati jecaj. Ova kuća je samo ljuštura, trodimenzionalna projekcija; unutra nema ničega. Žena stoji par metara ispred njega, leđima okrenuta, sa rukama na bokovima; ima punu i krupnu stražnjicu, sa okruglim, čvrstim guzovima. »Kako ti se ovde dopada?« upita ona. »Vrlo je skromno.« Njen glas ima metalni, mehanički prizvuk. Ona se smeje. »Kako ti se ovde dopada? Vrlo je skromno. Kako ti se ovde dopada? Vrlo je skromno. Kako ti se ovde sviđa? Vrlo je skr...« Pun pomamnog besa on poleti ka njoj. »Rekla si da si stvarna!« vikne. »Zašto mi nisi rekla da je kuća ovakva?« Obmanut je. Uhvati je od nazad rukama i iz sve snage je baci na pod. Ona ostaje da leži na podu, jecajući. Klej dobija snažnu erekciju. Baciće se ovako od nazad na nju i uzjašiti je kao kakvu kučku. Baca se na nju; njeni guzovi su prijatni jastuci za njegove kukove. Ona uzdahne, i blago izdigne svoju stražnjicu, i baš u trenutku kada je svoju očvrslu muškost stao da smešta na odgovarajuće mesto, ona nestaje, jecajući, a on, krajnje iznenađen, pada u vodu i počinje da tone u crni bazen. Tu u dubini nalazi se Disač, koji podseća na lignju, ogroman, strpljiv. Ja sam Kvi, Disač mu se obraća.
Šta... Kako. ..?
Ti si ovde dobrodošao.
Telo mu se menja. Kako tone u dubinu, sa grudi mu nestaju malje, a dobija škrge i peraja. Ovo je neverovatno ubedljiva iluzija, ali on ne veruje da je to išta više od iluzije.
Klej kaže: Ti postojiš na isti način kao i ova žena od malopre.
Ja sam Kvi, uporan je Disač. Dođi i odmori se kraj mene. Razgovarajmo o prirodi ljubavi. Sećaš li se? Uticanje, splitanje, razmenjivanje...
...stapanje, dovršava Klej. Znam taj vaš jadni žargon.
Zašto si neljubazan?
Zato što ne volim da budem obmanut, odgovara on.
Disač izgleda povreden. Dug period tišine. Klej razmišlja da li bi možda trebalo da se izvini. Ali okleva. Disač jeca. Klej konačno kaže: Pokaži mi svoj pravi oblik.
Tamna voda se uskovitla i zamuti. Ali ništa se drugo ne događa. Počinje da veruje da je bio nepravedan prema Disaču. Tog istog časa bazen nestaje i Klej sebe ponovo zatiče na zemlji, kako stoji suočen sa mrskim ogromnim Jedačem. Škripa oštrih zuba. Pogled pun plamene mržnje.
»Ne«, govori Klej. »Molim te. Ne moraš ponovo proći kroz sve oblike. Šta ćeš nakon ovoga biti? Uništavač? Čekač? Počela je već da me zamara ova igra.«
Jedač nestaje. Klej ostaje sam, nervozno ukopavajući svoja stopala u rastresito tlo. Grm ispred njega najednom zahvati vatra; grm gori snažnim zelenim plamenom, ali ne biva spaljen. I Klej iz zapaljenog grma začuje jecanje. Sumorna šala, razmišlja on, i ne previše inteligentna. Shvata da je konačno dospeo pred Grešku.