Sledećeg dana izlazi iz savane. Predeo poprima više apokaliptički izgled. Ovo je oblast termičkih poremećaja; iz tla izbijaju gejziri, a svuda naokolo se nalaze jezerca sa ključalom vodom. Tlo je pusto i ogoljeno, svedeno na vlažnu i mrku, ispucalu zemlju. Pogledom isputuje krečnjačke terase, slične kadama za kupanje, na kojima se nalaze plitka jezerca čiju su vodu zaposele alge crvenih, zelenih, plavih, ali i svih drugih boja. Zaustavlja se da osmotri oblak crne pare, koji se iz jedne pukotine u tlu podiže u vazduh sve do visine od nekoliko stotina metara. Prelazi preko mrtvog terena, pokrivenog staklastim talogom, hodajući u cik-cak da bi izbegao isparenja i gasove koji su možda otrovni. Ovde je ponovo dobio društvo svojih ranijih malih vodiča: »Da li je ovo put za Izbor Prvih stvari?« pita on jedno stvorenje nalik sovi, koje visi na grani uvenulog drveta, a ono mu odgovara da samo produži da ide. Bledocrveni gmizavac sa velikim brojem nogu vodi ga, graciozno se krećući, kroz ovaj lavirint od gejzira i barica ključale vode koja preteći mumla sa svih strana. Nebo je ovde sivo-plavo, prekriveno dimom čak i usred podneva. Vazduh ima težak miris, kao od neke hemikalije. Na koži mu se nahvatao sloj od tamnih i vrelih isparenja; kada je prstom povukao po grudima, na tom mestu je ostao trag. »Mogu li se ovde oprati?« pita on jedno prijazno skakutavo stvorenje, pokazujući pri tom nogom prema bazenu iz kog se nije dizala nikakva para, i u kom voda nije ključala. »Nije mudro«, odgovara skakutan. »Nije mudro, nije mudro, nije mudro!« i tog časa voda u bazenu poprimi preteću ljubičastu boju, kao da se u nju, kroz neku podzemni kanal, ulila nekakva kiselina. On ostaje sa prljavim pokrivačem na svom telu.
Prolazeći kroz ovaj predeo od ključalih jezeraca i gejzira, on konačno stiže do jednog kamenog grebena, koji se prostire u pravcu od severa ka jugu. Trebate dosta veštine da se popne uz njega jer se greben sa tla diže gotovo vertikalno, a duž njegove ivice ima dosta stena koje bi se mogle odroniti, ali on, pošto ne želi da izgubi čitavu večnost obilazeći ovaj greben, počinje da se penje i na kraju uspeva da se uspentra uz njega. Kada se uspeo gore, sa olakšanjem je primetio da je kosina sa druge strane mnogo blaža. Dok se niz tu stranu spuštao, dobro je osmotrio predeo pred sobom, i ugledavši krajnje neobičan prizor, on je shvatio da je konačno stigao do svog odredišta. Uz prigušeno svetlo, koje kao da dolazi od sunca pokrivenog filterom, on pred sobom vidi potpuno golu, ravnu zemlju: ni grma, ni drveta, ni stene, samo pust ravan predeo, koji se na levu i na desnu stranu prostire dokle god dopire njegov pogled, a u daljini, ovaj predeo se utapa u horizont. Tlo, tako marsovski ogoljeno, crveno je, boje opeke. Tačno ispred njega, a najmanje nekoliko dana hoda od mesta gde je on, iz tla izbija stub svetla i diže se u visinu savršeno ravno, poput ogromnog mermernog stuba. Stub je širok najmanje osamsto metara u prečniku, kako Klej procenjuje, a što se visine tiče, gornji kraj mu se gubi negde visoko u atmosferi. Ima sjaj uglačanog kamena, pa ipak Klej je siguran da on nije sačinjen od neke materije, već da je to pre mlaz čiste energije. U njegovoj unutrašnjosti primećuju se nekakvi pokreti; pojedini slojevi se uvijaju, sudaraju, spliću i mešaju. Boje se svakog časa smenjuju: sada je dominantna crvena, sada plava, sada zelena, sada pak braon. Pojedini segmenti ovog stuba izgledaju gušći od drugih. Povremeno oko stuba stanu da vrcaju varnice. Gore, u visini, stub uranja u oblake, bojeći ih i ztamnjujući pri tom. Klej čuje šištave i krckave zvuke, kao kod električnog pražnjenja. Ovaj usamljeni moćni stub što blista ovde u napuštenoj ravnici učinio je da se Klej oseti potpuno skrhan. To je skiptar moći; to je žiža promena i stvaranja; to je moćna osa oko koje se možda i čitava planeta vrti. Mora da zažmiri da bi se duže zagledao u njegov sjaj. »Izvor Prvih stvari?« pita on. Ali pored njega više nema vodiča, tako da mora sam sebi da odgovori: »Da«, i »Da«, i »Da«, ponovo. Ovo je to mesto. On teturajući kreće napred, prema Izvoru. Pokorava se. Prihvata sve. Daće sebe Izvoru.
34
On stoji na rubu Izvora. Obod mu je od krečnjaka, beo, boje kosti, gladak poput porcelana; nekoliko metara ispred njega, stub svetla izranja iz nepojamne dubine, diže se prema gore, i nestaje u visini. Iznenađen je što, prišavši ovako blizu, ne oseća nikakav poseban efekat. Oseća toplotu, i izvesnu električnu suvoću vazduha, a čuje se i tiho pucketanje ozona; ali on je, ipak, od ovako moćnog mlaza energije, što izbija iz tla, očekivao i nekakvo primereno, mnogo snažnije dejstvo. Stub izgleda nedodirljiv, kao snop džinovskog reflektora. Klej mu se polako primiče, ne zbog straha ili oklevanja, jer njegov put se ovde završava, i on to zna; no, pre nego što ude unutra, on želi da shvati što je moguće više moguće stvari. Stao je na obod, koji je pod njegovom težinom počeo da se kruni, a pojedini komadići krečnjaka poleteli su dole, u ambis. Još uvek stoji na čvrstom tlu, ali kako se pomiče unapred, njegova velika stopala počinju da dodiruju svetlosni mlaz. Još jedan mali pokret, i on će se strovaliti u ambis. Spreman je. Ja sam žrtva. Ja sam žrtveno jagnje. Ja sam sredstvo iskupljenja. Poći će. Počinje da se naginje. Široko širi svoje ruke; rastvara šake, dlanove okreće prema svetlu. Koža stuba kao da je od srebra; sjajna je poput ogledala: on može na glatkoj površini da vidi sopstveno lice – tamne oči, tamni podočnjaci, usne čvrsto stisnute. Vrhom nosa dodiruje stub. On tone u njega; pada; on je bez težine; on je u ekstazi. Njegov pad se vrlo brzo završava. Poput čestice pepela zahvaćene strujom koja je vuče gore, i on biva povučen gore, ka vrhu stuba; lebdi, kovitla se, leluja, kreće se tamo-amo bez ikakve moći kontrole pokreta. Njegovo fizičko telo se rastvara. Ono što od njega preostaje jeste tek mreža električnih pulsacija. Više ne zna ni da li pada ili se uspinje. On je unutar stuba, prolazi iz zone velike gustine u zone blistavog sjaja, menja nivoe povinjujući se ćudima sile koja ga je obuhvatila, i zna samo to da se obrće i kovitla i lebdi tamo-amo u ovoj sjajnom toku koji se zove Izvor Prvih stvari.
U stubu vidi nekakve oblike.
Neki od njih su mu čudni i strani. Drugi su mu bliski i poznati. Ovo su obrasci kreacije. Raspoznaje obrise mačaka, pasa, tuljana, zmija, jelena, goveda, svinja, ovaca, rakuna, vidri, bizona, medveda, kamila i drugih stvorenja iz daleke prošlosti. Ta stvorenja su imala svoju priliku; ona su nestala; ostala su jedino ovde, kao esencija. Potom vidi figure životinja iz ovog doba, životinja iz savane, i mnoštvo drugih životinja koje je sreo tokom svog putovanja. Sa njima zajedno pomešane su i kopije bizarnih novih bića. Ove prilike snažno zatitraju pored njega, potom nestanu iz njegovog vidokruga, ostavljajući ga sa sve novim i novim pitanjima. Da li ovi životni oblici tek treba da dođu? Jesu ovo životinje koje su se pojavile i nestale u nekoj eri između njegove i ove? Je li ovo grudvasta fauna iz miocena i oligocena i eocena, zaboravljena već i u njegovo doba? On leluja kroz fantazmagorični bestrijarijum, lebdi između kopita i rogova i razjapljenih čeljusti. Ovde je izvor stvaranja. Ovde je vrelo života. Kako se može odvojiti san od onoga što nije san? Kakve su ove himere, sfinge, gorgone, bazilisci, grifoni, krakeni, hipogrifi, žderavci, brbljavci, meduze, svi ti stanovnici Orka, čitava horda ovih očajnih čuda? Jesu iz porošlosti? Ili iz vremena koje će tek doći? Ništa drugo nego samo, nemirni snovi, košmar Izvora Života?
»Čovečanstvo«, šapuće Klej. »Gde je čovečanstvo? Koga od ljudskog roda ima ovde?«
Vidi sve. Iz magline izranjaju tamne figure, obavljene plamenom, marionete koje pokreće ovaj Izvor. Jeli ovaj smeđi majmun javanski čovek? Jesu li ovi klovnovi što se okolo ludiraju australopitekusi? Ko si ti, džine: čovek iz Hajdelberga? Žao mu je što ne zna više o ovim čovekovim precima. Približava mu se biće sa spljoštenom, ćubom pokrivenom, lobanjom; pogled mu se susreće sa pogledom tog bića, i u njemu otkriva tek daleko srodstvo. Potom, svetlokos i rutav – njega odmah prepozna – pojavljuje se neandrtalac; prilazi Kleju i gleda ga pogledom koji odaje takvu inteligenciju, i takav užas zbog onemogućene borbe, da se Klej istog časa pretvori u nisku od plamenih suza. Ko su ovi ostali? Neznani majmunski preci. Slikari iz pećina. Glodači kostiju iznad Pekinga. Pradavni lemuri. Strpljivi kopači plodnog palestinskog tla. Graditelji zidova. Izumitelji sekira. Kresači kameni. Lovci su mastodonte. Brbljivi vračevi, obojeni žutim i crvenim bojama. Pisari. Faraoni. Astronomi. Ambis iz sebe izbacuje ljudske oblike brže nego što je on u stanju sve da ih apsorbuje. Sve vrste, svaki pokušaj, svaki treptaj ove neverovatno guste krošnje. »Ja sam čovečanstvo«, kaže neandrtalac, i »Ja sam čovečanstvo«, insistira pitekantropus, i gipki australopitekus viče: »Ja sam čovečanstvo«, i kralj sa svog trona govori: »Ja sam čovečanstvo«, i sveštenik u svom hramu izgovara: »Ja sam čovečanstvo«, i astronaut u svemirskoj letilici kaže: »Ja sam čovečanstvo«, i oni svi se kovitlaju kraj Kleja, i nestaju u blistavom svetlosnom mlazu, i Klej šapuće, za svakim od njih: »Ja sam čovečanstvo«.