Ona je neverovatno okretna. Lomatajući se po stenama da bi je uhvatio, isprd sebe stalno vidi to njeno zlatno-zeleno vitko telo; dahće, znoj ga obliva, kašlje od naprezanja. Na trenutke je gubi iz vida, da bi je ubrzo potom ugledao na nekom neočekivanom mestu. Tako iskrsava, pokazujući mu jedanput svoje male grudi, drugi put svoju skladnu, neveliku stražnjicu. Sledeći je ovako ona mu izgleda gotovo kao žena iz njegovog doba, mada ga svaki čas nešto podseti na jaz koji postoji između njih: njeno glatko i ravno lice, skerletne oči, ruke sa mnogobrojnim prstima koje podsećaju na pauka. On zna, zahvaljujući pogledu kojim ju je pogledao dok mu je moć opažanja bila pojačana, da njena unutrašnjost izgleda jezivo strano: nizovi pregrada pravouganog oblika, povezanih bisernim uskim kanalima – sve to ima manje sličnosti nego što ga ima njegov organizam u poredenju sa organizmom jastoga. Pa ipak, on je želi. I imaće je.
Ispinje se na vrh najvećeg kamena. Gde je ona? Osvrće se na sve strane – unaokolo nema nikoga. Na vrhu stene nalazi se udubina, krater ispunjen kišnicom; iznad površine vode lelujaju se nekakve crne trake, stvarajući pri tom šištav zvuk. On se naginje preko ivice i počinje da zuri u vodu, misleći da je Ninamen možda, da bi se sakrila, uronila u bazen; no, uspeva da vidi samo odraz svog lika, i to ne na površini vode, nego negde u njenoj kristalnoj dubini. Deluje zgrčeno i nezgrapno – Neandertalac obuzet požudom. »Ninamen?« zove je. Zvuk njegovog glasa stvara mehuriće u vodi, nakon čega odraz njegovog lika nestaje.
Ninamen se kikoće. Vidi je deset metara iznad sebe, kako udobno lebdi u vazduhu: stomaka okrenutog prema dole, raširenih ruku i nogu. Može da pseti strujanje ne-krvi kroz njene ne-vene, kao što, iz ovog položaja, može da oseti dah pobede nad silom gravitacije.
»Dođi dole«, zove je on.
»Ne još. Pričaj mi o svom vremenu.«
»Šta želiš da znaš?«
»Sve. Od početka. Da li umirete? Da li volite? Da li stavljate njegovo telo u njeno? Da li se svađate? Da li sanjate? Da li praštate? Da li –«
»Stani«, prekine je. »Pokušaću da ti pokažem. Gledaj: ovako je bilo u ovom vremenu.«
On joj otvara svoju dušu. Oećajući se kao muzejska izložba, on joj pruža pogd na automobile, košulje, cipele, restorane, neraspremljene krevete, hotelske holove, avione, palme u saksijama, telefone, auto-puteve, zrele banane, atomske eksplozije, elektrane, zoološke vrtove, zubarske bušilice, poslovne zgrade, saobraćajne gužve, olimpijske bazene, streljane, i novine. Daje joj na uvid filmove, kosačice trave, pržene odreske, i sneg. Pokazuje joj crkvene tornjeve. Pokazuje joj parade. Pastu za zube. Lansiranje rakete.
Ona se užasno zaljulja u vazduhu i poče da pada.
Očajno poskočivši, želeći da spreči najgore, on pritrčava i hvata je u poslednji čas; pri tom je od naprezanja zastenjao. Njeno hladno telo privija se uz njegovo, drhteći u velikom strahu, i prizori paničnog užasa prelaze iz njenog i u njegov um. On vidi, kroz avetinjsku izmaglicu koja izobličava stvari, nekakve ogromne kamene ruševine okruglog oblika i pet džinovskih stvorenja kako sede ispred njih, ukopana u mulj, i te zveri nalik dinosaurusima polako dižu glave, frkću i očajno riču, potresajući zemlju svojom žalobnom rikom, i vidi Ninamen kako puzi ispred njih kao da ih moli i traži od njih oproštaj, a džinovski stvorovi slični reptilima brundaju i brekću, tresu svojim glavama, provlače svoje ogromne vilice kroz mulj, i Ninamen jecajući polako tone u taj mulj. Slika počinje da se topi i nestaje. Klej nežno zgrli devojku, nastojeći da je umiri. »Jesam li te povredio?« tiho je pita. »Da li ti je dobro?« Ona drhti, iz njenog grla izlazi slab isprekidan zvuk. »Potrešno sam razumela«, prošaputa konačno. »Nisam mogla da razumem tvoju pesmu, i to me je uplašilo. Kako si ti čudan!« Položi zatim ruke na njegovo telo, milujući ga svojim mnogobrojnim prstima po koži. Sada on uzdrhta. Kliznuše dole na zemlju, i on ostane da je ljubi u grlo, da je miluje po grudima, diveći se njenoj srebrnastoj koži, ali u trenutku kada je počeo da prodire u nju desi se ovo: padne mu na um da bi ona svakog časa mogla da poprimi muški oblik svoje rase – i ta misao učini da nešto kvrcne u njemu, kao da se prekinuo neki kontakt, i to je dovelo do toga da je izgubio erekciju. Ona uzme da ga nežno miluje po celom telu, ali uzalud: ne može da povrati erekciju. Želeći da pomogne, ona stane da se pretvara iz ženskog u muški oblik, a potom ponovo u ženski oblik, i to takvom brzinom da je on jedva uspevao pogledom to da prati, ali ni ovo nije imalo nikakvog efekta, tako da se ona ponovo smirila u ženskom obliku. Tihim, zabrinutim glasom ona mu reče: »Molim te. Zakasnićemo na otvaranje.« Ove njene reči učiniše da ga prođu trnci niz kičmu; uspela je da pokida mrežu otpora u koju se bio spleo, da zagolica njegov mozak, i da potakne njegovu muškost. Tada ga obgrli jednom nogom oko pasa, a on, u strahu da se ovaj podsticaj ne izgubi, snažno uroni u nju. Ona ga čvrsto obgrli, kao da bi celog da ga upije u sebe. Zašto ova bića uopšte imaju pol i polne odnose? Nema sumnje da su oni u stanju da iznađu mnogo neposrednije načine da ostvare kontakt. A sigurno da to ne služi nikakvoj biološkoj svrsti, sada, u ovom kasnom datumu evolucije. Mora da je to prosto životinjsko zadovoljstvo zastarelo i da je prevaziđeno, kao jedelje i spavanje. Zamišlja ovako: oni su obnovili kopulaciju nje same radi, i opremili sebe svim tim penisima i vaginama u cilju svojevrsne maskarade, da bi što bolje razumeli prirodu svojih primitivnih gostiju. Mičući kukovima napred – nazad on se trudi da i dalje razvije tu fantaziju: pokušava da zamisli ljude Hanmerove rase u njihovoj aseksualnoj formi, glatke i ravne između nogu – kao mašine; za to vreme Ninamen, koristeći deo njegovog tela koji je u njoj kao provodnik, direktno mu u mozak šalje snažno ekstatično osećanje, na koje on odgovara brzom i snažnom ejakulacijom; nakon toga, iscrpljen i ošamućen, on leže na zemlju.
»Hoćeš li nam sada pomoći da učinimo Otvaranje Zemlje?« prošapta ona kada je Klej otvorio oči.
»Šta je to?«
»Jedan od Pet obreda.«
»Neka religiozna ceremonija?«
Ovo njegovo pitanje ostaje poput mraza da lebdi u vazduhu. Ona već silazi niz stenu. Klej kreće za njom, zamišljen, nesigurnog koraka, upadajući u pukotine na stenama; osvrnuvši se, ona ga jednim pogledom, uz osmeh, odiže sa tla, potom ga prenosi kroz vazduh dole do nje. Spustivši se, pod stopalima oseti toplo i vlažno tlo. Ona ga vodi napred, prema centru amfiteatra, gde su se ostalih petoro već okupili. Sada su svi u ženskom obličju. Nije uspeo da odredi ko je od njih Hanmer, sve dok mu se zvučnim glasovima ostali ne predstaviše: Bril, Serfis, Angelon i Ti. Njihova nežna i gola tela blistaju se i presijavaju na suncu. Postavljaju se u krug, hvataju jedno drugo za ruke. Koliko vidi, on je između Ninamen i Ti. Serfis, ako je to uopšte Serfis, govori ljupkim, milozvučnim glasom: »Šta misliš da li smo mi dobri ili zli?« Ninamen se kikoće. Neko iz kruga, pretpostavlja da je to Hanmer, uzvikne: »Nemojte ga zbunjivati!« Ali, svejedno, on je zbunjen. Privremeno oslobođen požude, zahvaljujući Ninamen, on se ponovo vraća mislimo neobičnosti svih bića, i čudi se sam sebi kako uopšte može da oseti seksualnu želju prema njima kada su oni njemu toliko strani. Da nije to zbog nečega u vazduhu? Ili, pak, prvrupa može da posluži svrsi, ako je čovek već uhvaćen u vremenski protok.