„Da, vidimo se ujutro“, ponovi Binej kao odjek.
Kako je to čudno zvučalo. Nikada se ni sa kim — niti bilo čim — nije viđao ujutro. Ali zbog Teremona je napravio izuzetak. U tome se i sastojalo prijateljstvo, zar ne?
Binej se okrenu i uđe u Opservatoriju.
Unutra je sve bilo osvetljeno prigušenom svetološću i vladao je mir, poznati spokoj velike dvorane nauke u kojoj je provodio veći deo vremena još od najranijih univerzitetskih dana. Ali taj spokoj je, znao je to dobro, bio lažan. Ovu moćnu zgradu, baš kao i druga, svetovnija mesta na svetu, stalno su potresali razni sukobi, od najdostojanstvenijih filozofskih rasprava do najbeznačajnijih zađevica, pljuvanja i spletki koje su imale za cilj da nekoga ocrne. Astronomi, kao skupina, nisu bili ništa bolji od ostalih.
Pa ipak, Opservatorija je bila za Bineja svetilište kao i za većinu ostalih koji su tamo radili… mesto na kome su mogli da zaborave na većinu zemaljskih problema i da se posvete, manje-više smireno, neprekidnoj borbi da se iznađu odgovori na važna pitanja koja je Vaseljena postavila.
Uputio se ujednačenim korakom duž dugačkog glavnog hodnika, pokušavajući, kao i uvek bez uspeha, da priguši bat čizama po mermernom podu.
Dok je to uvek na isti način činio, bacao je hitre poglede na vitrine duž zidova sa desne i leve strane, u kojima su čuvani pojedini sveti artefakti istorijata astronomije koji su stalno bili izloženi. Bilo je tu primitivnih, gotovo komičnih teleskopa koje su koristili pioniri kao Čektor i Stanta, pre četiri do pet stotina godina. Bilo je tu i čvornovatih crnih gromada meteorita koji su pali sa neba tokom stoleća i predstavljali zagonetne podsetnike na tajne koje su se nalazile s druge strane oblaka. U vitrinama su bila izložena i prva izdanja velikih astronomskih nebeskih karti i knjiga, kao i od vremena požuteli rukopisi pojedinih teorijskih radova velikih mislilaca koji su obeležili epohe.
Binaj na trenutak zastade ispred poslednjeg od tih rukopisa, koji je za razliku od ostalih izgledao sveže i gotovo kao nov… jer bio je star tek jedno pokolenje, klasična kodifikacija Teorije opšte gravitacije, koju je izvršio Ator 77, ne mnogo pre rođenja samog Binaja. Iako nije bio naročito religiozan, Binaj se zagledao u tanki list hartije sa izvesnom dozom poštovanja, uhvativši sebe kako razmišlja poput nekog ko se moli.
Za njega je Teorija opšte gravitacije predstavljala jedan od stubova kosmosa: možda najosnovniji stub. Nije mogao ni da zamisli šta bi se desilo ako bi taj stub treblo da padne. A trenutno mu se činilo da se taj stub možda klima.
Na kraju hodnika, iza lepih bronzanih vrata, nalazila se lična kancelarija dr Atora. Binaj je na brzinu zavirio u nju i pohitao dalje uz stepenice. Poštovanja vredan i još opasan direktor Opservatorije bio je poslednja osoba na svetu, bespogovorno poslednja, koju je Binaj u ovom trenutku želeo da sretne.
Faro i Jimot su ga čekali gore u prostoriji sa kartama, gde su se dogovorili da se nađu.
„Izvinite, malo kasnim“, reče Binaj. „Poslepodne mi je do sada bilo krajnje zapetljano.“
Uputili su mu nervozne osmehe kao dve sove. Kakav čudan par, pomisli on, i to ne prvi put. Obojica su poticala iz neke učmale poljoprivredne provincije… Stihina, možda, ili Gatambera. Faro 24 bio je nizak i bucmast čovek koji se polako, gotovo indolentno kretao. Njegova deviza bila je: lako ćemo. Njegov prijatelj Jimot 70 bio je neverovatno visok i mršav, nalik na obešenu kožu sa rukama, nogama i licem, i praktično vam je bio neophodan teleskop da biste mu videli glavu, koja se ocrtavala u stratosferi iznad vas. Jimot je bio napet i kao na iglama u istoj meri u kojoj je njegov prijatelj bio opušten. Ipak su bili nerazdvojni, i to oduvek. Od svih mladih svršenih studenata, jedan stepenik ispod Binaja na opservatorijskoj organizacionoj lestvici, oni su bili daleko iznad svih ostalih.
„Nismo dugo čekali“, smesta odvrati Jimot.
„Minut ili dva, dr Binaje“, dodade Faro.
„Još nisam 'doktor'; ipak, hvala“, odvrati Binaj. „Ostao mi je još poslednji ispit. Kako ste se snašli sa tim proračunima?“
Odgovorio je Jimot koji se sve vreme premeštao s jednog na drugo mesto na svojim nemoguće dugačkim nogama. „Ovo su gravitacijski proračuni, zar ne, gospodine?“
Faro ga je tako snažno munuo laktom u rebra da je Binaj očekivao da će začuti krckanje kostiju.
„U redu je“, reče Binaj. „Jimot je u pravu.“ Bledo se osmehnuo visokom mladiću. „Želeo sam da vam ovo posluži čisto kao apstraktna matematička vežba. Ali me ne iznenađuje što ste uspeli da shvatite kontekst. Do toga ste došli pošto ste dobili rezultate, je li tako?“
„Da, gospodine“, odvratiše istovremeno Jimot i Faro. „Prvo smo izvršili sve proračune“, reče Faro. „Zatim smo ponovo pogledali i kontekst nam je postao jasan“, primeti Jimoto.
„Ah, da“, izusti Binaj. Ovi klinci su mu ponekad išli na živce. Bili su tako mladi… u stvari, bili su svega nekih šest ili sedam godina mlađi od njega, ali on je bio profesor-asistent, a oni studenti, a za njega, kao i za njih, to je predstavljalo nepremostivu prepreku. Međutim, iako su bili tako mladi, odlikovali su se izuzetnom inteligencijom! Uopšte mu nije bilo milo što su pogodili o kojoj se konceptualnoj matrici ovde radilo. U stvari, uopšte mu to nije bilo milo. Za nekoliko godina biće ravnopravni članovi nastavničkog osoblja i možda će se s njim nadmetati za istu katedru, a to neće biti zabavno. Ali pokušao je da ne razmišlja o tome.
Ispružio je šaku da uzme njihov rad otrgnut sa štampača kompjutera.
„Mogu li da pogledam?“ upitao on.
Široko zamlataravši rukama, Jimot mu ga predade. Binaj stade pogledom da prelazi preko nizova brojki; u početku je to činio smireno, a zatim sve uzbuđenije.
Tokom cele godine razmišljao je o izvesnom dubljem smislu Teorije opšte gravitacije, koju je njegov mentor Ator potpuno usavršio. Bio je to Atorov veliki uspeh. Određenje orbitalnih kretanja Kalgaša i svih šest njegovih sunaca, u zavisnosti od racionalnih načela privlačnih sila, donelo mu je izuzetan ugled.
Binaj je, pomoću moderne kompjuterske opreme, izračunavao izvesne vidove orbite Kalgaša oko Onosa, njegovog primarnog sunca, kada je na svoj užas primetio da se brojke koje je on dobio ne podudaraju sa teorijom o opštoj gravitaciji. Prema ovoj teoriji, početkom tekuće godine Kalgaš je trebalo da se nalazi ovde u odnosu na Onos, a Kalgaš se, međutim, nalazio tamo, i to se nije moglo poreći.
Odstupanje je bilo neznatno… radilo se o nekoliko decimalnih mesta… ali to nije bilo uopšte zanemarljivo, kada se sve uzme u obzir. Teorija o opštoj gravitaciji bila je u toj meri precizna da ju je većina ljudi smatrala Zakonom o opštoj gravitaciji. Matematički stubovi na kojima je počivala smatrani su besprekrnim. Međutim, u teoriji koja ima za cilj da objasni kretanje njihovog sveta kroz svemir nema mesta čak ni za mala odstupanja. Ona je ili tačna ili nije: sve između toga uopšte nije dopustivo. A razlika od nekoliko decimalnih mesta u ograničenim proračunima, Binaju je to bilo jasno, prerašće u bezdanu provaliju, ako se krene sa ambicioznijim izračunavanjima. Kakva korist od cele teorije opšte gravitacije ako se ispostavi da Kalgaš, vek od sada, neće zauzimati predviđeni položaj na nebu, već će se nalaziti na pola puta dalje oko Onosa.
Kao što je kazao Raisti, Binaj je toliko puta proverio brojke da su mu se smučile. Uvek je dobijao isti rezultat.
Ali čemu je trebalo da veruje?
Brojkama koje je dobijao ili Atorovom remek-delu koje se nadnosilo nad njim poput kakve kule?
Vlastitim prostodušnim predstavama o astronomiji, ili dubokom uvidu u osnovno ustrojstvo Vaseljene velikog Atora?
Zamišljao je sebe kako stoji na samom vrhu kupole Opservatrije i izvikuje: „Čujte i počujte! Atorova teorija je pogrešna! Ovde imam brojke koje je opovrgavaju!“ Što bi izazvalo salve smeha koje bi ga oduvale na drugi kraj kontinenta. Ko je bio on da se suprotstavi titanskom Atoru? Ko je uopšte mogao poverovati da je jedan neiskusni asistent oborio Zakon o opštoj gravitaciji?