A ako je ta organizacija bila stara samo deseti deo onoga koliko tvrdi da jeste… deset hiljada godina, tako su govorili… i ako je tokom vekova mudro ulagala svoj novac, nema načina da se tačno odredi šta su Apostoli mogli postići zahvaljujući kamatama i kamatama na kamate, pomisli Teremon. Možda su vredeli milijarde. Možda su potajno posedovali pola grada Saro.
Vredi zaviriti unutra, reče Teramon sam sebi.
Ušao je u nepregledno predvorje velike kule, puno odjeka, i sa strahopoštovanjem stao da zaviruje unaokolo. Iako nikada ranije nije bio ovde, čuo je da je bila neverovatno raskošna kako unutra tako i spolja. Ali ništa od onoga što je čuo nije ga pripremilo na stvarni izgled zgrade kultista.
Uglačani mermerni pod, sa umecima u šest blistavih boja, protezao se koliko mu je pogled sezao. Zidovi su bili prekriveni svetlucavim zlatnim mozaicima apstraktnih šara, koji su se uzdizali do lučnih svodova visoko iznad glave. Lusteri od upredenog zlata i srebra bacali su treperavi snop bleštave svetlosti po svemu.
Nasuprot ulazu Teremon ugleda nešto što je ličilo na model cele Vaseljene, očigledno izrađen od dragocenih metala i dragulja: ogrmne kugle, koje su, kako se činilo, predstavljale šest sunaca, visile su sa tvanice na nevidljivim žicama. Svaka od njih bacala je utvarnu svetlost: iz najveće — a to mora da je bio Onos — dopirao je zlatni zrak; nejasni crvenkasti sjaj slivao se iz kugle koja je predstavljala Dovima; hladna, tvrda, plavičasto-bela svetlost poticala je iz para Tano-Sita, a nežnija, bela blistavost iz Patrua i Treja. Sedma kugla, koja mora da je predstavljala Kalgaš, lagano se kretala između njih poput balona koga nosi vetar; i njene boje su se menjale u zavisnosti od promenljivog ustrojstva svetlosti sunaca na njenoj površini.
Dok je Teremon stajao razjapljenih usta od zaprepašćenja, do njega dopre glas niotkuda: „Da li biste nam rekli svoje ime?“
„Ja sam Teremon 762. Imam zakazan sastanak sa Mondiorom.“
„Da. Molim vas uđite u prostoriju odmah levo od vas, Teremone 762.“
Nije video nikakvu prostoriju odmah sa svoje leve strane. Ali onda se deo zida pokrivenog mozaikom nečujno pomerio u stranu, otkrivši malu ovalnu sobu, više nalik na čekaonicu nego odaju. Zidove su prekrivale draperije od zelenog somota, a ćilibarna svetlost koja je ispunjavala prostoriju dopirala je iz jedne jedine cevi.
On slegnu ramenima i uđe unutra. Vrata se za njim istog časa zatvoriše i on oseti sasvim izvesno kretanje. Ovo nije bila nikakva soba, već lift! Da, penjao se, bio je siguran. Sve više i više, krajnje lagano. Prošlo je pola večnosti pre no što se lift-odaja zaustavio i vrata ponovo otvorila.
Čekala ga je prilika odevena u crno.
„Da li biste pošli ovuda, molim vas?“
Kratki uski hodnik vodio je u neku vrstu čekaonice u kojoj je veliki portret Mondiora 71 zauzimao najveći deo jednog celog zida. Kada je Teremon ušao, portret kao da se upalio, nekako čudno oživeo i počeo da sija, tako da su sada Mondiorove tamne, prodorne oči gledale pravo u njega, a ozbiljno lice Visokog Apostola počelo je da zrači, tako da je sada bilo gotovo lepo, na neki divlji način.
Teremon je prilično hladnokrvo uspeo da izdrži pogled sa portreta. Ali čak je i taj odlučni novinar osetio blagu nervozu pri pomisli da će uskoro intervjuisati upravo tu osobu. Jedna stvar je bilo Mondiorovo pojavljivanje na televiziji ili radiju, tamo je bio samo ludi propovednik koji je nudio na prodaju neku apsurdnu poruku. Ali Mondior glavom i bradom… zastrašujući, hipnotički, tajanstveni, ako je ovaj portret predstavljao bilo kakav nagoveštaj… mogao bi biti nešto sasvim drugo. Teremon upozori sam sebe da bude oprezan.
Sveštenik u crnom reče: „Molim vas, uđite unutra…“
Deo zida levo od portreta se otovori. Iza njega se pojavi kancelarija, oskudno nameštena poput kakve ćelije, jer u njoj nije bilo ničeg osim golog radnog stola napravljenog od jednog jedinog komada uglačanog drveta i niske stolice bez naslona, izdeljane od trupla nekog neobičnog crvenog drveta prošaranog sivom bojom, smeštene ispred njega. Za stolom je sedeo čovek očigledne moći i autoriteta, u crnoj apostolskoj odori sa crvenim obrubom duž kapuljače.
Delovao je upečatljivo. Ali to nije bio Mondior 71.
Ako je suditi po fotografijama i onome kako je izgledao na televiziji, Mondior mora da ima oko šezdeset pet ili sedamdeset godina i da oko sebe širi neku vrstu izrazite muškosti. Kosa mu je bila gusta i talasasta, crna sa širokim sedim pramenovima, i imao je puno, mesnato lice, široka usta, snažan nos, guste i ugljeno crne obrve, tamne, prodorne oči. Ovaj je, međutim, bio mlad, sigurno još nije prešao četrdesetu, i mada je delovao moćno i veoma muževno, to je bilo na sasvim drugačiji način: bio je veoma mršav, sa oštrim, uskim licem i čvsto stisnutim, napućenim usnama. Kosa, koja mu se kovrčala na čelu i virila ispod kapuljače, bila je neobične crvene boje poput cigle, a oči hladne, neumoljivo plave.
Nema sumnje da je ovaj čovek bio neki visoki funkcioner u organizaciji. Ali Teremon je imao zakazan sastanak sa Mondiorom.
Tek jutros je zaključio, pošto je napisao priču o poslednjem prokletstvu Apostola, da bi trebalo da sazna nešto više o tom tajanstvenom kultu. Sve što su ikada kazali smatrao je, razume se, glupostima, ali su mu te gluposti postajale sve zanimljivije, pa je mislio da bi vredelo o njima napisati nešto podrobnije. Najbolje je bilo odmah poći do glavnog čoveka. Pod pretpostavkom da je to moguće. Ali na vlastito iznenađenje kazali su mu, kada ih je nazvao, da može doći u audijenciju kod Mondiora 71 još istog dana. Učinilo mu se nekako suviše lako.
Sada je počeo da shvata da je bilo suviše lako.
„Ja sam Folimun 66“, reče čovek oštrog lika, lakim, popustljivim glasom, u kome nije bilo ni traga Mondiorove prisilne grmljavine. Pa ipak je to bio, podozrevao je Teremon, glas osobe koja je navikla da je slušaju. „Ja sam ađutant za posredovanje sa domaćom javnošću u našoj organizaciji. Biće mi zadovoljstvo da vam odgovorim na svako pitanje.“
„Imao sam zakazan sastanak sa Mondiorom lično“, primeti Teremon.
U očima Folimuna 66 ne pojavi se iznenađenje. „Možete me smatrati Mondiorovim glasom.“
„Mislio sam da će me on lično primiti u audijenciju.“
„Tako je. Sve što kažete meni biće preneto Mondioru; sve što ja budem kazao vama predstavlja Mondiorovu reč. To morate shvatiti.“
„Svejedno, rečeno mi je da će mi biti dozvoljeno da razgovaram sa Mondiorom. Uopšte ne sumnjam da će sve što mi kažete biti punovažno, ali mene ne zanimaju smo obaveštenja. Voleo bih da stvorim nekakvo mišljenje o tome kakav je Mondior čovek, kakvi su njegovi pogledi na druge stvari pored proreknutog uništenja sveta, šta misli o…“
„Mogu samo da ponovim ono što sam već kazao“, izjavi Folimun, prekinuvši ga bez izvinjenja. „Možete me smatrati Mondiorovim glasom. Njegova svetlost neće moći danas lično da vas primi.“
„Onda bih više voleo da navratim neki drugi dan, kada njegova svetlost bude…“
„Dozvolitemi da vas obavestim da Mondior nikada ne daje intervjue u četiri oka. Nikada. Njegova svetlost ima mnogo važnijeg posla, sada kada nas samo meseci dele od Vremena Plamena.“ Folimun se iznenada osmehnuo, neočekivano toplo i ljudski, možda želeći da ublaži odbijanje, kao i frazu 'Vreme Plamena' koja je zvučala tako melodramatski. Zatim gotovo nežno dodade: „Rekao bih da je došlo do nesporazuma, da vi niste shvatili da imate zakazan sastanak sa Mondiorovim predstavnikom, a ne lično sa Visokim Aposotolom. Ali tako mora biti. Ako ne želite da razgovarate sa mnom, pa, žao mije što ste uzalud dolazili. Ali ja sam najkorisniji izvor obaveštenja koji ovde možete da nađete, sada ili u bilo koje drugo vreme.“
Ponovo osmeh. Bio je to osmeh čoveka koji hladnokrvno i bez izvinjenja zatvara vrata Teremonu pred nosom.
„Pa dobro“, poče Teremon, pošto je malo promislio. „Vidim da mi ništa drugo ne preostaje. Ili vi ili niko. U redu: hajde da popričamo. Koliko imam vremena na raspolaganju?“