„Kada bih samo mogao da prihvatim vašu osnovnu pretpostavku…“
„Da će nas Plamenovi stići naredne godine? Prihvatićete. Hoćete. Preostaje da se vidi hoćete li je prihvatiti na vreme da preživite, da postanete jedan od čuvara našeg nasleđa, ili ćete se uveriti u njenu istinitost u trenutku uništenja, u trenutku vlastite agonije, i shvatiti da smo sve vreme govorili istinu.“
„Pitam se šta će od toga dvoga biti“, reče Teremon.
„Dozvolite mi da se nadam da ćete biti na našoj strani onoga dana kada će se okončati ova Godina pobožnosti“, dodade Folimun. Iznenad ustade i pruži Teremonu ruku. „Sada moram da idem. Njegova Svetlost Visoki Apostol me očekuje za nekoliko minuta. Ali ubeđen sam da ćemo još razgovarati. Za dan, ili još brže, možda… pokušaću da nađem vremena za vas. Unapred se radujem našem predstojećem razgovoru. Koliko to god čudno može zvučati, ali osećam da smo vi i ja predodređeni da tesno sarađujemo. Imamo mnogo toga zajedničkog, znate.“
„Stvarno?“
„Po pitanju vere, ne. Ali kada je reč o želji da preživimo… i pomognemo drugima da prežive… da, bar tako mislim, to jest, uveren sam u to. Podozrevam da će doći dan kada ćemo jedan drugoga potražiti i udružiti snage protiv Tame koja nadolazi. Sasvim sam siguran u to.“
Svakako, pomisli Teremon. Biće najbolje da odmah odem na probu da mi sašiju crnu odoru.
Ali nije imalo smisla uvrediti Folimuna bilo kakvom grubošću. Ovaj kult Apostola je očigledno jačao iz dana u dan. U tome se krila velika priča; a Folimun je verovatno bio taj od koga će morati da zavisi da bi je napisao.
Teremon gurnu primerak Knjige Otkrovenja u tašnu i ustade.
„Nazvaću vas za nekoliko nedelja“, reče. „Pošto pažljivo ovo iščitam. Tada ću želeti da vas priupitam i neke druge stvari… Koliko unapred treba da se javim da bih zakazao audijenciju kod Mondiora 71?“
Folimun nije tako lako padao u stupicu. „Kao što sam vam već objasnio, posao njegove Svetlosti od danas pa do Vremena Plamenova u toj meri je kritičan da on neće moći da se stavi na raspolaganje nikome radi stvari kao što su intervjui u četiri oka. Stvarno mi je žao. Nema načina da ja to izmenim.“ Folimun ispruži ruku. „Bilo mi je zadovoljstvo.“
„I meni“, odvrati Teremon.
Folimun se nasmeja. „Zaista? Da pola sata provedete u razgovoru sa ludakom? Ekscentrikom? Fanatikom? Kultistom?“
„Ne sećam se da sam upotrebio te reči.“
„Međutim, ne bi me iznenadilo kada biste mi rekli da su vam se vrzmale po glavi.“ Apostol uputi Teremonu još jedan od svojih neobično obezoružavajućih osmeha. „I bili biste napola u pravu. Ja jesam fanatik. I kultista, pretpostavljam. Ali nisam ludak. Niti ekscentrik. Mada bih želeo da jesam. A i vi ćete poželeti.“
Mahnuo je Teremonu na odlasku. Sveštenik koji ga je dopratio čekao je pred vratima da ga povede do lifta-odaje.
Kakvih čudnih pola sata, pomisli novinar. I ne baš plodonosnih. U izvesnom smislu, sada je još manje znao o Apostolima nego pre dolaska ovamo.
Teremonu je i dalje bilo jasno da su bili čudaci i prodavci sujeverja. Otvoreno govoreći, nisu imali ni trunke dokaza da se uskoro svetu sprema neka džinovska kataklizma. Bili su ili budale koje su same sebe obmanjivale, ili prave varalice čiji je cilj bio da napune vlastite džepove — to još nije mogao da odgonetne.
Sve je to bilo prilično zbunjujuće. Postojalo je nešto fanatično i puritansko u njihovom pokretu što mu se uopšte nije dopadalo. Pa ipak, ipak: ovaj Folimun, taj njihov zagovornik, izgleda da je bio neočekivano privlačna osoba. Bio je inteligentan, rečit… pa čak i racionalan, na neki svoj način. Iznenadilo ga je to što, kako se čini, poseduje izvesnu dozu humora, i to mu je išlo u prilog. Teremon nikada nije čuo za manijaka koji je bio sposoban da se makar malo našali na svoj račun… niti za fanatika koji bi to bio u stanju. Osim ako to sve nije spadalo u Folimunovu ulogu koju je igrao kao čovek zadužen za odnose sa javnošću: osim ako se Folimun nije namerno izdavao za osobu koja bi se mogla svideti nekome kao što je Teremon.
Čuvaj se, opomenu on sam sebe. Folimun želi da te iskoristi.
Ali tome se nije imalo šta prigovoriti. Bio je uticajan kao novinar. Svi su želeli da ga iskoriste.
Koraci su mu oštro odzvanjali dok je žustro prolazio preko ogromnog predvorja štaba Apostola, a zatim izišao u svetlo popodne tri sunca.
A sada nazad u kancelariju Hronike. Nekoliko pobožnih časova posvetiće se podrobnom izučavanju Knjige Otkrovenja; a onda će već biti vreme da počne da razmišlja o sutrašnjem članku.
11.
Letnja kišna sezona bila je u punom zamahu onog popodneva kada se Širin 501 vratio u Saro. Dobro uhranjeni psiholog izišao je iz aviona i zakoračio u žestoki pljusak koji je aerodrom pretvorio gotovo u jezero. Sivi naleti kiše bili su bezmalo vodoravni usled vetra koji je pomamno duvao.
Sivo… sivo… sve je sivo…
Tamo negde gore, u svoj toj tami, mora da su se nalazila sunca. Onaj slabi sjaj na zapadu verovatno potiče od Onosa, a na suprotnoj strani povremeno su se videli nagoveštaji ledene svetlosti Tanoa i Site. Međutim, plašt oblaka bio je tako debeo da je dan bio neprijatno mračan. Neprijatno mračan za Širina, koji je još… uprkos onome što je kazao svojim domaćinima u Jongleru… osećao posledice petnaestominutne vožnje kroz Tunel tajne.
Prošao je kroz desetodnevni post mnogo ranije nego što je bio spreman da prizna Kelaritanu, Kubelu i ostalima. Međutim, opasno se približio kritičnoj tački tamo unutra.
Tri ili četiri dana posle toga Širin je osećao u blagoj meri, veoma blagoj, neku vrstu klaustrofobije koja je toliko građana Jonglora poslala u bolnicu za mentalno obolele. Nalazio bi se u svojoj sobi, zadubljen u izveštaj na kome je radio, kada bi iznenada osetio kako se Tama sklapa nad njim, te bi morao da ustane i iziđe na terasu, ili čak da napusti zgradu i pođe u dugu šetnju po hotelskom vrtu. Neophodno? Pa, možda i ne. Ali poželjno. Svakako poželjno. Posle toga se uvek osećao bolje.
Ili bi spavao kada bi mu Tama došla. Prirodno, u njegovoj sobi sijala je božanska svetlost dok je spavao… uvek je spavao sa upaljenom svetlošću, nije znao nikoga ko nije… a od vožnje kroz Tunel navikao se i na pomoćnu božansku svetlost za slučaj da zakaže baterija one prve, mada je na indikatoru jasno stajalo da u njoj ima energije za još šest meseci. I pored svega toga, Širinov usnuli um postao bi ubeđen da mu je soba uronila u dubine besvetlosti, u potpuno crnu, pravu i savršenu Tamu. I on bi se probudio, drhteći, znojeći se, ubeđen da je oko njega Tama, iako ga je sa obe strane obasjavao prijateljski sjaj dve božanske svetiljke i govorio mu da nije.
Zato je sada, kada je izišao iz aviona u ovaj sumorni sumračni predeo… Pa, bilo mu je drago što je ponovo kod kuće, ali više bi voleo sunčaniju dobrodošlicu. Morao je da se bori protiv blage klonulosti, ili možda i nije bila tako blaga, dok je ulazio u prolaz od fleksiglasa koji je štitio putnike od lošeg vremena i vodio od aviona do terminala. Žalio je što su podigli taj polaz. Širin pomisli kako bi mu više odgovaralo da se sada ne nalazi u zatvorenom, čak i po cenu da pokisne. Bolje je biti napolju pod otvorenim nebom, pod utešnom svetlošću (koliko god da je u ovom trenutku slaba, koliko god skrivena oblacima) prijatlejskih sunaca.
Ali mučnina je prošla. Kada je podigao prtljag, radost zbog povratka kući u Saro odnela je prevagu nad podmuklim posledicama njegovog češanja o Tamu.
Ispred oblasti za podizanje prtljaga čekala ga je u kolima Liliat 221. I to mu je popravilo raspoloženje. Bila je vitka žena prijatne spoljašnosti u poznim četrdesetim, koleginica iz odeljenja za psihologiju, mada se bavila eksperimentalnim radom, životinjama u lavirintima, i putevi im se nikada nisu ukrštali. Poznavali su se deset ili petnaest godina. Širin bi je verovatno odavno pitao da se uda za njega da je bio od onih koji se žene. Ali nije; a nije ni ona bila za udaju, ako je suditi na osnovu nagoveštaja koje mu je davala. Ipak, odnos koji su izgradili izgleda da je oboma odgovarao.