„Sifera!“ povika Balik. „Evo je, dolazi! Brzo u zaklon!“
„Hoću! Hoću!“
Nije želela da pođe u zaklon. Želela je da potrči od jednog do drugog mesta iskopavanja, da sve odjednom nadgleda, da pridržava strane šatora, da zagrli gomile dragocenih fotografskih ploča, da svojim telom zaštiti pročelje tek otkrivene Osmougaone kuće na kome su se nalazili zadivljujući mozaici otkriveni prethodnog meseca. Ali Balik je bio u pravu. Sifera je učinila sve što je mogla, ovog ludog jutra, da obezbedi mesto. Sada se trebalo skloniti, tamo dole ispod stene koja je štrčala sa gornje ivice mesta na kome su vršena iskopavanja, i nadati se da će ih ona zaštititi od najjačih naleta oluje.
Potrčala je prema njoj. Jake, snažne noge lako su je ponele preko izdeljenog, škripavog peska. Sifera nije još napunila četrdeset godina, bila je visoka, snažna žena u punoj fizičkoj snazi, i do ovog trenutka znala je samo za optimizam kada se radilo o bilo kom vidu njenog postojanja. Ali iznenada svemu je zapretila opasnost: njenoj akademskoj karijeri, njenom odličnom zdravlju, a možda i samom njenom životu.
Ostali su se stisnuli u podnožju stene, iza na brzinu sklepanog zaklona od drvenih motki za koje je bila privezana cerada. „Pomerite se“, reče Sifera, krčeći sebiput.
„Gospo“, zastenja Tuvik. „Gospo, naterajte oluju da se vrati!“ Kao da je ona bila kakva boginja koja poseduje magične moći. Sifera se promuklo nasmeja. Predradnik izvede neki gest u njenom pravcu… neki sveti znak, pretpostavila je ona.
Ostali radnici, a svi odreda bili su iz malog sela istočno od ruševina, napraviše isti znak i počeše nešto da mrmljaju. Molitve? Njoj? Kakav sablastan trenutak. Ovi ljudi, poput svojih očeva i dedova, celog života kopali su po Beklimotu u službi ovog ili onog arheologa, strpljivo otkrivajući drevne zgrade, i prosejavali pesak tražeći sićušne artefakte. Verovatno su već doživeli neku gadnu peščanu oluju. Da li su uvek bili ovako prestravljeni? Ili je ovo bila neka superoluja?
„Evo je“, reče Balik. „To je to.“ I pokri lice šakama.
Oluja se sručila na njih svom svojom silinom.
Sifera je u početku stajala, zureći kroz otvor u ceradi u monumentalni kiklopski gradski zid preko puta, kao da će uspeti da ga sačuva ako ne bude skidala pogled sa tog mesta. Ali već posle jednog trenutka to je postalo nemoguće. Na njih su se obrušili naleti neverovatne jare, tako pobesneli da je imala utisak da će joj kosa, pa čak i obrve buknuti. Okrenula je glavu i podigla ruku da zaštiti lice.
Zatim je stigao pesak i više se ništa nije videlo.
Ličilo je na kišnu oluju, samo su kišne kapi bile suviše čvrste. Začula se snažna grmljavina, koja to nije bila, već su taj zvuk stvarali milioni sićušnih čestica peska koje su dobovale po tlu. Pored tog najjačeg zvuka čuli su se i drugi, jedan klizav i šaputav, drugi škripav i grebav, treći koji je podsećao na tiho dobovanje. I užasno zavijanje. Sifera je zamišljala tone peska kako se u kaskadama obrušavaju, zatrpavajući zidove, zatrpavajući hramove, nepregledne temelje stambene oblasti, zatrpavajući kamp.
I zatrpavajući sve njih.
Okrenula se licem prema zidu stene i čekala kraj. Pomalo iznenađeno i tužno uhvatila je sebe kako histerično jeca, kako joj iz utrobe dopiru iznenadni duboki jecaji. Nije želela da umre. Svakako da nije: ko je to pa želeo? Ali do ovog trenutka nikada joj nije palo na pamet da postoji i nešto gore od umiranja.
Beklimot, najpoznatije arheološko nalazište na svetu, najstariji poznati grad ljudskog roda, mesto na kome se začela civilizacija, biće uništen… i to samo zahvaljujući njenom nemaru. Pokolenja kalgaških velikih arheologa radila su ovde tokom veka i po od otkrića Beklimota: prvo Galdo 221, najveći od njih svih, zatim Marpin, Stinupad, Šelbik, Numoin, sve sama slavna imena… i sada Sifera, koja je budalasto celo mesto ostavil otkriveno dok se približavala peščana oluja.
Dok je Beklimot bio pokopan ispod peska, ruševine su mirno dremale hiljadama godina, u istom stanju u kakvom su bile onog dana kada su poslednji stanovnici konačno ustuknuli pred promenjenom klimom i napustili ga. Svi arheolozi koji su ovde radili od Galdoovih dana vodili su računa o tome da na svetlost dana iznesu smo po jedan mali deo ovog nalazišta, da ga zaštite paravanima i ogradama protiv peska; oni je ujedno trebalo da ga štite od peščane oluje koja je predstavljala ozbiljnu opasnost, iako je bilo malo verovatno da će do nje odći. Sve do sada.
I ona je, razume se, postavila uobičajene paravane i ograde. Ali ne ispred novih iskopina, ne u oblasti svetilišta na koju je usredsredila svoja istraživanja. Tamo su se nalazile neke od najstarijih i najlepših zgrada Beklimota. I tako je ona, nestrpljiva da počne sa iskopavanjima, poneta žarom koji je nije napuštao da stalno ide dalje i dalje, prenebregla osnovne mere opreza. U tom trenutku ona na to, svakako, nije tako gledala. Ali sada, kada joj je u ušima odzvanjalo demonsko tutnjanje oluje, i kada se na nad njom nadnelo crno nebo koje je uništavalo…
Baš dobro što ovo neću preživeti, pomisli Sifera. Neću morati da čitam sve ono što će o meni kazati u svakoj knjizi iz arheologije koja će biti objavljena u narednih pedeset godina. „Slavno nalazište Beklimot predstavljalo je neprevaziđeni izvor podataka o ranom razvoju civilizacije na Kalgašu dok nije nesrećno uništeno zahvaljujući nehajnom načinu na koji je mlada i ambiciozna Sifera 89 sa univerziteta Saro vršila iskopavanja…“
„Mislim da prolazi“, prošaputa Balik.
„Šta?“ upita ona.
„Oluja. Slušaj! Smiruje se.“
„Mora da nas je prekrio tako debeli sloj peska da ništa ne čujemo. I to je sve.“
„Ne. Nismo zakopani, Sifera!“ Balik povuče ceradu ispred njih i uspe malo da je podigne. Sifera proviri i zagleda se u otvorenu oblast između stene i gradskog zida.
Nije mogla da poveruje vlastitim očima.
Pred njom se protezala jasna tamnoplava linija neba. Sijalo je sunce. Bio je to tek slabi, ledeni sjaj dvostrukih sunaca Tanoa i Sita, ali u ovom trenutku je to bila najlepša svetlost koju je do tada ikada poželela da vidi.
Oluja je prošla. Ponovo je sve bilo mirno.
Ali gde je pesak? Zašto sve nije bilo zatrpano peskom?
Grad se i dalje video: veliki blokovi kamenih zidova, treperavi sjaj mozaika, šiljati kameni krov Hrama Sunaca. Čak je i većina njihovih šatora i dalje bila na svom mestu, uključujući gotovo sve važne. Ozbiljnu štetu pretrpeo je samo logor u kome su živeli radnici, a on se mogao obnoviti za nekoliko časova.
Zapanjena, ne usuđujući se da poveruje u ono što vidi, Sifera napusti zaklon i osvrnu se oko sebe. Na tlu nigde nije bilo peska. Čvrsto pečen i nabijen tamni sloj koji je obrazovao površinu tla u zoni iskopavanja i dalje je bio vidljiv. Sada je izgledao drugačije, bio je nekako čudno sastrugan, ali na njemu nije bilo ničega što je oluja mogla doneti.
Balik zamišljeno primeti: „Prvo je naišao pesak, a za njim vetar. I tako je vetar pokupio sav pesak koji se sručio na nas, i to isto onako brzo kako je ovaj pao, i poneo ga odmah dalje na jug. Čudo, Sifera. Samo tako to možemo nazvati. Pogledaj… vidi se gde je tle zagrebano, gde je ceo plitki gornji sloj peska očistio vetar; možda je eroziji bilo potrebno pedest godina da ga stvori, a uklonjen je za pet minuta, ali…“
Sifera gotovo da ga i nije slušla. Uhvatila je Balika za ruku i okrenula ga postrance tako da više nije gledao prema glavnoj oblasti njihovih iskopavanja.
„Pogledaj tamo“, reče ona.
„Gde? Šta?“
Ona upre prst. „Tomboovo brdo.“
Plećati stratigraf se zagleda u tom pravcu. „Blagi Bože! raspuklo se tačno po sredini!“
Tomboovo brdo bilo je, u stvari, nepravilna humka srednje visine, na nekih petnaest minuta hoda južno od glavnog dela grada. Niko na njemu nije radio preko sto godina, još od druge ekspedicije velikog pionira Galdoa 221, a Galdo nije u njemu pronašao ništa značajno. Uglavnom se smatralo da je to deponija na koju su građani starog Beklimota bacali kuhinjsko smeće… mada je samo po sebi bilo dovoljno zanimljivo, ipak nije bilo ništa u poređenju sa čudima kojih je bilo u izobilju posvuda unaokolo.