„Možda“, odvrti Širin. „Ali ako nemate ništa protiv…“
Zatim se nežno obrtio Harimu: „Ti si se među prvima provozao Tunelom tajne, je li tako?“
„Prvog dana.“ U Harimovom glasu oseti se ponos. „Pripremili su gradsku lutriju. Stotinu ljudi dobilo je besplatne vožnje. Mora da su prodali milion karata, a moja je peta kupljena. Ja, žena, sin i dve kćeri, svi smo pošli. I to prvog dana.“
„Da li bi hteo ukratko da mi ispričaš kako je bilo?“
„Pa“, poče Harim. „Bilo je…“ Zastade. „Znate, ja nikada ranije nisam bio u Tami. Čak ni u zamračenoj sobi. Nikada. To me nije zanimalo. U detinjstvu je spavaća soba bila uvek dobro osvetljena, a kada sam se oženio i preselio u vlastitu kuću, sasvim je bilo prirodno da i tamo imam svetlo. Moja žena misli isto. Tama je neprirodna. Ona nije predviđena da postoji.“
„Pa ipak ste učestvovali u lutriji.“
„Ovaj, samo ovog puta. Zabave, radi, razumete? Bilo je to nešto posebno. Kao praznik. Velika izložba, petstogodišnjica grada, je li tako? Svi su kupovali srećke. Učinilo mi se da to mora biti nešto drugačije, nešto stvarno dobro, zašto bi ga inače sagradili? I tako sam kupio srećku. Kada sam dobio nagradu, svi odreda su mi na dokovima zavideli, svi su želeli da oni imaju srećku, neki su čak hteli da je otkupe od mene… Ne, gospodine, rekao sam, nije na prodaju, ovo je naša srećka, moja i moje porodice…“
„Znači sa, uzbuđenjem ste čekali da pođete na vožnju Tunelom?“
„Aha. Mož'te misliti.“
„A za vreme vožnje? Kada ste krenuli? Kako ste se osećali?“
„Pa…“ poče Harim. Ovlažio je usne i zagledao se negde u daljinu. „Tamo su se nalazilata mala kola; znate, unutra nije bilo ničega osim dasaka koje su služile kao sedišta i kola nisu imala krov. Uđeš unutra, u svaka po šestoro, ali nas petoro su pustili da uđemo zajedno, pošto smo bili porodica, i bilo nas je takoreći dovoljno da ispunimo cela kola, tako da nisu morali da nam uvaljuju nekog stranca. Onda se oglasila muzika i kola su krenula u Tunel. Kretala su se veoma polako, ni nalik kolima na auto-putu, ova su prosto milela. I onda se nađete u Tunelu. A potom… potom…“
Širin je ponovo čekao.
„Nastavi“, reče on pošto je protekao minut, a Harim nije ničim pokazivao da će nastaviti. „Ispričaj mi o tome. Stvarno me zanima kako je bilo.“
„Onda je nastupila Tama“, izjavi promuklo Harim. Krupne šake mu zadrhtaše kada se toga setio. „Obrušila se na nas kao da je neko spustio preko nas kakav džinovski šešir, znate? Odjednom je sve postalo crno.“ Drhtanje se pretvaralo u divlji napad. „Čuo sam svog Trinita kako se smeje. On je mudar momak. Trinit to jeste. Kladim se da je mislio da je Tama nešto prljavo. I zato se smejao, ja sam mu kaza da zaveže, a onda je jedna od mojih kćeri malo zaplakala, njoj sam kazao da je sve u redu, da nema zbog čega da brine, da će to potrajati samo petnaest minuta i da treba na to da gleda kao na pretnju, a ne na nešto stvarno opasno. A onda… onda…“
Ponovo je nastupila tišina. Ovog puta ga Širin nije požurivao.
„A onda sam osetio kako me sve jače obavija. Sve je bilo Tama… Tama… ne možete zamisliti kako je to… ne možete zamisliti… kako je crna bila… kako crna… Tama… Tama…“
Harim se iznenada stresao i iz njega provališe razdirući jecaji, gotovo nalik na grčenje.
„Tama… oh, Bože, ta Tama…!“
„Polako, čoveče. Ovde nemaš čega da se plašiš. Pogledaj u sunčevu svetlost! Danas se vide četiri sunca, Harime. Polako, čoveče…“
„Pustite mene da ovo sredim“, reče Kelaritan. Pohitao je ka krevetu kada je Harim počeo da jeca. U šaci mu zablista igla. Dodirnuo je njome Harimovu mišićavu ruku i začulo se kratko brujanje. Harim se gotovo istog časa smirio. Svalio se na jastuk, ukočeno se osmehujući.
„Sada moramo da ga ostavimo“, reče Kelaritan.
„Ali tek što sam počeo da…“
„Satima nećete moći ništa suvislo da izvučete iz njega. Mogli bismo poći na ručak.“
„Ručak, dobro“, primeti poluiskreno Širin. Na vlastito iznenađenje gotovo da nije imao apetita. Teško da je uopšte mogao da se seti ijedne prilike kada se ovako osećao. „A on je jedan od najjačih koje imate?“
„Jedan je od najstabilnijih, da.“
„Kakvi su onda ostali?“
„Neki su potpuni katatonični. Drugi bar pola vremena moraju da budu pod sedativima. U prvoj fazi, kao što rekoh, ne žele da uđu unutra. Kada su izišli iz Tunela činilo se da je sa njima sve u najboljem redu, razumete, osim što su trenutno zaradili klaustrofobiju. Odbijali su da uđu u zgrade… bilo koju zgradu, uključujući tu i palate, zdanja, stambene kuće, kuće za najam, kolibe, daščare, dozidane zgrade, čak i šatore.“
Širin je bio duboko šokiran. Doktorirao je na poremećajima koje prouzrokuje tama. Zato su ga i pozvali. Ali nikada nije čuo ni za šta ovako ekstremno. „Nisu hteli nigde da uđu? Gde su spavali?“
„Na otvorenom.“
„Da li je iko pokušao da ih na silu ugura unutra?“
„Oh, pokušali su, svakako da su pokušali. Ali su ti ljudi dobijali napade histerije. Neki su čak pokušali da izvrše samoubistvo… zaleteli bi se na zid i počeli da udaraju glavom o njega, i slično. Kada bi uspeli da ih uvuku unutra, nisu mogli da ih zadrže bez ludačke košulje i jakog sedativa.“
Širin se zagleda u krupnog lučkog radnika, koji je sada spavao, i zavrte glavom.
„Jadnici.“
„To je bila prva faza. Harim je sada u drugoj fazi, klaustrofiličnoj. Privikao se na ovo ovde i ceo sindrom se okrenuo naopačke. Svestan je da je u bolnici na sigurnom, sve vreme sija jarka svetlost. Ali iako može kroz prozor da vidi sunca kako sijaju, plaši se da iziđe napolje. Misli da je tamo mrak.“
„Ali to je apsurdno“, reče Širin. „Napolju nikada nije mrak.“
Čim je to rekao, osetio se kao prava budala.
Kelaritan se svejedno uhvatio za to. „Svima nam je to poznato, dr Širine. Svakoj zdravorazumnoj osobi je to poznato. Ali nevolaj sa ljudima koji su doživeli traumu u Tunelu tajne jeste u tome što oni više nisu pri zdravoj pameti.“
„Da. I meni se tako čini“, reče Širin posramljeno.
„Možete da obiđete neke od ostalih pacijenata kasnije“, reče Kelaritan. „Možda otkrijete još neke vidove problema. A sutra ćemo vas povesti da vidite sam Tunel. Zatvorili smo ga, razume se, pošto sada znamo u čemu se sastoje poteškoće; međutim, gradski oci su veoma nestrpljivi da iznađu nečina da ga ponovo otvore. Jasno mi je da su ulaganja u njega bila ogromna. Ali prvo bi trebalo da pođemo na ručak, je li tako, doktore?“
„Da, ručak“, ponovi Širin, sa još manje oduševljenja nego malopre.
4.
Velika kupola opservatorije univerziteta Saro veličanstveno se uzdizala iznad pošumljenih padina Opservatorijske planine, predivno svetlucajući na svetlosti poznog popodneva. Mala crvena kugla Dovima već je skliznula iza obzorja, ali je Onos još bio visoko na zapadu, a Trej i Patru, koji su prelazili preko istočnog dela neba po oštroj dijagonali, urezivali su sjajne tragove svetlosti duž ogromnog lica kupole.
Pet milja odatle, u gradu Saro, Binaj 25, vitki, marljiv mladić, uvek užurban, leteo je po malom stanu koji je delio sa svojom družbenicom po ugovoru, Raistom 717, skupljajući knjige i hartije.
Raista se udobno protezala na njihovom malom, izlizanom, zelenom kauču, a onda je podigla pogled i namrštila se.
„Ideš nekuda, Binaje?“
„U opservatoriju.“
„Iako je tako rano. Obično ideš tamo tek pošto zađe Onos. A to će se dogoditi tek za nekoliko časova.“