„Biće pravi problem čak i da samo hodamo putem, pošto je u ovakvom stanju.“
„Da. Ali moraćemo.“
Smrknuto krenuše na svoj dugi put prema jugu.
Pod toplim ranopopodnevnim Onosovim sjajem stadoše da se probijaju kroz pokolj na auto-putu, preskaćući preko izuvijanih i slupanih olupina automobila, trudeći se iz petnih žila da ne obraćaju pažnju na ugljenisana i unakažena tela, osušene bare krvi, sav taj užas.
Teremon oseti da je gotovo istog časa postao potpuno ravnodušan prema svemu tome. Možda je to predstavljalo još veći užas. Ali posle kraćeg vremena jednostavno je prestao da primećuje krv, staklasti pogled leševa, nepreglednost te nesreće koja se ovde dogodila. Penjanje preko visokih gomila razlupanih automobila, provlačenje između opasnih komada nazubljenog metala koji štrči bilo je tako naporno da je iziskivalo njegovu punu pažnju, tako da je brzo prestao da obraća pažnju na žrtve rasula. Znao je da nema smisla tražiti preživele. Svako ko je ovde zaglavio posle toliko dana je već sigurno bio mrtav.
Izgleda da se i Sifera brzo prilagodila ovom košmarnom prizoru u koji se pretvorio veliki južni auto-put. Jedva progovarajući s vremena na vreme, probijala se između prepreka zajedno s njim, pokatkad zastavši da pokaže prstom prema čistini između krša i loma, a katkad se spuštajući na šake i kolena kako bi se puzeći provukla ispod kakvog komada zgužvanog metala.
Oni su bili praktično jedini živi ljudi koji su koristili auto-put. S vremena na vreme ugledali bi načas nekoga ko je išao pešice prema jugu daleko ispred njih, ili pak dolazio sa juga, i išao prema Sarou, gde se auto-put završavao, ali nijednom se ni sa kim nisu sreli. Ostali putnici-pešaci žurno bi se sklonili s vidika i izgubili među olupinama, ili bi, ako su bili ispred njih, panično ubrzali, što je značilo da se strašno plaše, i brzo bi nestali u daljini.
Čega li se plaše? — pitao se Teremon. Da ćemo ih napasti? Da li ovih dana svi sve napadaju?
Jednom, na otprilike sat od njihove polazne tačke, ugledali su jednog blatnjavog čoveka koji je išao od kola do kola, zavlačio šaku u džepove mrtvih i pljačkao ih. Preko ramena je nosio veliku vreću sa plenom, pod čijom težinom je posrtao.
Teremon ljutito opsova i izvuče pištol na iglu.
„Pogledaj tog prljavog lešinara! Pogledaj ga samo!“
„Nemoj, Teremone!“
Sifera mu skrenu ruku upravo u trenutku kada je ispalio snop prema pljačkašu. Pogodio je obližnja kola i na trenutak prouzrokovao bleštavo rasprskavanje odražene energije.
„Zašto si to uradila?“ upita Teremon. „Samo sam hteo da ga zaplašim.“
„Mislila sam… da hoćeš…“
Teremon natmureno odmahnu glavom. „Ne“, reče on. „Za sada još ne. Vidi ga kako beži!“
Kada je čuo pucanj, pljačkaš se okrenuo i zabuljio u Teremona i Siferu krajnje zaprepašćeno. Pogled mu je bio prazan; iz ugla usana cedila mu se pljuvačka. Dugo je ostao da zuri u njih. A onda je ispustio vreću sa plenom i dao se u divlji, očajnički beg preko krovova automobila, tako da se ubrzo izgubio iz vida.
Nastavili su dalje.
Napredovali su sporo i teško. Znaci pored puta koji su se izidzali visoko na sjajnim stubovima izrugivali su se njihovom mukotrpnom napredovanju obaveštavajući ih koliku malu razdaljinu su uspeli da pređu od početka auto-puta. Do zalaska Onosa prevalili su svega milju i po.
„Ovim tempom“, primeti smrknuto Teremon, „biće nam potrebno skoro godinu dana da stignemo do Amganda.“
„Kretaćemo se brže kada se malo uhodamo“, odvrati Sifera, mada ni ona baš nije bila ubeđena u to.
Kada bi samo postojala kakva ulica uporedna sa auto-putem, umesto što moraju da idu samim putem, sve bi bilo mnogo jednostavnije. Međutim, to je bilo nemoguće. Veći deo velikog južnog auto-puta bio je izdignut, protezao se na visokim stubovima iznad pošumljenih delova, močvarnih oblasti i povremenih industrijskih zona. Na nekim mestima je auto-put postajao most preko dugačkih razjapljenih otvora nastalih miniranjem, ili iznad jezera i potoka. Najveći deo razdaljine moraće da se drže te nekadašnje centralne saobraćajnice, iako je strašno teško bilo zaobilaziti nepreglednu zbrku olupina.
Držali su se ivice puta koliko su god mogli, jer je tamo bila manja gustina slupanih kola. Kada bi pogledali preko ivice u oblasti ispod njih, videli bi posvuda znake koji su govorili da se haos nastavlja.
Spaljene kuće. Vatre koje su besnele i posle ovoliko vremena i protezale se do obzorja. Povremene male bande bespomoćnih izbeglica, koje su izgledale zapanjene i ošamućene, probijale su se pometeno kroz ulice zagušene šutom, upustivši se u neku beznadežnu, očajničku seobu. Ponekad su viđali veće skupine, od po hiljadu i više ljudi, kako kampuju na nekoj čistini; očajnički sklupčani, paralisanih pogleda, jedva da u se pomerali, poljuljane volje i snage.
Sifera pokaza prema spaljenoj crkvi na prevoju nekog brda nasuprot auto-putu. Jedna mala skupina odrpanaca razmilela se preko prevaljenih zidova, zavlačeći u preostale blokove sivog kamena kuke, odvaljujući ih i bacajući u dvorište.
„Izgleda da je ruše“, primeti ona. „Zašto bi to činili?“
Teremon odvrati: „Zato što mrze bogove. Krive ih za sve što se dogodilo. Znaš Panteon, veliku Katedralu Svih Bogova na samoj ivici šume sa čuvenim Tamilandijevim muralima? Video sam ga nekoliko dana po Spuštanju Noći. Spaljen je… ostao je samo krš, sve je uništeno; iz gomile cigli štrčao je jedan napola svestan sveštenik. Sada mi je jasno da hram nije slučajno spaljen. Taj požar je namerno podmetnut. A sveštenik… jedan ludak ga je ubio na moje oči, a ja sam mislio da je to učinio kako bi mu ukrao halju. Možda i nije. Možda je to učinio iz čiste mržnje.“
„Ali sveštenici nisu izazvali…“
„Zar si već zaboravila Apostole? Mondior nam je mesecima govorio kako je ono što će nam se dogoditi osveta bogova. Sveštenici su glasnici bogova, je li tako, Sifera? Ako nas navedu na zlo tako da moramo biti na ovaj način kažnjeni, onda sami ti sveštenici moraju biti odgovorni za pojavljivanje Zvezda. Ili bi bar neki ljudi tako mislili.“
„Apostoli!“ mračno ponovi Sifera. „Volela bih da mogu da ih zaboravim. Šta misliš da sada rade?“
„Pretpostavljam da su kroz Pomračenje prošli živi i zdravi u svojoj kuli.“
„Da. Noć na njih sigurno nije ostavila veće posledice, jer su bili dobro pripremljeni za nju. Šta je ono Altinol kazao? Da već stvaraju vladu u severnom delu Saroa?“
Teremon je smrknuto posmatrao raščerupanu crkvu s druge strane puta. Bezizražajnim glasom reče: „Mogu zamisliti kakva će to vlada biti. Vrlina po dekretu. Mondior će svakog Dana Onosa izdavati nove moralne zapovesti. Zakonom će biti zabranjena sva zadovoljstva. Svake nedelje javna smaknuća grešnika.“ On pljunu u vetar. „Tame mu! Kada samo pomislim da mi je one večeri Folimun bio nadohvat ruke i da sam ga pustio, a mogao sam ga sasvim lako udaviti…“
„Teremone!“
„Znam. Kakva korist od toga? Jedan apostol manje ili više? Neka živi. Neka uspostave svoju vladu i neka narede svakom ko je te zle sreće da živi severno od Saroa šta da radi i šta da misli. Šta nas to briga? Mi idemo na jug, je li tako? Ono što Apostoli rade ne utiče na nas. Oni će biti samo jedna od pedeset takmačkih vlada koje će se prepirati, kada se stvari najzad malo slegnu. Možda čak jedna od pet hiljada. Svaka oblast imaće vlastitog diktatora, vlastitog cara.“ Teremonov glas se iznenada smrknu. „Oh, Sifera, Sifera…“
Ona uze njegovu šaku u svoju. Tiho reče: „Ponovo kriviš sebe, je li tako?“
„Otkud znaš?“
„Kada se preradiš… Teremone, ponavljam ti da nisi ni za šta kriv! Sve bi se ovo dogodilo bez obzira na to šta si ti pisao u novinama, zar ne shvataš? Jedan čovek sam samcit ništa nije mogao da izmeni. Ovo je nešto kroz šta je svet predodređen da prolazi, nešto što se nije moglo sprečiti, nešto…“