„Predodređen?“ ponovi on oštro. „Čudno da ti upotrebiš jednu takvu reč! Misliš na osvetu bogova?“
„Nisam uopšte pomenula bogove. Samo sam htela da kažem da je bilo predodređeno da Kalgaš Dva naiđe, ali to nije voja Božja već astronomski zakon, tako da je moralo doći do pomračenja, Spuštanja Noći, pojave Zvezda…“
„Da“, složi se odsutno Teremon. „Pretpostavljam da je tako.“
Nastavili su dalje, delom puta na kome se zaustavilo svega nekoliko kola. Onos je bio na zalasku, a na nebu su se pojavila večernja sunca, Sita, Tano i Dovim. Sa zapada je duvao ledeni vetar. Teremon oseti glad. Celog dana nisu zastali da bi jeli. Sada su se zaustavili, ulogorili između dvoja slupanih kola i raspakovali nešto suve hrane koju su poneli iz Skloništa.
Međutim, iako je bio gladan, nije imao apetita, pa je morao na silu da pojede ceo obrok. Iz okolnih kola zurila su u njega ukrućena lica leševa. Dok se kretao bio je u stanju da ih prenebregava; ali sada, sedeći ovde na nekadašnjem najboljem putu u provinciji Saro, nije mogao da izbriše njihovu sliku iz uma. U pojedinim trenucima je osećao kao da ih je sve on sam ubio.
Napravili su krevet od jastuka sa sedišta izbačenih iz slupanih automobila i priljubili se jedno uz drugo, tonući povremeno u nemiran san; ništa im ne bi bilo lošije ni da su pokušali da spavaju na samom tvrdom betonskom putu.
Tokom večeri začuli su se krici, promukli smeh, udaljeni zvuci pesme. Teremon se jednom probudio i zagledao preko ivice izdignutog auto-puta; ugledao je logorske vatre u polju ispod njih, na možda dvadeset minuta hoda ka istoku. Zar niko više ne spava pod krovom? Ili je udar Zvezda izvršio sveopšte dejstvo, tako da je celokupno stanovništvo sveta napustilo kuće i domove, kako bi kampovalo na otvorenom isto onako kao on i Sifera, pod poznatom svetlošću večnih sunaca?
Negde pred zoru konačno je zadremao. Ali još nije ni utonuo u čvršći san kada je Onos izgrejao, ružičast, pa zlatan, na istoku, izvukavši ga iz iskidanih, užasnih snova.
Sifera je već bila budna. Lice joj je bilo bledo, a oči crvene i naduvene.
Uspeo je da se osmehne. „Izgledaš divno“, reče joj on.
„Oh, ovo nije ništa“, odvrati ona. „Trebalo je da me vidiš kako sam izgledala kada se dve nedelje nisam prala.“
„Mislio sam…“
„Znam šta si mislio“, prekide ga ona. „Bar mislim da znam.“
Toga dana prevalili su četiri milje, s teškom mukom, svaki korak je bio mučan.
„Potrebna nam je voda“, reče Sifera, kada je počeo popodnevni vetar. „Moraćemo da siđemo sa auto-puta na sledećoj izlaznoj rampi i pokušati da nađemo neki izvor.“
„Da“, složi se on.“ Pretpostavljam da ćemo morati.“
Teremonu se nije dopala ideja da napuste auto-put. Od samog početka putovanja auto-put je praktično bio samo njihov; na njemu je već počeo da se oseća kao kod kuće, na neki čudan način, među gomilama slupanih i uništenih vozila. Tamo dole, u otvorenim poljima po kojima su se kretale bande izbeglica… čudno, pomisli on, njih zovem izbeglicama, kao da sam ja na nekoj vrsti odmora… nisu mogli znati u kakvu se nevolju mogu uvaliti.
Međutim, Sifera je bila u pravu. Morali su da siđu i pronađu vodu. Zaliha koju su poneli sa sobom bila je pri kraju. Možda im je takođe bilo potrebno da izvesno vreme napuste ovaj paklenu, beskrajnu traku slupanih automobila i ukočenih, izbuljenih leševa pre nego što nastave putovanje prema Amgandu.
On pokaza na znak nedaleko ispred njih. „Još pola milje do narednog izlaska.“
„Trebalo bi do njega da stignemo za otprilike jedan sat.“
„Manje“, reče on. „Čini mi se da je put pred nama dosta čist. Sići ćemo sa auto-puta i obaviti ono što moramo, što brže budemo mogli, a onda će biti bolje da se vratimo ovamo gore na spavanje. Bolje je leći između dvoja kola gde te niko ne vidi, nego rizikovati u otvorenom polju.“
Sifera zaključi da to ima smisla. Pohitali su ovim prilično nezakrčenim delom auto-puta prema izlaznoj rampi, putujući brže nego na mnogim prethodnim deonicama. Veoma brzo stigli su do narednog znaka, koji ih je upozoravao da je do izlaska sa auto-puta ostalo još smao četvrt milje.
Ali onda je njihovo brzo napredovanje odjednom bilo prekinuto. Put je postao zakrčen tako velikom gomilom slupanih kola da se Teremon na trenutak uplašio da uopšte neće moći da se probiju.
Ovde mora da je došlo do odista čudovišnog niza sudara. Dogodilo se nešto strašno čak i u odnosu na ono kroz šta su on i Sifera već prošli. Izgleda da su se u sredini te gužve nalazila dva ogromna transportna kamiona, koja su se čeono sudarila tako da su sada ličila na dve razjarene zveri iz džungle; zatim su na njih, po svoj prilici, naletele desetine automobila, udarajući jedan u drugi, padajući na one poslednje u nizu, stvarajući džinovsku prepreku koja se protezala s jednog kraja puta na drugi, prelećući čak i na deo puta van traka. Zgužvana vrata i branici, oštri poput brijača, virili su posvuda, a ari polupanog stakla zloslutno su zveckali dok se vetar poigravao nad njima.
„Ovamo“, pozva je Teremon. „Mislim da vidim prolaz… ovamo gore kroz ovaj otvor, pa onda preko onog kamiona s leve strane… ne, ne. To neće moći, Moraćemo proći ispod…“
Sifera se popela do njega. On joj pokaza u čemu je problem… na suprotnoj strani ih je čekala gomila izvrnutih kola, koja su podsećala na polje usrpavnih noževa… i ona klimnu. I tako su krenuli ispod, lagano, bolno puzeći po prljavštini kroz razbijeno staklo i bare prosutog goriva. Na pola puta su zastali da se odmore pre no što su nastavili ka suprotnom kraju gomile.
Prvi je izišao Teremon.
„Sveti Bogovi!“ promrmlja on, zureći u neverici u prizor pred sobom. „A šta sad?“
Put je bio prohodan otprilike pedeset stopa iza velike mase olupina. Posle tog raskrčenog prostora preko auto-puta je ležala nova prepreka koja se prostirala sa jedne na drugu stranu. Ova je, međutim, namerno bila podignuta… sastojala se od gomile vrata i točkova, uredno poslaganih na putu do visine od nekih osam ili devet stopa.
Ispred te barikade Teremon je ugledao dvadesetak ljudi, koji su se ulogorili na samom putu. Toliko se usredsredio na prlazak kroz malopređašnji krš da ni na šta drugo nije obraćao pažnju, pa tako nije čuo nikakve zvuke koji su dopirali sa druge strane.
Sifera ispuza napolje i nađe se pored njega. Ču je kako je od iznenađenja i šoka uzdahnula.
„Drži ruku na pištolju“, tiho joj reče Teremon. „Ali nemoj ga izvlačiti i da ti ne pada na pamet da ga upotrebiš. Suviše ih je.“
Sada je već nekoliko stranaca naizgled nehajno krenulo prema njima, šestorica ili sedmorica mišićavih muškaraca. Teremon je nepomično stajao i posmatrao ih kako prilaze. Znao je da ne može izbeći ovaj susret… jer nije bilo nade da pobegnu kroz lavirint kao nož oštrih olupina kroz koje su se upravo provukli. On i Sifera bili su uhvaćeni u klopku na ovoj čistini između dve blokade na putu. Preostalo im je samo da sačekaju šta će se sledeće dogoditi i da se nadaju da ovi ljudi nisu sumanuti.
Jedan visoki muškarac opuštenih ramena i hladnog pogleda ne žureći priđe Teremonu i gotovo mu se unese u lice, pa reče: „Dobro, momče. Na ovoj stanici vrši se Pretres.“ Nekako čudno je naglasio reč pretres.
„Pretres?“ hladno ponovi Teremon. „A šta vi to tražite?“
„Ne pravi se pametan, ili ćeš poleteti naglavačke preko ivice. Prokleto dobro znaš šta mi tražimo. Ne pravi sam sebi neprilike.“
Zatim dade znak ostalima. Oni priđoše i počeše da opipavaju Teremonovu i Siferinu odeću. Teremon ljutito odgurnu šake koje su ga opipavale.