„Pustite nas da prođemo“, procedi on kroz zube.
„Niko ovuda ne može da prođe dok ga ne Pretražimo.“
„Po čijem ovlašćenju?“
„Mom ovlašćenju. Dozvolićeš nam ili ćemo te naterati?“
„Teremone…“ Sifera prošaputa zabrinuto.
On joj mahnu da se ne meša. Bes je ključao u njemu.
Razum mu je govorio da je glupo i pokušati da se odupre, da ih je previše, da visoki nije blefirao kada je kazao da će biti belaja ako ne dozvole da ih pretraže.
Ovi ljudi nisu baš ličili na bandite. Bilo je nečeg službenog u rečima visokoga, kao da je ovo bila neka vrsta granice, carinarnice, možda. Šta li su tražili? Hranu? Oružje? Hoće li ovi ljudi pokušati da im oduzmu pištolje na iglu? Bolje da im daju sve što su nosili, govorio je Teremon sam sebi, nego da ih uzalud ubiju zbog glupog junačenja i pokušaja da dokaže njihovo pravo na prolazak.
Ipak… ovakvo postupanje… ovako da ga nateraju da se potčini, na slobodnom, javnom auto-putu…
Uz to, nisu mogli da dozvole da im oduzmu pištolje na iglu, kao niti zalihu hrane. Još su imali da prepešače stotine milja do Amganda.
„Upozoravam vas“, poče visoki.
„I ja upozoravam vas. Dalje ruke od mene. Ja sam građanin Federalne Republike Saro, a ovaj put je i dalje otvoren za sve građane, bez obzira na to što se dogodilo. Ne podležem pod vašu vlast.“
„Zvuči kao kakav profesor“, reče jedan od ostalih, nasmejavši se. „Drži nam govor o svojim pravima.“
Visoki slegnu ramenima. „Već imamo jednog profesora. Drugi nam nije potreban. A sada je bilo dosta priče. Zgrabite ih i pretresite. Od glave do pete.“
„Pus-ti-te me…“
Nečija šaka zgrabi Teremona za ruku. On hitro podiše pesnicu i zari je u nečija rebra. Sve mu je ovo bilo veoma poznato: još jedna makljaža, još jedna tuča bila je pred njim. Ali ipak je čvrsto odlučio da se bori. Trenutak kasnije neko ga je pogodio u lice, a neko drugi ga ščepao za lakat i on ču kako Sifera viče u besu i strahu. Pokušao je da se oslobodi, ponovo je nekoga udaraio, sam primio udarac, sagnuo se, zamahnuo, primio oštar udarac u lice od koga mu je sve zabridelo…
„Hej, stanite malo!“ začu se jedan novi glas. „Stanite! Butela, sklanjaj se od tog čoveka! Fridnore! Talpine! Pustite ga!“
Poznati glas.
Ali čiji?
Pretraživači se povukoše. Zanoseći se malo i trudeći se da zadrži ravnotežu, Teremon podiže pogled prema pridošlici.
Cerio mu se jedan vitak, vižljasti muškarac inteligentnog izgleda, a sa prljavog lica gledale su ga prodorne bistre oči…
Neko koga je poznavao, da.
„Binaje!“
„Teremone! Sifera!“
40.
Sve se u trenu promenilo. Binaj povede Teremona i Siferu prema iznenađujuće udobnom malom gnezdu sa suprotne strane blokade: jastuci, zavese, niz limenki za koje se pokazalo da sadrže hranu. Tamo je ležala jedna vitka devojka, čija je leva noga bila u zavojima. Delovala je iscrpljeno i kao da je u groznici, ali im je ipak uputila jedan kratki, slabašan osmeh kada su ušli.
Binaj reče: „Sećaš se Raiste 717, zar ne, Teremone? Raista, ovo je Sifera 89 iz odeljenja za arheologiju. Pričao sam ti o njoj… o njenom otkriću da su i u dalekoj prošlosti gradovi goreli… Raista je moja družbenica po ugovoru“, obavesti on Siferu.
Teremon je sreo Raistu više puta za poslednjih nekoliko godina, koliko se družio sa Binajem. Ali to je bilo u jednom drugom vremenu, u svetu koji je sada bio mrtav, koji je nestao. Jedva ju je prepoznao. Sećao je se kao vitke žene prijatne spoljašnosti, koja je uvek bila doterana, uvek vedra i raspoložena. Ali sada… sada! Ova ispijena, krhka, oronula devojka… ovaj duh Raiste koju je poznavao, sa upalim očima i zamršenom kosom…!
Zar je zaista prošlo svega nekoliko nedelja od Spuštanja Noći? Iznenada mu se učinilo da su prošle već godine. Eoni… nekoliko geoloških epoha…
Binaj reče: „Imam malo rakije, Teremone.“
Teremon razrogači oči. „Ti to ozbiljno? Znaš li koliko je vremena prošlo od kada sam poslednji put popio čašicu? Kakva ironija, Binaje. Ti, trezvenjak koga sam morao da molim da proba Tano specijal… skrivaš ovde poslednju bocu rakije na svetu!“
„Sifera?“ ponudi je Binaj.
„Molim, malo.“
„Po malo ćemo svi i dobiti.“ On im nasu tri naprstka pića.
Teremon upita, pošto je piće počelo da ga greje: „Binaje, šta se to ovde dešava? Kakvo je to pretresanje?“
„Ne znate za pretrese?“
„Nikad čuli.“
„Gde ste vas dvoje bili od Spuštanja noći?“
„Uglavnom u šumi. Onda me je Sifera pronašla pošto su me isprebijali neki razbojnici i odvela me u univerzitetsko Sklonište gde sam ostao dok se nisam oporavio od onoga što su mi učinili. Poslednjih nekoliko dana idemo auto-putem, u nadi da ćemo stići do Amganda.“
„Znači, znate za Amgando?“
„Saznao sam od tebe, posredno“, odvrati Teremon. „U šumi sam naleteo na Širina. Bio je u Skloništu, kako se čini, neposredno po vašem odlasku, i našao je vašu poruku u kojoj pominješ Amgando. On je rekao meni, ja Siferi. Pa smo se zajedno tamo uputili.“
„Sa Širinom?“ upita Binaj. „Pa gde je on onda?“
„Nije sa nama. On i ja smo se rastali ima tome dosta dana… on je sam krenuo za Amgando, a ja sam ostao u Sarou da potražim Siferu. Ne znam šta se dogodilo s njim… Mogu li dobiti još malo te rakije, Binaje? Ako možeš da se odvojiš od nje. Počeo si da mi pričap o pretresu.“
Binaj je nasuo Teremonu još malo pića. Pogledao je Siferu koja odmahnu glavom.
A onda sa nelagodnošću primeti: „Ako je Širin putovao sam, verovatno je zapao u nevolju, i to veoma ozbiljnu nevolju. Sigurno nije ovuda prošao od kada sam ja ovde, a jedino se velikim južnim auto-putem može od Sara stići do Amganda. Moraćemo poslati izviđačku grupu da ga potraži. A što se tiče pretresa, to je jedna od novih stvarima kojima se ljudi bave. Ovo je službena stanica za pretres. Na početku svake provincije kroz koju prolazi veliki južni auto-put postoji po jedna.“
„Ali mi smo tek na nekoliko milja od Saroa“, primeti Teremon. „Ovo je još provincija Saro, Binaje.“
„Nije više. Sve pređašnje provincijske vlade su nestale. Ono što je preostalo od Saroa izdeljeno je… čujem da su Apostoli Plamena otkinuli za sebe jedan veliki komad, ceo naspramni deo grada, a oblast oko šume i Univerziteta je pod kontrolom nekog Altinola, koji predvodi kvazi-vojnu grupu koja sebe naziva Vatrogasnom Patrolom. Možda ste naleteli na njih.“
Sifera odvrati: „Bila sam oficir u Vatrogasnoj Patroli nekoliko dana. Ova zelena marama koju noim oko vrata je njihova službena oznaka.“
Binaj reče: „Onda znate šta se dogodio. Došlo je do cepkanja starog sistema… niklo je mnoštvo sitnih novih vlada kao pečurke posle kiše. Vi se sada nalazite u provinciji Restauracije. Ona se proteže odavde pa niz auto-put, nekih sedam milja. Kada stignete do naredne stanice za pretres, nalazićete se u provinciji Šest sunaca. Posle nje ide Zemlja Bogova, pa Dnevna svetlost, a posle nje… zaboravio sam. Ionako se menjaju svakih nekoliko dana, jer se ljudi sele s jednog mesta na dugo.“
„Šta je s tim pretresom?“ stade da ga požuruje Teremon.
„Nova paranoja. Svi se boje piromana. Znate ko su oni? Ludaci koji misle da je ono što se dogodilo za vreme Spuštanja Noći bilo strašno zabavno. Idu unaokolo i pale. Koliko sam čuo, samo je trećina Saroa izgorela za vreme pomračenja, usled paničnih pokušaja ljudi da oteraju Zvezde, ali je zato druga trećina uništena posle toga, iako su Zvezde već odavno nestale. Bolesnici, eto to su vam oni. I tako ljudi čiji su umovi manje-više neoštećeni… a među takvima se sada nalaziš, samo da znaš… pretražuju sve ne bi li pronašli neko sredstvo za podmetanje požara. Zabranjeno je posedovati šibice, ili mehaničke upaljače, pištolje na iglu, ili bilo šta drugo čime se može…“