Binaj se osmehnu i spusti na trenutak šaku na Teremonovu mišicu. „Ko zna? Moda će Mondior želeti da zadrži nekoliko profesora kao kućne ljubimce. Uostalom, sada uopšte nije važno šta će se sa mnom dogoditi. Moje je mesto uz Raistu. A vaše na putu… morate što brže krenuti za Amgando. Hajde: spremiću vam jelo i snabdeću vas nekih dokumentima koja će izgledati dovoljno službeno. A onda zbogom.“ On zastade. „Evo. I ovo će ti biti potrebno.“ On nasu ostatak rakije, otprilike jednu uncu, u Teremonovu praznu čašu. „Iskapi to“, reče on.
41.
Na granici između provincije Restauracije i Šest sunaca prošli su pretres bez ikakvih problema. Dežurni na prelazu, koji je po izgledu mogao biti računovođa ili pravnik u svetu što više nije postojao, samo je pogledao pasoš koji im je Binaj ispisao i klimnuo kada je video kitnjasi potis „Binaj 25“ pri dnu, pa im mahnuo da prođu.
Dva dana kasnije, kada su prelazili iz provincije Šest sunaca u Zemlju Bogova, nije bilo tako jednostavno. Ovdašnja patrola na granici ličila je na bandu ubica, koja će pre gurnuti Teremona i Siferu preko ivice izdignutog auto-puta nego što će pogledati njihove isprave. Usledio je jedan dug i neprijatan trenutak dok je Teremon mahao pasošem kao nekom vrstom magičnog štapića. A onda je magija, manje više, postigla svoj cilj.
„Ta stvar siguran prolaz?“ upita zapovednik ubica.
„Pasoš, da. Ne podležmo pretresu.“
„Ko dao?“
„Binaj 25, glavni administrator za pretres u provinciji Restauracija. Ona je udaljena dve provincije uz put.“
„Znam dobro gde provincija Restauracija. Čitaj šta tu piše.“
„Onome koga se može ticati: Ovim se potvrđuje da su nosioci ovog dokumenta, Teremon 762 i Sifera 89, akreditovani emisari Vatrogasne Patrole Saroa i da su ovlašćeni da…“
„Vatrogasna Patrola? Šta to?“
„Altinolova rulja“, promrmlja jedan drugi ubica.
„Ah.“ Glavni pokaza glavom prema pištoljima na iglu koje su Teremon i Sifera nosili okačene na bokove tako da se dobro vide. „Znači, Altinol želi vi prođete kroz tuđe teritorije sa oružje koje može zapali celu oblast?“
Sifera reče: „Mi smo na hitnom zadatku, moramo stići do ljudi u nacionalnom parku Amgando. Od životnog je značaja da tamo stignemo bezbedni.“ Ona dodirnu svoju zelenu maramu oko vrata. „Znate li šta ovo znači? Mi se trudimo da sprečimo paljevine, a ne da ih sami podmećemo. A ako ne stignemo do Amganda na vreme, Apostoli Plamena će krenuti ovim auto-putem i uništiti sve što vi ljudi pokušavate da stvorite.“
To baš nije imalo nekog smisla, pomisli Teremon. Njihov odlazak u Amgando, koji se nalazio daleko na jugu, neće spasiti male republike na severnom kraju auto-puta od Apostola. Međutim, Sifera je to izrekla sa odgovarajućom notom ubeđenosti i strasti, tako da je sve zvučalo veoma značajno na neki uvrnuti način.
Usledilo je kratkotrajno ćutanje, dok su pogranične patroldžije pokušavale da shvate o čemu to ona govori. A onda su stali da se nervozno mršte i razmenjuju smetene poglede. Konačno, predvodnik žustro odvrati: „U redu. Prolazi. Nosite odavde, ali nemojte da ponovo sretnem u provinciji Šest sunaca, ili će zažalite. Apostoli! Amgando!“
„Mnogo vam hvala“, reče Teremon uz učtivost koja se graničila sa sarkazmom, zbog čega ga je Sifera uhvatila pod ruku i brzo povukla kroz rampu pre no što ih uvali u neku pravu nevolju.
Ovim delom puta mogli su brzo da se kreću, tako da su dnevno prelazili i po dvanaest milja, a ponekad i više. Žitelji provincija koje su se zvale Šest sunaca, Zemlja bogova i Dnevna svetlost naporno su radili, raščišćavajući krš koji se nagomilao na velikom južnom auto-putu od Spuštanja Noći. Na određenim razmacima bile su postavljene barikade od polomljenih delova… ionako se niko još dugo neće voziti velikim južnim auto-putem, pomisli Teremon… ali je zato između rampi moglo normalno da se hoda; više nisu morali da puze i provlače se oko hrpa groznih olupina.
I mrtvaci su uklonjeni sa auto-puta i sahranjeni. Malo po malo, stvari su ponovo počinjale da bar donekle bivaju civilizovane. Ali ne i normalne. Čak ni izdaleka normalne.
U unutrašnjosti koja se graničila sa auto-putem još se mogla videti pokoja vatra, ali su se zato spaljeni gradovi nizali jedan za drugim duž put. Na svakih milju ili dve bio je podignut pokoji logor za izbeglice i dok su Sifera i Teremon žurno koračali uzdignutim putem, mogli su da gledaju dole i vide tužne i zbunjene ljude koji su se besciljno i sporo muvali po logorima, kao da su svi ostarili pedeset godina u toj jednoj jedinoj strašnoj noći.
Teremon je shvatio da su nove provincije, u stvari, samo nizovi takvih bivaka koji su međusobno povezani pravom linijom velikog južnog auto-puta. U svakoj oblasti na površinu su isplivali lokalni snagatori, koji su bili u stanju da sastave malo carstvo, nevažno kraljevstvo koje je pokrivalo šest, osam ili deset milja auto-puta i širilo se možda milju sa obe strane od njega. Šta se nalazilo iza istočnih i zapadnih granica novih provincija samo se nagađalo. Izgleda da nisu postojale nikakve radio-veze ni televizijske veze.
„Zar nije stvoren nikakav plan za vanredne prilike?“ upita Teremon, obraćajući se više vazduhu nego Siferi.
Međutim, Sifera je bila ta koja mu je odgovorila. „Ono što je Ator predviđao zvučalo je suviše fantastično da bi ga vlada ozbiljno shvatila. A priznati da može doći do nečeg kao što je propast civilizacije tokom tako kratkog razdoblja Tame, naročito s obzirom na to da se to razdoblje Tame može sasvim tačno predvideti, značilo bi ići Mondioru na ruku.“
„Ali pomračenje…“
„Da, možda su neki službenici na visokim položajima bili u stanju da shvate dijagrame i možda su zaista verovali da će doći do pomračenja. I kao ishod toga do razdoblja Tame. Ali kako su mogli da zamisle Zvezde? Zvezde su jednostavno bile fantazija Aposola Plamena, sećaš se? Čak i da je vlada znala da će se pojaviti nešto slično Zvezdama, niko nije mogao predvideti udar koji će one napraviti.“
„Širin jeste“, odvrati Teremon.
„Čak ni Širin. Nije imao nikakav nagoveštaj. Širinova specijalnost bila je Tama… a ne iznenadna, nezamisliva svetlost koja ispunjava celo nebo.“
„Pa ipak“, reče Teremon. „Kada pogledaš unaokolo i vidiš sva ta razaranja, sav ovaj haos… želiš da misliš da je bio nepotreban, da se mogao na neki način izbeći.“
„Međutim, nije bio izbegnut.“
„Naredni put bi trebalo da bude.“
Sifera se nasmeja. „Do narednog puta ima još 2049 godina. Nadajmo se da ćemo našim potomcima moći da ostavimo neku vrstu upozorenja koje će njima izgledati uverljivije nego što je većini nas izgledala Knjiga Otkrovenja.“
Okrenula se i preko ramena zamišljeno zagledala u dugačku traku auto-puta koju su prešli za nekoliko proteklih dana upornog pešačenja.
Teremon je upita: „Plašiš se da ćeš ugledati Apostole kako nas tutnjeći sustižu?“
„Zar se ti ne plašiš? Još smo stotine milja udaljeni od Amganda, čak ako i nastaimo ovom brzinom kojom smo išli u poslednje vreme. Šta ako nas sustignu, Teremone?“
„Neće. Jedna cela vojska ne može da se kreće istom brzinom kao dvoje zdravih, odlučnih ljudi. Nemaju bolje prevozno sredstvo od nas… par nogu po vojniku. A postoji i gomila logičkih razloga koji ih moraju usporiti.“
„Pretpostavljam da je tako.“
„Pored toga, u onoj poruci je stajalo da Apostoli nameravaju da se zaustave u svakoj novoj provinciji duž puta kako bi uspostavili svoju vlast. Biće im potrebno dosta vremena da satru sva ona mala tvrdoglava kraljevstva. Ako ne budemo imali nikakve neočekivane neprijatnosti, stići ćemo do Amganda nekoliko nedelja pre njih.“