„Šta misliš da će se dogoditi Binaju i Raisti?“ upita Sifera posle izvesnog vremena.
„Binaj je prilično bistar momak. Pretpostavljam da će smisliti neki način da bude od koristi Mondioru.“
„A ako ne bude mogao?“
„Sifera, zar stvarno moramo da trošimo energiju brinući oko užasnih mogućnosti čije je dešavanje potpuno van naše moći odlučivanja?“
„Izvini“, odvrati ona oštro. „Nisam mislila da će te to toliko pogoditi.“
„Sifera…“
„Zaboravi“, reče ona. „Možda sam i ja preosetljiva.“
„Sve će se srediti“, reče Teremon. „Binaju i Raisti neće se dogoditi ništa loše. Mi ćemo stići na vreme u Amgando da ih upozorimo. Apostoli Plamena neće pokoriti svet.“
„I svi mrtvi će ponovo ustati. Oh, Teremone, Teremone…“ glas ju je izdao.
„Znam.“
„Šta ćemo?“
„Hodaćemo brzo, eto šta ćemo. I nećemo se osvrtati. Od osvrtanja nema nikakve koristi.“
„Ne. Nikakve“, reče Sifera. Nasmejala se i uhvatila ga za ruku. Nastavili su ćutke žurno dalje.
Teremon pomisli kako je to bilo zadivljujuće što su tako lako išli, sada kada su uhvatili korak. Prvih nekoliko dana, dok su izlazili iz Saroa i dok su se provlačili gornjim delom auto-puta koji je bio zakrčen olupinama, napredovali su sporo i tela su im se gorko bunila protiv nametnutih im napora. Međutim, sada su se kretali poput dve mašine, savršeno podešene za svoj zadatak. Sifera je imala veoma dugačke noge, gotovo iste kao i on, i oni su išli jedno pored drugog, mišići su im delotvorno radili, srca ravnomerno pumpala krv, pluća se širila i skupljala u neprekidnom ritmu. Koračaj koračaj koračaj. Koračaj koračaj koračaj…
Sigurno im je ostalo još stotinu milja. Ali ovim tempom ne bi trebalo da im na to ode puno vremena. Mesec dana. Možda i manje.
Put je bio gotovo potpuno raščišćen, ovde u seoskim oblastima iza najdalje ivice grada. Kao prvo, ovde saobraćaj i nije bio tako gust kao gore na severu i izgleda da je većina vozača uspela bezbedno da siđe sa auto-puta dok su Zvezde sijale, pošto je postojala manja opasnost da će ih udariti kola onih šofera koji su izgubili kontrolu.
Bilo je i manje rampi. Nove provincije u ovim ređe naseljenim oblastima pokrivale su mnogo veće predele nego one na severu i njihove ljude nije toliko zanimalo da sprovedu detaljan pretres. Tokom narednih pet dana Teremon i Sifera su samo dva puta bili ozbijno ispitani. Na ostalim graničnim prelazima samo su ima mahnuli da prođu, tako da čak nisu morali ni da pokažu isprave kojim ih je Binaj snabdeo.
Čak im je i vreme išlo naruku. Bilo je vedro i blago skoro svakog dana, s povremenim padavinama, ali ništa što bi im stvorilo ozbiljnije nevolje. Hodali bi četiri časa, zastali da nešto pojedu, ponovo hodali četiri časa, opet jeli, hodali, zastali da odspavaju otprilike šest časova… na smenu, jedno bi sedelo i čuvalo stražu nekoliko sati, a zatim drugo… a onda bi ustali i nastavili. Poput mašina. Sunca su dolazila na nebo i odlazila sa njega u svom vekovnom ritmu, u jednom trenutku su im iznad glave bili Patru i Trej i Dovim, zatim Onos sa Sitom i Tanoom, pa Onos sa Dovimom, onda Trej i Patru, zatim četiri sunca zajedno… u beskrajnom smenjivanju, velika svečana nebeska povorka. Teremon nije imao pojma koliko je dana prošlo od kada su otišli iz Skloništa. Cela ta ideja sa datumima, kalendarima, danima, nedeljama, mesecima… sve mu se to činilo zastarelo i arhaično, nezgrapno, nešto iz prethodnog sveta.
Sifera, koja je izvesno vreme bila kao zanesena, ponovo je postala vesela.
Ovo će biti mačji kašalj. Stići če do Amganda bez po muke.
Prolazili su kroz oblast poznatu kao Izvor Glen… ili se možda zvala Vrtni Gaj; čuli su nekoliko različitih imena od ljudi koje su sreli uz put. Bila je to ratarska zemlja, ravna i talasava; ovde su tragovi paklenog razaranja koji su pogodili gradske sredine bili veoma retki: poneka šupa oštećena u požaru, ili stado raspuštene stoke, i to je bilo najgore. Vazduh je bio prijatan i svež, svetlost sunaca sjajna i jaka. Zbog sablasnog nedostatka ikakvog saobraćaja čovek je mogao steći utisak da se ovde ništa neobično nije dogodilo.
„Jesmo li na pola puta do Amganda?“ upita Sifera.
„Nismo još. Već duže vreme nisam video nijedan znak na putu, ali mislim da…“
Zastao je u pola rečenice.
„Šta je bilo, Teremone?“
„Pogledaj. Pogledaj, tamo, sa desne strane. Duž onog sporednog puta koji se proteže sa zapada.“
Izvirili su preko ivice auto-puta. Ispod njih, na nekoliko stotina jardi odatle, pored sporednog puta stajala je dugačka kolona kamiona, blizu mesta gde se on spajao sa glavnim putem.
Dve do tri stotine ljudi, možda. Svi su na sebi imali crne odore sa kapuljačama.
Teremon i Sifera izmenjaše zaprepašćene poglede.
„Apostoli!“ prošaputa ona.
„Da. Čučni. Na kolena. Sakrij se uz ogradu.“
„Ali kako su uspeli tako brzo da prodru ovako daleko na jug? Gornji deo auto-puta je potpuno blokiran!“
Teremon odmahnu glavom. „Uopšte nisu išli auto-putem. Pogledaj… imaju kamione koji su u voznom stanju. Evo još jednog, upravo pristiže. Blagi Bože, kako to izgleda čudno, zar ne, pravo vozilo koje se kreće! Posle toliko vremena ponovo čujemo zvuk motora.“ Osetio je kako počinje da drhti. „Bili su u stanju da sačuvaju konvoj neoštećenih kamiona i zalihu goriva. I očigledno su dovde stigli krenuvši iz Saroa zaobilaznim putem sa zapada, krećući se sporednim seoskim drumovima. Sada se ulivaju na glavni auto-put, koji je, pretpostavljam, prohodan odavde pa sve do Amganda. Mogu stići tamo do večeras.“
„Večeras! Teremone, šta ćemo sad?“
„Nisam siguran. Pretpostavljam da postoji samo jedna luda mogućnost. Da probamo da siđemo dole i otmemo jedan od tih kamiona? Pa da se sami odvezemo do Amganda. Čak i da stignemo samo dva sata pre Apostola, većina ljudi iz Amganda imala bi priliku da pobegne. Je li tako?“
Sifera odvrati. „Možda. Mada zvuči ludo. Kako možemo da ukrademo kamion? Istog časa čim nas ugledaju, znaće da nismo Apostoli i ščepaće nas.“
„Znam. Znam. Pusti me da razmislim.“ Posle jednog trenutka on reče: „Kada bismo mogli da uhvatamo dvojicu koji su zaostali, i uzmemo njihove odore… ubijemo ih pištoljima na iglu, ako budemo morali… i onda, tako odeveni, mogli bismo jednostavno da odšetamo do jednog od kamiona kao da imamo sva prava da to učinimo, uskočimo unutra i odvezemo se prema auto-putu…“
„Krenuli bi za nama posle dva minuta.“
„Možda. Ali ako bismo to izveli smireno i hladnokrvno, možda bi pomislili da je u pitanju nešto sasvim normalno, deo plana… a kada bi shvatili da nije, mi bismo mogli preći već pedeset milja.“ Znatiželjno se zagledao u nju. „Šta kažeš, Sifera? Šta nam drugo preostaje? Da nastavimo peške ka Amgandu; za nas bi to bio put od nekoliko nedelja, a oni se već kroz nekoliko časova mogu provesti pored nas?“
Zurila je u njega kao da je sišao s uma.
„Da savladamo dva Apostola… ukrademo jedan od njihovih kamiona… odjurimo do Amganda… oh, Teremone, nikada nam to neće uspeti. I sam to znaš.“
„U redu“, reče on iznenada. „Ti ostani ovde. Ja ću pokušati sam. To nam je jedina nada, Sifera.“
Napola se pridigao i čučećki krenuo duž ivice auto-puta prema izlaznoj rampi na nekoliko stotina jardi ispred njih.
„Ne… čekaj, Teremone…“
On se okrenu prema njoj i isceri. „Ideš?“
„Da. Oh, ovo je ludo!“
„Jeste“, reče on. „Znam. Ali šta nam drugo preostaje?“
Bila je, razume se, u pravu. Ceo plan je bio lud. No, nikakva alternativa mu nije padala na pamet. Izveštaj koji je Binaj primio očigledno nije bio tačan: Apostoli nisu ni nameravali da krenu velikim južnim auto-putem od jedne provincije do druge, već su se smesta uputili ka Amgandu u ogromnom naoružanom konvoju, krećući se sporednim putevima, koji, doduše, nisu vodili pravo tamo, ali su bar još bili prohodni za vozila.