Amgando je bio osuđen na propast. Svet će potpasti pod vlast Mondiorovih ljudi.
Osim ako… osim ako…
Nikada sebe nije zamišljao kao nekog junaka. Junaci su bili ljudi o kojima je pisao u svojim člancima… ljudi koji su dejstvovali u najboljoj formi pod krajnjim okolnostima, ostvarujući neobična i čudesna dela koja obični pojedinac nije čak ni sanjao da pokuša, a kamoli da izvede. A sada se obreo u ovom neobičnom, preobraženom svetu i stao da sasvim hladno govori o svladavanju kultista sa kapuljačma pomoću puške na iglu, rekviriranju vojnog kamiona, bežanju za park Amgando, kako bi tamošnje ljude upozorio na predstojeći napad…
Ludo. Potpuno ludo.
Ali možda bi moglo da upali, jednostavno zbog toga što je bilo toliko ludo. Niko neće očekivati da se niotkud stvori dvoje ljudi, i to ovde u ovoj spokojnoj bukoličkoj okolini, i jednostavno pobegne njihovim kamionom.
Počeli su da se spuštaju uz ogradu sa auto-puta; Teremon je išao prvi. Između njih i logora nalazilo se gusto prezrelo polje. „Možda“, prošaputa on, „ako uspemo da siđemo i zađemo u tu visoku travu dole, a dva Apostola iz nekog razloga zalutaju ovamo, mogli bismo ih zaskočiti pre no što shvate šta se događa.“
Spustio se na tle i nestao u travi.
Sifera ga je pratila u stopu.
Deset jardi. Dvadeset. Samo nastavi dalje i vijugaj, sve do onog malog humka, a onda čekaj… čekaj…
Iznenada, iza sebe začu nečiji glas. „Šta to ovde imamo? Dve čudne neke zmije, a?“
Teremon se okrenu, pogleda, zinu.
Bogovi! Apostoli, sedmorica ili osmorica! Odakle li su se stvorili? Privatni piknik u polju? Pored koga su on i Sifera propuzali, nemajući pojma?
„Trči!“ zalaja on prema njoj. „Pođi onuda… ja ću ovuda…“
Potrčao je ulevo, prema stubovima na kojima je počivao auto-put. Možda bi mogao da im umakne… da nestane u pošumljenoj oblasti s druge strane puta…
Ne. Ne. Bio je jak i brz, ali oni su bili jači, brži. Video ih je kako mu se približavaju s boka.
„Sifera!“ povika on. „Trči dalje! Trči… dalje! “
Možda je ona uspela da se izvuče. Više je nije video. Apostoli su ga opkolili. Posegnuo je za pištoljem na iglu, ali ga je jedan odmah uhvatio za ruku, a drugi ga je ščepao za gušu. Pištolj su mu istrgli iz ruku. Neko mu je podmetnuo nogu i on se sapleo. Tresnuo je o zemlju, prevrnuo se, pogledao naviše. Pogled mu je uzvratilo pet ozbiljnih, čvrstih lica omeđenih kapuljačama. Jedan od Apostola uperio mu je svoj pištolj na iglu u prsa.
„Ustaj“, reče Apostol. „Polako. Sa rukama podignutim u vazduh.“
Teremon se nespretno, posrćući, uspravio.
„Ko si ti? Šta ćeš ovde?“ upita Apostol.
„Živim u okolini. Žena i ja smo išli prečicom kroz polja, vraćali smo se kući…“
„Najbliža farma je pet milja odavde. Veoma dugačka prečica.“ Apostol klimajem glave pokaza prema logoru. „Pođi sa nama. Folimun će želeti da popriča s tobom.“
Folimun!
Znači, ipak je preživeo pomračenje. I predvodio je pohod protiv Amganda!
Teremon se osvrnu oko sebe. Od Sifere nije bilo ni traga ni glasa. Nadao se da se do sada već vrtila na auto-put i da napreduje ka Amgandu što brže može. Bila je to mršava nada, ali jedina preostala.
Apostoli su ga sproveli u logor. Čudno se osećao među toliko prilika sa kapuljačama. Jedva da je koji od njih uopšte obratio pažnju na njega, dok su ga sprovodili do najvećeg šatora.
Folimum je sedeo na klupi u stražnjem delu šatora, pregledavajući gomilu dokumenata. Okrenuo je svoje ledene, plave oči prema Teremonu i njegovo mršavo, oštro lice smekša na trenutak kada preko njega prelete iznenađeni osmeh.
„Teremone? Ti ovde? Šta radiš… pišeš o nama za Hroniku?“
„Putujem na jug, Folimune. Na odmoru sam, pošto su stvari u gradu pomalo nesređene. Da li bi imao nešto protiv da zamoliš ove tvoje grubijane da me puste?“
„Oslobodite ga“, reče Folimun. „Kuda si se to tačno uputio, a?“
„To se tebe ne tiče.“
„Pusti mene da to sam prosudim. Ideš u Amgando, Teremone, je li tako?“
Teremon uputi kultisti hladan, odlučan pogled. „Ne vidim razloga da ti bilo šta kažem.“
„Posle svega što sam ja tebi kazao, kada si me intervjuisao?“
„Vrlo smešno.“
„Zanima me kuda si se uputio, Teremone.“
Odugovlači, pomisli Teremon. Odugovlači što duže možeš.
„Odbijam da odgovorim na to pitanje, kao i na svako drugo koje možda još želiš da mi postaviš. O svojim namerama razgovaraću ću jedino sa Mondiorom lično“, izjavi on smirenim, odlučnim glasom.
Jedan trenutak Folimun ništa ne reče. A onda se ponovo osmehnu, na brzinu. Potom, iznenada, neočekivano, prasnu u grohotan smeh. Teremon se zapita da li je ikada ranije video Folimuna kako se smeje.
„Mondior?“ ponovi Folimun, dok su mu oči sijale od smeha. „Ne postoji nikakav Mondior, prijatelju. Nikada nije ni postojao.“
42.
Siferi je bilo teško da poveruje da je ipak uspela da umakne. Ali izgleda da se upravo to dogodilo.
Većina Apostola koji su ih iznenadili u polju pošla je za Teremonom. Kada se osvrnula, videla ih je da su opkolili Teremona, poput lovačkih pasa koji su okružili svoj plen. Oborili su ga; sigurno će ga zarobiti.
Samo su dvojica krenula za njom. Sifera je jednog opalila snažno po licu dlanom ispružene šake, a brzina kojom se kretala pomogla joj je da ga pošalje na zemlju. Preostali je bio debeo, nespretan i spor; već posle nekoliko trenutaka Sifera ga je ostavila daleko iza sebe.
Vratila se istim putem kojim su ona i Teremon došli, prema izdigntom auto-putu. Ali smatrala je da ne bi bilo mudro da pođe gore. Auto-put je bilo lako blokirati, a sa njega nije mogla bezbedno da se spusti ni na jednom drugom mestu osim kod izlaznih rampi. Samo bi rizikovala da naleti na zamku kada bi se popela gore. Čak i da je ne čekaju nikakve blokade na daljnjem putu, Apostoli bi je lako stigli kamionima i pokupili, posle jedno milju ili dve.
Ne, trebalo je da što brže stigne do šume sa druge strane puta. Kamioni Apostola neće moći tamo da je prate. Lako se mogla izgubiti među tim niskim gustim drvećem i ostati tamo skrivena dok ne odluči šta će dalje.
A šta bi mogla? — pitala se.
Morala je priznati da je Teremonova ideja, koliko god bila luda, ipak bila njihova jedina nada: ukrasti nekako kamion, odvesti se do Amganda i podići uzbunu pre no što Apostoli ponovo pokrenu svoju vojsku.
Međutim, Sifera je dobro znala da nema ni najmanjih izgleda da se prikrade nekom praznom kamionu, uskoči unutra i odveze se. Apostoli nisu bili toliko glupi. Morala bi jednome, u koga bi uperila pištolj, da naredi da uključi motor kamiona, a zatim da njoj prepusti volan. Da bi to izvela, trebalo je prvo da savlada nekog zalutalog Apostola, uzme mu odoru, uvuče se u logor, pronađe nekoga ko bi mogao da joj otvori kamion…
Odmah se snuždila. Sve je to bilo suviše neverovatno. Mogla bi da porazmisli i o Teremonovom spasavanju kad je već kod toga… da uleti među njih pucajući iz pištolja sa iglom, pokupi nekoliko talaca, zatraži da ga smesta oslobode… oh, bilo je to potpuno blesavo, šašavi melodramatski san, sjajan zaplet iz neke jeftine pustolovne knjige za decu…
Ali šta ću sad? Šta ću?
Sklupčala se u šibljiku gusto isprepletenog drveća dugačkih paparjastih listova i pustila vreme da protiče. Apostoli izgleda nisu nameravali još da rasturaju logor: i dalje je videla dim njihovih logorskih vatri naspram sumračnog neba, a kamioni su im još stajali parkirani duž puta.