Spuštalo se veče. Onos je nestao s neba. Dovim je lebdeo na obzorju. Jedina sunca iznad nje bila su dva koja su ljudi najmanje voleli, bledi i neveseli Tano i Sita, koji su im upućivali svoju hladnu svelost iz velike daljine, sa ivice Vaseljene. Ili sa mesta koje su ljudi smatrali ivicom Vaseljene, pre bi se moglo reći, u onim dalekim, naivnim danima pre no što su se Zvezde pojavile i otkrile im koliko je Vaseljena u stvari ogromna.
Časovi su proticali u beskraj. Nijedno rešenje nije imalo smisla. Amgando je, izgleda, bio izgubljen, osim ako neko drugi nije uspeo da ih upozori… ona sigurno nije mogla tamo stići pre Apostola. Spasavanje Teremona predstavljalo je besmislenu pomisao. Izgledi da ukrade kamion i odveze se do Amganda sama samcita činili su joj se nešto malo manje besmisleni.
Šta onda? Sedeti skrštenih ruku i posmatrti kako Apostoli preuzimaju vlast?
Činilo joj se da drugih mogućnosti nema.
U jednom trenutku tokom te večeri učinilo joj se da joj jedino preostaje da se uputi u logor Apostola, da se preda i zatraži da je zatvore sa Teremonom. Tako bi bar bili zajedno. Zapanjilo ju je koliko joj je nedostajao. Nedeljama se nisu razdvajali; i to se događalo njoj koja nikada nije živela ni sa jednim muškarcem u životu. Za sve vreme njihovog dugog putovanja od Saroa, mada bi se s vremena na vreme porećkali, pa čak i posvađali, nijednog trenutka joj nije dosadilo da bude s njim. Nijednom. Činilo joj se najprirodnijom stvari na svetu da njih dvoje budu zajedno. A sada je ponovo bila sama.
Hajde, govorila je sebi. Predaj se. Ionako je sve izgubljeno, zar ne?
Postajalo je sve mračnije. Oblaci su zaklonili ledenu svetlost Site i Tana i nebo je postalo tako mračno da je gotovo očekivala da će se pojaviti Zvezde.
Hajde, razmišljala je ogorčeno. Iziđite i zasvelite. Neka svi ponovo polude. Kakvu štetu biste još mogle napraviti? Svet se može zgromiti samo jednom, a to je već učinjeno.
Međutim, Zvezde se, razume se, nisu pojavile. Iako su bili zaklonjeni oblacima, Tano i Sita su pružali dovoljno svetlosti koja je prikrivala sjaj tih udaljenih tačaka tajanstvenog sjaja. Kako su časovi prolazili, tako je Sifera postepeno uviđala da joj se raspoloženje iz osnova menja, da prelazi iz potpune malodušnosti uo gotovo lakomislenu nadu.
Pošto je sve izgubljeno, onda nema šta više da izgubi. Pod zaštitom večerašnjeg mraka uvući će se u logor Apostola i… nekako, nekako… ukrasti kamion. Ako joj pođe za rukom, spasće i Teremona. A onda… pravac Amgando! Kada Onos sutra izgreje, ona će već biti tamo, među prijateljima sa uiniverziteta i imaće dovoljno vremena da ih upozori da se raštrkaju pre nego stigne neprijateljska vojska.
Pa dobro, pomisli ona. Pokret.
Lagano… lagano… opreznije nego ranije, za slučaj da ima stražara skrivenih u travi…
Izišla je iz šume. Trenutak nesigurnosti: osećala se neverovatno ranjivom sada kada je za sobom ostavila sigurnost isprepletenog šipražja. Ipak, i dalje ju je štitila pomrčina. Sada samo da pređe preko one čistine, koja je vodila od šume do izdignutog auto-puta. Do velikih metalnih nogu puta, pa u zapušteno polje u kome su tog popodneva iznenadili nju i Teremona.
Sada lezi i vijugaj, isto kao ranije. Ponovo preko polja… osvrći se oko sebe, pazi da nema stražara koji bi mogli biti na dužnosti na perimetru apostolskog logora…
U šaci je držala pištolj na iglu, podešen na najmanji otvor snopa, i najoštriji, krajnje fokusiran, na najsmrtonosniji snop koji je pištolj mogao da proizvede. Ako bi je iko sada iznenadio, loše bi mu se pisalo. Ulog je bio suviše veliki, tako da nije mogla misliti o sitnicama civilizacijskog morala. Dok je još bila napola van sebe, ubila je Balika u arheološkoj laboratoriji, iako to nije htela, ali on je ipak bio mrtav; iznenadila se pomalo kada je shvatila da je ponovo bila spremna da ubije, ovog puta namerno, ako bi okolnosti to od nje zahtevale. Važno je bilo pribaviti vozilo i izgubiti se doavde, odneti novosti o približavanju apostolske vojske u Amgando. Sve ostalo, pa i razmišljanje o moralu, bilo je manje važno. Sve. Ovo je bio rat.
Napred. Glavu dole, pogled gore, pogrbi se. Sada je već bila na svega nekoliko desetina jardi od logora.
Tamo je bilo veoma tiho. Verovatno je većina spavala. Siferi se učini da je primetila nekoliko prilika u mračnom sivilu sa druge strane glavne logorske vatre, mada nije mogla biti baš sigurna zbog dima koji se dizao iz vatre. Trebalo je da se zavuče u debelu senku iza nekog kamiona i baci kamen prema drveću koje se nalazilo na izvesnoj udaljenosti odatle. Stražari će verovatno poći da istraže. Ako se lepezasto rašire, mogla bi skliznuti iza jednog od njih i zabiti mu pištolj na iglu u leđa, upozoriti ga da ćuti, naterati da skine odoru…
Ne, pomisli ona. Neće ga ni na šta upozoravati. Ubiće ga na brzinu i uzeti njegovu odoru pre no što uspe da digne uzbunu. Konačno, to su Apostoli. Fanatici.
Zadivilo ju je to što je u sebi otkrila takvu hladnokrvnost.
Napred. Napred. Već je gotovo stigla do najbližeg kamiona. U mrak s druge strane logorske vatre. Gde je kamen? Evo ga. Evo jednog dobrog. Na trenutak je premestila pištolj u levu šaku. A sada samo da baci kamen na ono veliko drvo tamo preko…
Podigla je ruku. I u tom trenutku osetila kako je nečija šaka hvata za zglob otpozadi, a snažna ruka joj se spušta preko grla.
Uhvaćena je!
Twlom joj prostrujaše šok, bes i munja izluđujućeg razočarenja. Sifera besno zamahnu nogom unazad, šutnuvši nekoga svom snagom. Začu stenjanje. Ali to nije bilo dovoljno da čovek popusti svoj snažni stisak. Izvivši se napola u stranu, ona ga ponovo šutnu i pokuša istovremeno da pištolj prebaci iz leve u desnu šaku.
Ali napadač joj povuče levu ruku naviše jednim kratkim, oštrim pokretom punim agonije, koji je ošamuti i izbi joj pištolj iz šake. Druga ruka, ona kojom joj je pritiskao grlo, pojača stisak. Ona stade da kašlje i da se bori za vazduh.
Tame mu! Kakva glupost, dopustiti da ti se neko prikrade dok se ti njima prikradaš!
Suze besa palile su joj obraze. Onako besna počela je ponovo da mlatara nogama.
„Polako“, prošaputa jedan dubok glas. „Mogla bi tako da me povrediš, Sifera.“
„Teremone?“ oslovi ga ona zapanjeno.
„Šta si mislila, ko je? Mondior?“
Pritisak na grlo popusti. Šaka koja joj je stezala zglavak olabavi stisak. Napravila je nekoliko posrćućih koraka napred, boreći se da dođe do vazduha. A onda, ošamućena i zbunjena, ona se okrenu i zagleda u njega.
„Kako si se oslobodio?“ upita ga.
On se isceri. „Bilo je to pravo čudo. Pravo pravcato čudo… sve vreme sam te posmatrao, dok si dolazila iz šume. Bila si zaista veoma dobra. Ali svu si pažnju usredsredila na to da stigneš dovde neprimećena tako da me nisi primetila kako te zaobilazim i zalazim ti s leđa.“
„Hvala svim bogovima što si to bio ti, Teremone. Iako si me na smrt isprepadao kada si me ščepao… Ali zašto stojimo ovde? Brzo, dokopajmo se kamiona i brišimo odavde pre no što nas ugledaju.“
„Ne“, reče on. „Došlo je do izmene plana.“
Belo ga je pogledala. „Ne razumem.“
„Razumećeš.“ Na njeno zaprepašćenje on pljesnu šakama i glasno povika: „Ovamo momci! Ovde je!“
„Teremone! Jesi li sišao…“
Snop baterijske svetiljke pogodi je u lice razornom snagom, gotovo istovetnom onoj koju su imale Zvezde. Ostala je da stoji zaslepljena, odmahujući glavom u neverici i zaprepašćenju. Neke prilike su se kretale svuda oko nje, ali trebalo je da prođe još koji trenutak dok joj se oči nisu dovoljno prilagodile iznenadnoj svetlosti da bi mogla da ih razazna.
Apostoli. Njih šestorica.
Optužujuće je sevnula očima prema Teremonu. On je, kako se činilo, bio smiren i veoma zadovoljan sobom. Njen ošamućeni um još nije mogao da prihvati činjenicu da ju je izdao.
Kada je pokušala da progovori, iz njenih usta dopreše samo jednosložne reči. „Ali… zašto?… Kako…?“