Svuda oko njih u logoru Apostola vrvelo je od aktivnosti. Tovareni su kamioni, spuštani šatori. Teremon ugleda Folimuna daleko na drugoj strani, kako izdaje naređenja ekipi radnika. Vođa Apostola mahnu Teremonu, a ovaj mu zauzvrat klimnu.
„Mrziš ideju da će Apostoli upravljati svetom“, reče Sifera, „pa ipak si i dalje voljan da se udružiš sa Folimunom? Zašto? Kakvog to ima smisla?“
Teremon tiho odvrati: „Jer nam je to jedina nada.“
„Zaista tako misliš?“
On klimnu. „Počeo sam to da uviđam pošto je Folimun proveo sa mnom u razgovoru nekoliko časova. Svaki razumni instinkt u meni govori mi da ne verujem Folimunu i njegovoj gomili fanatika. O čemu god drugom da je reč, nema zbora da je Folimun manipulator gladan moći, krajnje nemilosrdan, veoma opasan. Ali kakvi su nam inače izgledi? Altinol? Svi oni sitni šefovi duž auto-puta? Moglo bi proći hiljadu godina pre no što se sve te nove provincije ne ujedine u jednu državu. Folimun poseduje autoritet potreban da natera čitave nacije da kleče pred njim… ili pred Mondiorom, pre bi trebalo reći… Slušaj, Sifera, najveći deo čovečanstva je zauvek poludeo. Sada napolju slobodno lutaju milioni ludaka. Samo oni jakih umova, kao što smo ti, ja i Binaj, bili su u stanju da se oporave, ili oni veoma glupi; međutim, ostalima, većini čovečanstva, biće potrebni meseci ili godine pre nego što će ponovo budu mogli normalno da razmišljaju, a za neke se to nikada više neće dogoditi. Možda je jedini mogući odgovor harizmatski prorok kao što je Mondior, koliko god da mi se ta ideja gadi.“
„Znači, nema drugih opcija?“
„Ne za nas, Sifera.“
„Zašto?“
„Slušaj, Sifera: ja verujem da je sada najvažnije zaceliti rane. Sve ostalo je sporedno. Svet je zadobio užasnu ranu i…“
„Sam je sebi zadao užasnu ranu.“
„Ja na to ne gledam tako. Požari su bili odgovor na dramatično izmenjene uslove. Do njih nikada ne bi došlo da pomračenje nije razmaklo našu zavesu i pokazalo nam Zvezde. Ali ranjavanje se nastavlja i nastavlja. Sada jedna rana vodi ka drugoj. Altinol je rana. One male nove provincije su rane. Ludaci koji se međusobno ubijaju u šumi… ili love pobegle profesore univerzuiteta… oni su rane.“
„A Folimun? On je najveća od svih rana!“
„I jest i nije. Nema sumnje da on rasprodje fanatizam i misticizam. Ali u tome ima discipline. Ljudi veruju u ono što on prodaje, čak i ludaci, čak i oni sa bolesnim umovima. On je tako velika rana da je u stanju da proguta sve ostale. Kadar je da izleči svet, Sifera. A onda… iznutra… možemo pokušati da izlečimo ono što je on učinio. Ali samo iznutra. Ako mu se pridružimo, imamo neke izglede. Ako mu se suprotstavimo, oteraće nas kao muve.“
„Šta onda predlažeš?“
„Možemo da biramo da li ćemo mu se pridružiti i postati deo vladajuće elite koja će vratiti svet iz ludila ili ćemo postati lutalice i odmetnici. Šta želiš, Sifera?“
„Želim nešto treće.“
„Nema trećeg. Gomila u Amgandu ne poseduje snagu niti volju da stvori delotvornu vladu. Ljudi poput Altinola nemaju obzire. Folimun već kontroliše polovinu teritorije koja je nekad sačinjavala Federalnu Republiku Saro. Ubeđen je da će ovladati i drugim njenim delom. Proći će vekovi pre no što ponovo zavlada razum, Sifera, bez obzira na to šta ti i ja učinili.“
„Hoćeš da kažeš da je bolje pridružiti im se, jer nam se onda pruža bar nekakav prilika da kontrolišemo pravac u kome će ići novo društvo, nego mu se suprotstaviti jednostavno zbog toga što nam se ne dopada vrsta misticizma koju on predstavlja?“
„Tačno. Upravo to.“
„Ali kako da pomažem nekom ko će svet zadojiti religijskim fanatizmom…“
„Svet je već i ranije uspevao da se izdigne iznad religijskog fanatizma, nije li tako? Važno je u ovom trenutku naći načina da se ispliva iz ovog haosa. Folimun i njegova svita nude jedinu vidljivu nadu za to. Razmišljaj o njihovoj veri kao o mašini koja će povesti civilizaciju, u vreme kada su sve ostale mašine pokvarene. Trenutno je jedino to važno. Prvo treba popraviti svet; a zatim se nadati da će se naši potomci zasititi mističnih momaka u odorama sa kapuljačama. Shvataš li šta pokušavam da kažem, Sifera? Shvataš li?“
Ona klimnu nekako čudno i neodređeno, kao da mu odgovara kroz san. Teremon ju je posmatrao kako se lagano udaljava od njega i odlazi prema čistini na kojoj su ih iznenadili stražari Apostola prethodne večeri. Činilo mu se da je od tada prošlo mnogo godina.
Ostala je tamo dugo da stoji sama, pod svetlošću četiri sunca.
Kako je smao lepa, pomisli Teremon.
Koliko je volim!
Kako je sve ovo čudno ispalo.
Čekao je. Svuda oko njega uveliko su rasturali logor Apostola; prilike u odorama i sa kapuljačama trčale su tamo-amo pored njega.
Prišao mu je Folimun. „Dakle?“
„Još se nismo odlučili“, odvrati Teremon.
„Mi? Stekao sam utisak da ste vi sa nama, bez obzira na sve drugo.“
Teremon ga je mirno posmatrao. „S vama sam ako se Sifera složi. U protivnom nisam.“
„Kako god želite. Bilo bi nam žao da izgubimo čoveka vaših propagandnih sposobnosti. Da i ne pominjem stručnost dr Sifere kada su u pitanju artefakti prošlosti.“
Teremon se osmehnu. „Da vidimo koliko sam malopre bio umešan u propagandi, a?“
Folimun klimnu i ode nazad prema kamionima koje su tovarili. Teremon je promatrao Siferu. Stajala je licem okrenuta prema istoku, prem Onosu, dok je svetlost Site i Tana padala na nju odozgo u zaslepljujućem snopu, a sa severa je dopiralo vitko crveno koplje Dovimovog zraka.
Četiri sunca. Najbolji od svih znakova.
Sifera se vraćala preko polja. Oči su joj sijale i izgleda da se smejala. Dotrčala je do njega.
„Dakle?“ upita Teremon. „Šta kažeš?“
Ona uze njegovu šaku u svoje. „U redu, Teremone. Neka bude. Svemoćni Folimun je naš vođa i slediću ga gde god mi naredi. Pod jednim uslovom.“
„Da čujem. Koji je to uslov?“
„Isti onaj koji sam navela u njegovom šatoru. Neću nositi odoru. Ni po koju cenu. Ako bude navaljivao da je nosim, pogodba ne važi.“
Teremon srećno klimnu. Sve će na kraju ispasti dobro. Posle Spuštanja Noći sviće dan i ponovno rađanje. Iz uništenja izdići će se novi Kalgaš, a njegov i Siferin glas i te kako će se čuti u tom stvaranju. „Mislim da se to može srediti“, odvrati on. „Hajde da porazgovaramo sa Folimunom i da čujemo šta on ima da kaže.“